"Djeca"

 O "Djeci" ni reči! Ni slova! Muk, ko kad se otme prdež u autobusu pa svi pognu glave i čekaju da prođe, nadajući se da nije njihov...

Eno im grobova, eno im krstova na njima, eno majki palih preko krstova, eno Drine između nas i njih, a kad je već "nas" i "njih", pa još nesrećne reke među nama- zašto bi nečija djeca obavezno bila i naša deca kad Srbija evo godinama već rađa siročiće..?

"Djeca" je, naime, dokumentarni film Denisa Bojića, rađen u produkciji RTRS-a i svedoči o...ma, ničemu preterano važnom za nas: neke tamo porodice, preko one krive reke, ostale bez dece u ratu, jbg!

Tako "pase" tema u ove kolebljive majske dane kad Beograd muče prolećne alergije i veliki planovi za budućnost, čim prođe kijavica i razveje se onaj prdež po autobusu...

Nije da su "Djeca" zaobišla prestoni grad, naprotiv!

Gostovale su humke pre koji dan u gradu koji se rasprostre ko ponjava pred patnjom pingvina s Madagaskara, tugujući što neke ptice nikad ne polete, poklonile se krstače ovdašnjoj publici i tiho napustile grad koji je zamolio da ga više ne uzmeniravaju osim ako nemaju šta veselije da prikažu, jer, rekoh: majke, grobovi, Drina, plač, zatravljena ognjišta, žrtve tako opskurne nacionalnosti, imena, prezimena, opora mirisna nota tamjana- prevaziđeno, bre!

Prevazišli smo to, moj Bojiću!

Postoji u nas prećutni konsenzus da Srbin može biti žrtva isključivo rijalitija, sopstvene zablude da je naročit zato što je potomak predaka koje ne zaslužuje i činjenice da nas je vazda previše da bi nas bilo premalo!

Jedan da ostane to je barem za dva više nego što bi valjalo da nas je, razumeš, prekodrinski Don Kihote i posvećenička "zamlato"!

Gde nađe da udaraš na vetrenjače u narodu kojeg uče da se stidi vodenica potočara i blata s opanaka?!

Ko da javi šta o tvom "filmuljku" kad svedoči o bezočnoj laži da Srbima nema prirodnije smrti od neprirodne?!

Gde si upro s nekakvim svedočenjima, nit pretencioznim niti zlonamernim, kad je Srbija odavno uzela sebe za zaštićenog svedoka u procesu protiv sebe?!

Šta si uopšte hteo reći porukom uratka: "Niko ne zna šta je rat ako u njemu nema sina", ako smo se već ćutke dogovorili da sinovi Srbije i srpstva nisu i ne mogu biti žrtve dok se ne dokaže suprotno, a kad se već dokaže onda je jasno da su stradali od svojeg noža, u tuđim rukama...

Ništa ti o Srbiji danas ne znaš, dobri moj Borise, al ti se prašta jer si jedan od onih s pogrešne strane reke, a vi ste, znaš, poslovično "glupi" i dobri jedino za vic il humku, ukoliko vic i nije nešto...

Djeca su, prijatelju, vaša, razumeš, ne ide da nama guraš krstove u točkove kad su se tako valjano zakotrljali da nam nema zaustavljanja na usputnim stanicama do bezdana!

Ovde se kaže deca, a to nije isto!

Djece ima na pretek, viška u svake matere, baš kao i duluma zemlje u svakoj kući, a šta će s toliko zemlje neko iskopat po neku humku kad ništa ne rađa tako kao matere djecu za zaborav, i krstovi ko klasje.

Aj ti sad polako nekud s "filmuljkom" i ne okreći se zapitan: "Zašto?!"

Rekoh li ti da Srbija godinama već rađa siročiće, šta dalje nije jasno?!

Ne stoluju njome ni djeca ni deca, već oni što su rodili sami sebe, a ti našao da u kući davljenika prodaješ izvorsku, drinsku vodu.

Mi smo naše Drine, brate, ispravili, baš kako nam je dobri i dobronamerni svet objasnio da nam valja učiniti, a vi se s vašom nosite ko s onim prdežom.

Nestaće smrada već do sledeće stanice, nije daleko, bezdan nikad nije...

(Moj Nedeljnik)