Država za poneti

(Danas)

Prošle nedelje bahata skupštinska većina, po lepom, arhetipskom a srpskom, parlamentarnom običaju, odbila je sve zakonske inicijative što su pristizale iz poslaničkih klupa bedne manjine: u danu kada je javnost brujala o prebijanju dekana beogradskog Fakulteta političkih nauka, odbačen je predlog da se zakon o visokom školstvu dopuni uvođenjem principa „akademske čestitosti“ (case study: sumnja u doktorski integritet Nebojše Stefanovića, Siniše Malog i Aleksandra Šapića, te master dignitet Tomislava Nikolića itd). Koji minut kasnije, većina koja može da izglasa i da je zemlja, za inat Koperniku, ravna ploča, s gnušanjem je odbacila i predlog zakona o retkim bolestima (slučaj „mala Zoja“), ali je zato, na predlog izvesnog prof. dr sa nekog privatnog fakulteta, s ciljem otimanja poslaničkih minuta namenjenih opoziciji, izglasala da se objedini rasprava o apsolutno nepovezanim zakonima i odlukama.

Vodeći mediji su, za to vreme, po haškom receptu, prevaspitavali Šešelja koji im se - rekao bih, sasvim namerno - „namestio“ brutalnom izjavom o pok. Đinđiću. Ali, i to je trajalo samo onoliko koliko je Vojvodi trebalo da ukapira kako se osvaja pozitivan publicitet u slobodnoj, em evrofanatičnoj Srbiji: odvojiš (po dobrom, naravno) kancelara od supruga supruge predsednika Republike i, to je to.

Hoću da rečem da nisu Rusija i Kina „izdale Srbiju“ (koja se zabavljala samom sobom) u Međunarodnom olimpijskom komitetu, kako naprednjački prozapadni „mejnstrim“, objašnjava činjenicu da će Republika Kosovo (bez fusnote!), od decembra, biti usvojena u olimpijsku porodicu. A zašto bi Moskva i Peking branili „Kosovo u Srbiji“ kad je ta tema i oficijelnom Beogradu - da se stručno izrazim jezikom ranog Marka Blagojevića iz Cesida - na samom dnu agende prioriteta. Zar nije, u naše ime, potpisano u Briselu, pretprošlog aprila: nećemo ometati Kosovo (a neće, utehe radi, ni ono nas) prilikom njegovog prijema u međunarodne organizacije?!

Sad naš kancelar - potpuno relaksiran Šešeljevim obećanjem da ga neće napadati pre nego što zajednički sruše Nikolića - kuca na otvorena vrata birača i izmešta fokus domaće javnosti na pitanje uvođenja sankcija Rusiji. Sve, kao, ne zna da je čak 79 odsto građana Srbije protiv toga, čak i ako nas pritisnu Vašington i EU! Da, ogromna većina građana Srbije preferira Moskvu, ali više od sankcija Rusiji (ako već priznajemo teritorijalni integritet Ukrajine), te iste situajene zanima - zašto nismo tako i toliko odlučni pred Briselom kada treba da se brani pozicija „Kosovo je neotuđivi deo Srbije“?

Naš kancelar i vicekancelar mu, pa naš veleposlanik u Moskvi, pre neki dan, unisono kliču „Srbija nikada neće uvesti sankcije Rusiji“; Vulin bi, čak, i da ubrza stvar, i ode korak dalje, kad je reč o pomeranju Srbije ka Istoku. Lepa žvaka za onaj deo naprednjačkih tifoza koji bi, nakon obelodanjivanja „reformskih mera“ Vlade, najradije polomili palac i kažiprst kojim su u martu zaokruživali „Budućnost u koju verujemo“.

Glavnu rolu u ovoj prošlonedeljnoj petparačkoj tragikomediji, ipak je odigrao suprug supruge predsednika, bivši junak tragedije „Srbija kao ruska gubernija“, koji je lepo objasnio da Srbija, za sada, neće uvoditi sankcije Rusiji, ali da „članstvo u EU podrazumeva obavezu sprovođenja zajedničke spoljne politike“. Opa, pa. Kad smo Kosovo već poklonili, a ni blizu EU nismo stigli, izgleda da ćemo Rusiju prodati za večeru. Tj. za ufur u briselsku zajednicu neravnopravnih naroda i država. A to je već ozbiljna ulaznica.