Lenjin u Varšavi ili kakav nam je socijalizam potreban i moguć u 21. veku

Današnja levica suočava se sa uznemiravajućim iskustvom kraja cele jedne epohe progresivnog pokreta, iskustvom koje je primorava da preformuliše najosnovnije koordinate sopstvenog projekta.

Ali lenjinizam se i rodio upravo iz jednog takvog iskustva. Setimo se Lenjinovog šoka kada su se, u jesen 1914. godine, sve evropske socijaldemokratske partije (uz časni izuzetak ruskih boljševika i srpskih socijaldemokrata) opredelile za „patriotsku liniju“. Kada je dnevni list nemačkih socijaldemokrata Vorwarts izvestio da su socijaldemokrate u Rajhstagu glasale za vojne kredite, Lenjin je čak pomislio da to mora da je falsifikat koji je ruska tajna policija osmislila da bi prevarila ruske radnike. Koliko je samo, u eri vojnog sukoba koji je evropski kontinent podelio na dva dela, bilo teško odbaciti ideju zauzimanja strane i odbiti „patriotski žar“ sopstvene zemlje! Koliko je samo velikih umova (uključujući i Frojda) podleglo nacionalističkom iskušenju, pa makar i samo na nekoliko nedelja!

Taj šok 1914. je – da se izrazim u stilu Alaina Badioua – bio *desastre*, katastrofa u kojoj je nestao ceo jedan svet: ne samo svet idilične buržoaske vere u napredak, već i socijalističkog pokreta koji je išao uz nju. Čak je i sam Lenjin, a on je jedini bio na nivou zadatka, jedini koji je artikulisao Istinu te katastrofe, izgubio tlo pod nogama: u njegovoj očajničkoj reakciji na situaciju u knjizi „Šta da se radi? nema samozadovoljstva, nema onoga „šta sam vam rekao“. Taj momenat očajanja (Verzweiflung), ta katastrofa, otvorio je prostor za događanje lenjinizma, za raskid sa evolucionim istoricizmom Druge internacionale. U tom momentu očajanja rođen je Lenjin, koji je, *via the detour* pažljivog čitanja Hegelove Logike, bio u stanju da uvidi jedinstvenu šansu za revoluciju.

Danas je levica u situaciji koja nespretno podseća na onu koja je izrodila lenjinizam i zadatak joj je da ponovi Lenjina. To ne znači da treba da se vrati na Lenjina. Ponoviti Lenjina znači prihvatiti da je „Lenjin mrtav“, da je njegovo konkretno rešenje doživelo propast, čak monstruoznu. Ponoviti Lenjina znači da se mora napraviti razlika između onoga što je Lenjin stvarno uradio i polja mogućnosti koje je otvorio, priznati tenziju unutar samog Lenjina – između njegovih dela i druge dimenzije, onoga što je „u Lenjinu bilo više od njega samog“. Ponoviti Lenjina ne znači ponoviti ono što je on učinio, već učiniti ono što on nije uspeo da učini, realizovati prilike koje je on propustio.

Ako komunistički projekat želimo da redefinišemo kao istinsku alternativu globalnom kapitalizmu, moramo jasno da raskrstimo sa komunističkim iskustvom dvadesetog veka. Uvek treba imati na umu da je 1989. predstavljala poraz ne samo socijalizma komunističke države, već i zapadne socijalne demokratije. Mizerija današnje levice nigde nije opipljivija nego u svojoj ‘principijelnoj’ odbrani države socijalnodemokratskog blagostanja. U nedostatku izvodljivog radikalnog levičarskog projekta, sve što levica može da učini jeste da bombarduje državu sve većim socijalnim zahtevima, znajući dobro da država neće biti u stanju da ih ispuni. Ovo nužno razočaranje će zatim poslužiti kao i podstrek na bazičnu impotentnost socijaldemokratske levice, što ljude gura ka novoj radikalnoj, revolucionarnoj levici. Nema potrebe naglašavati da je takva politika cinične ‘pedagogije’ osuđena na propast, jer bije izgubljenu bitku: u trenutnoj političko-ideološkoj konstelaciji, reakcija na tu nesposobnost socijalne države pojaviće se u vidu desničarskog populizma. Da bi izbegla tu reakciju levica će morati da predloži sopstveni pozitivan projekat van granica socijaldemokratske socijalne države. Iz tog razloga je i potpuno pogrešno polagati nadu u jake suverene nacionalne države koje bi socijalnu državu mogle da odbrane od transnacionalnih tela kao što je Evropska unija koja, kako se kaže, služi kao instrument pomoću kojeg globalni kapital razara ono što je preostalo od socijalne države. Odatle nas samo mali korak deli od prihvatanja ‘strateškog saveza’ sa nacionalističkom desnicom zabrinutom zbog gubitka nacionalnog identiteta u transnacionalnoj Evropi. (To se de facto već dogodilo sa pobedom Bregzita u Velikoj Britaniji.)

Jedan od najprepredenijih oblika lažne odanosti komunizmu dvadesetog veka jeste odbacivanje svih Realno Postojećih Socijalizama u ime nekog autentičnog pokreta radničke klase čije se izbijanje očekuje. Georges Peyrol je 1983. napisao „Thirty Ways of Easily Recognising an Old Marxist“(„Trideset načina da lako prepoznate marksistu starog kova“), divan ironičan portret tradicionalnog marksiste ubeđenog da će se – pre ili kasnije, treba samo biti dovoljno strpljiv – ponovo pojaviti autentičan revolucionarni radnički pokret koji će pobedonosno da zbriše kapitalističku vlast zajedno sa korumpiranim zvaničnim levičarskim partijama i sindikatima…

Razmotrimo situaciju u istočnoevropskim zemljama oko 1990, kada se raspadao Realno Postojeći Socijalizam: odjednom, ljudi su se suočili sa ‘slobodom političkog izbora’. Ali da li im je u bilo kojem momentu zaista bilo postavljeno fundamentalno pitanje: koju su to vrstu novog poretka hteli? Prvo im je rečeno da ulaze u obećanu zemlju političke slobode; ubrzo nakon toga, informisani su da sloboda podrazumeva nekontrolisanu privatizaciju, urušavanje socijalne sigurnosti, i tako dalje i tako dalje. Oni su i dalje imali slobodu izbora, tako da su, ako su to hteli, mogli da odbiju da idu tim putem; ali ne, naši herojski Istočnoevropejci nisu hteli da razočaraju svoje zapadne tutore, tako da su stoički istrajali u odluci koju nikada nisu doneli, uveravajući sebe da treba da se ponašaju kao zreli subjekti svesni da sloboda ima svoju cenu. Upravo zato pojam psihološkog subjekta obdarenog prirodnim sklonostima, koji tek treba da ostvari svoje pravo Ja i svoj potencijal, i koji je, shodno tome, ultimativno odgovoran za svoje uspehe i neuspehe, jeste ključni sastojak liberalne slobode.

To je mesto na kome treba insistirati na ponovnom uvođenju lenjinističke suprotnosti ‘formalne’ i ‘stvarne’ slobode: u činu stvarne slobode, čovek se usuđuje da slomi tu zavodljivu silu simboličke efikasnosti. U tome je momenat istine Lenjinovog oštrog odgovora na menjševičku kritiku: prava sloboda izbora je ona u kojoj čovek ne bira samo između dve ili više opcija unutar unapred datog koordinatnog sistema; već može da izabere da promeni i sam koordinatni sistem. Kvaka sa ‘prelaskom’ sa Realno Postojećeg Socijalizma na kapitalizam jeste u tome što istočni Evropljani nikada nisu imali priliku da izaberu ad quem te tranzicije – odjednom su (skoro bukvalno) bili ‘bačeni’ u situaciju u kojoj im je predstavljan novi set datih izbora (čisti liberalizam, nacionalni konzervativizam…). To znači da se ‘stvarna sloboda’, kao čin svesnog menjanja tog seta, događa samo kada, u situaciji iznuđenog izbora, pojedinac postupa kao da izbor nije prinudan i ‘bira ono nemoguće’. Upravo je u tome smisao Lenjinovih opsesivnih tirada protiv ‘formalne’ slobode i u tome je njihovo ‘racionalno jezgro’ koje bi danas valjalo očuvati: kada insistira na tome da ne postoji nikakva ‘čista’ demokratija, da u pogledu svake slobode treba da postavimo pitanja kome ona služi, koja je njena uloga u pogledu klasne borbe, njegova poenta je uvek upravo očuvanje mogućnosti istinskog radikalnog izbora. Na kraju krajeva, razlika između ‘formalne’ i ‘stvarne’ slobode je sledeća: prva se odnosi na slobodu izbora unutar koordinata postojećeg odnosa snaga, dok je ova druga poprište jedne intervencije koja podriva sam taj koordinatni sistem. Ukratko, Lenjin ne pokušava da ograniči slobodu izbora, već da očuva fundamentalni Izbor – kada postavlja pitanje uloge slobode unutar klasne borbe, on zapravo postavlja sledeće pitanje: „Da li ta sloboda doprinosi ili ograničava fundamentalni revolucionarni Izbor?“

Današnja politička situacija pruža jasan primer toga kako la verite surgit de la meprise, kako dobrom izboru mora da prethodi loš izbor. U principu, izbor sa kojim se suočava levičarska politika jeste izbor između socijaldemokratskog reformizma i radikalne revolucije, ali ova druga opcija – iako apstraktno tačna i istinita – jeste samoporažavajuća u razvijenim zapadnim društvima, pozivi na radikalnu revoluciju nemaju moć mobilizacije. Samo skroman ‘pogrešan’ izbor može da stvori subjektivne uslove za stvarnu komunističku perspektivu: bilo da uspe ili ne uspe, on pokreće niz daljih zahteva (‘kako bi se stvarno uvela univerzalna zdravstvena zaštita, potrebno je i da…’) koji će dovesti do pravog izbora. Tu nema prečica, potreba za radikalnom univerzalnom promenom mora da se pojavi posredstvom određenih pojedinačnih zahteva. U tom smislu je situacija u kojoj se odmah opredeljujemo za pravi izbor čak i gora nego činjenje pogrešnog izbora, jer to znači da ‘sam u pravu i da mizerija sveta koji je to pogrešno shvatio samo potvrđuje koliko sam u pravu’. Takvo stanovište se oslanja na pogrešan (‘kontemplativni’) pojam istine, potpuno zanemarujući praktičnu dimenziju.

Pravo političko umeće, stoga, nije izbegavanje grešaka i pravljenje pravih izbora, već pravljenje pravih grešaka, da bi se odabrao odgovarajući pogrešan izbor. U tom smislu Glick piše o „revolucionarnom rukovodstvu kao nestajućem medijatoru – jedinom odgovornom avangardnom modelu. Da bi bio kvalifikovan kao radikalan, politički rad mora da teži tome da postane suvišan“. On ovde trezven i nemilosrdan uvid u tragični obrt revolucionarnog procesa kombinuje sa bezuslovnom vernošću tom procesu; on je, dakle, daleko da dalje ne može biti od standardne ‘antitotalitarne’ tvrdnje da je – pošto je svaki revolucionarni proces osuđen na degeneraciju – bolje u potpunosti odustati od takvog procesa. Ova spremnost da se rizikuje i da se uđe u borbu, iako znamo da ćemo verovatno biti žrtvovani u toku te borbe, najdragoceniji je uvid za naša nova i mračna vremena.

Ne mogu da ovde ne parafraziram jedan klasičan sovjetski vic: u jednoj zvaničnoj moskovskoj galeriji izložena je slika pod nazivom Lenjin u Varšavi, na kojoj je prikazana njegova supruga, Nadežda Krupskaja, u pozi divljeg seksa sa mladim članom Komsomola u njenoj sobi u Kremlju. Iznenađeni posetilac pita vodiča: „Ali, gde je tu Lenjin“, na šta mu ovaj odgovara: Lenjin je u Varšavi. Zamislimo sličnu izložbu u Moskvi 1980. godine na kojoj je izložena slika sa istim nazivom, ali koja prikazuje grupu glavnih članova sovjetske nomenklature kako raspravljaju o ‘opasnosti’ koju poljski pokret Solidarnost predstavlja za interese Sovjetskog Saveza. Iznenađeni posetilac pita vodiča: „Ali, gde je tu Lenjin“, na šta mu ovaj odgovara: Lenjin je u Varšavi. Uprkos zapadnim intervencijama koje su koordinirali papa, Reagan itd, Lenjin jeste bio u Varšavi tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, a njegov duh je inspirisao radničke proteste iz kojih je nastala Solidarnost.

(Danas)