Питање укуса или како је Србија постала Икеа

Сваки оснивач и власник компаније може по свом нахођењу да ту компанију развија, гради и да има визију каква она треба да буде у будућности. Међутим, проблем се јавља када тако нешто жели да уради председник једне државе са целокупним друштвом те земље: да ли је Александар Вучић свестан чињенице да он није нити оснивач, нити власник Србије? И да ли је свестан колико је за ту државу и за то друштво понижавајуће да свој развој базирају на 10-ак страна компанијског упутства, ма колико та компанија била успешна?

Неке ствари су заиста питање укуса. Ако Вучићу збиља не смета да пише ауторске текстове у новинама које дан пре тога преко целе насловне стране објаве „Настрани усташа! Томпсон ухваћен како цепа овчицу!“, нека га. Ако му не смета ни да му ауторски текст изађе поред уредничког уводника, где уредник забринуто каже „Питање које се, наравно, мора поставити је да ли је Томпсон заиста имао секс са овцом?“, нека му и то. Али садржај тог текста није нешто преко чега треба олако прећи. У њему се налази превише забрињавајућих порука грађанима Србије, чак и ако то није била ауторова намера.

Најпре – контекст. Ауторски текст председника државе заправо је ПР текст за произвођача и продавницу намештаја. Да ли ће то помоћи или одмоћи компанији ИКЕА у побољшању продаје, од мањег је значаја. Оно што јавност више занима јесте – да ли је председник државе добио хонорар за свој рад? Да ли ће писати ПР текстове за сваку компанију која намерава да дође у Србију? Или за неку домаћу, која већ послује у Србији? И наравно – питање свих питања – зашто председник једне државе пише ПР текст за продавницу намештаја?

Вучић даје одговор на ово – питајући се „Зашто је важна Икеа?“, он каже да је реч о инвестицијама и новим радним местима, али то је секундарно: „... мени је, пре свега, важна због нечега на чему већ пет година инсистирам. ’Икеа’ мења начин размишљања. Сваког појединца и читавог друштва. И, по мени, она је, уз Закон о раду, најзначајнији ’удар’ на застареле и превазиђене делове менталитета, на колективну лењост и непомерљивост, као и на ону животну филозофију која нам је, стално, понављала да треба да чекамо да неко други све заврши уместо нас самих.“, пише Вучић.

Он свој текст већим делом базира на тексту-манифесту оснивача компаније Икеа Ингвара Кампрада, под називом „Тестамент продавца намештаја“, којег је овај – данас 91-годишњак – написао пре четири деценије, 1976. године. И ту се поново отварају два питања – ко је Ингвар Кампрад, и какву је „идеологију“ наменио својој фирми. Ово потоње је нарочито важно, јер Вучић експлицитно каже:

„’Тестамент продавца намештаја’, штиво на само неких девет страна, својеврсни је катехизис протестантског духа, јер је Ингвар успео да оживи и живи Макса Вебера у продавници намештаја, у једном занату, као основи било ког посла, али и најбоље могуће упутство за изградњу велике, успешне компаније и великог, успешног друштва, друштва које стално иде напред.“

Каква су, дакле, та „врло прецизна упутства“, која Вучић жели да следи у изградњи друштва? И на шта то Србија треба да се угледа, да би постала успешна као Икеа? Најпре – на идентитет. „Понудићемо широк асортиман производа по тако ниским ценама, да ће највећи могући број људи моћи да их приушти“, пише Ингвар у „Тестаменту“. „Већина људи углавном има ограничене финансијске ресурсе. То је та већина којој желимо да служимо. Прво правило је да одржавамо цене на екстремно ниском нивоу.“

И управо ово јесте „оно на чему већ пет година инсистира“ Вучић. У ауторском ПР тексту, он жели да Србија постане као Икеа, и у том смислу „цене на екстремно ниском нивоу“ се одсликавају у „плате на екстремно ниском нивоу“. Подсетимо, држава Србија је плаћала рекламе на ЦНН-у, где се хвалила ниским платама радника као посебном предношћу земље. Само пре неколико месеци, Вучић се обрадовао што је у Румунији порасла просечна плата грађана, јер ће, ето, сад сви инвеститори због тога да дођу у Србију.

Ингвар даље подсећа да је Икеа одлучила да се једном заувек сврста уз већину, да је оно што је добро за купце, такође – на дуге стазе – добро и за Икеу, па каже: „Све нације и друштва, и на Истоку и на Западу, троше непропорционалну количину својих ресурса на задовољавање мањине популације.“ Сад, ово може бити корисно за неку компанију, али, шта се дешава када политичар на власти овакав став према мањини види као добру идеју?

Он се обраћа и запосленима у Икеи, па каже: „Прави дух Икее је још увек изграђен на нашем ентузијазму, од наше сталне тежње за обновом, свесности о трошковима, спремности да преузмемо одговорност и помогнемо другима, од наше скромности у приступању нашем задатку и од једноставности начина на који радимо. Ми морамо да пазимо једни на друге, и да се међусобно инспиришемо. Они који не могу или неће да нам се прикључе су за жаљење.“ Звучи познато?

Ту је и стратегија за нова тржишта: „Када градимо ново тржиште, концентришемо се на маркетинг. Концентрација значи да смо у појединим виталним фазама принуђени да занемаримо иначе важне аспекте, попут безбедносних система. И због овога морамо да тражимо додатне посебне захтеве за искреношћу и лојалношћу сваког сарадника.“

Из свега овога можемо препознати детаље на којима Вучић мање или више инсистира на речима, не само када је реч о пословном окружењу Србије, већ о целом друштву, које треба да тежи идеалима Икее.

Но, пише Ингвар Кампдар још много штошта чега би Вучић – као личност у којој је и симболички и суштински концентрисана сва политичка власт у земљи – требало да се придржава, а то не чини. Тако, пише Кампдар, „расипање ресурсима је смртни грех у Икеи“. Да ли о овоме треба ишта да се говори у држави која још увек не зна шта све поседује од имовине?

Или, пише Кампдар, „Немамо поштовање према неком решењу, све док не знамо колико кошта.“ – а зна ли јавност колико грађане кошта Ер Србија, или Београд на води? Колико кошта државна помоћ силним страним инвеститорима и „инвеститорима“, и са каквим резултатом? Не зна, јер држава те податке крије од грађана. Или, следећи опис –„Расипање ресурсима је једна од највећих болести људске врсте. Многе модерне зграде су више споменици људској глупости, него рационални одговори потребама“ – као да је предвидео и фонтану на Славији, и гигантски јарбол, и Београд на води, и још гомилу „пројеката“ који имају неку другу сврху уместо задовољавања потреба грађана.

Но, можда је – у односу на Вучићев лик и дело – најупечатљивији следећи цитат: „Наша амбиција да се развијамо као људска бића и сарадници мора остати висока. Скромност је кључна реч. Бити скроман значи много за нас у нашем послу и у нашем слободном времену. То не значи само обзир и поштовање за друге људе, него и доброту и великодушност. Јака воља и снага без скромности често води ка конфликту. Заједно са скромношћу, воља и снага су ваше тајно оружје за развој као појединца и као људског бића.“

Каже Ингвар Кампдар још много тога, да одговорни вођа мора да мотивише и развија своје сараднике, те да одлуке мора да доноси тек након што се консултује са тимом, али нећемо ићи даље од овога. Јер – једноставно је: сваки оснивач и власник компаније може по свом нахођењу да је развија, гради и да има визију каква она треба да буде у будућности. Међутим, проблем се јавља када тако нешто жели да уради председник једне државе са целокупним друштвом те земље: да ли је Александар Вучић свестан чињенице да он није нити оснивач, нити власник Србије? И да ли је свестан колико је за ту државу и за то друштво понижавајуће да свој развој базирају на 10-ак страна компанијског упутства, ма колико та компанија била успешна?

И сам Ингвар Кампдар је особа занимљиве биографије, и Вучић добар део свог ПР текста посвећује „лику и делу“ Кампдара, повлачећи паралеле које неодољиво подсећају управо на њега, Вучића. Јер – шта? Пише Вучић како се Кампрад „борио са грешкама из младости“, јер је био „члан шведског нацистичког покрета“, али да „у свему томе никада није престао да ради“. Вучић додуше није био члан српског нацистичког покрета, али јесте био члан Српске радикалне странке, што му идеолошки дође прилично близу, и јесте одобравао Шешељев позив да за сваког убијеног Србина треба убити 100 Муслимана, што му дође још ближе. О својим „грешкама из младости“ Вучић је више пута говорио, тако што само каже да је грешио и да „са тим нема проблем“.

Но, Кампдар не само да је био члан, него је, како је писао ББС био и функционер који је активно регрутовао људе у фашистичку Шведску социјалистичку унију, и да је због својих активности тајна полиција отворила досије о њему 1943. године, када је он имао 17 година. Касније ће Кампдар рећи да је ова његова укљученост била „младалачка глупост“ и „највећа грешка“ његовог живота, али је факат да је и после рата остао у пријатељским односима са једним од фашистичких лидера Пером Енгдалом, те да је 2010. о њему рекао: „Пер Енгдал је велики човек, и тако ћу мислити све док сам жив“.

Остатак Вучићевог ПР текста није нужно детаљно коментарисати. Јер, што би рекла Маја Гојковић, „није важно шта неко каже, већ ко то каже“. Стога, да ли су кредибилне оцене да су грађани Србије „колективно лењи“, када то каже човек кога у последњих четврт века издржавају грађани Србије, и који је једини стварни посао имао током пола године када је био директор хале „Пинки“ – не због својих способности, већ због припадности странци Војислава Шешеља?

Шта значи када Вучић каже да је Икеа из Србије отишла пре 25 година због рата, ако се зна да је у тих 25 година он добар део времена потрошио распирујући мржњу међу различитим народима, вероисповестима, али и међу сопственим сународницима?

Напокон, да ли треба озбиљно разумети примедбу да толико много људи у Србији троши време „на бесмислене твитове и коментарисање коментара и туђих одлука, уместо да их искористе за своје одлуке, о свом раду“, ако долазе од човека који на сваком боговетном јавном обраћању добар део времена потроши искључиво на то ко је шта рекао, коментарисао или твитнуо?

(Истиномер)