Podela Kosova je tabu-tema

(Politika, 1.8.2010)

Podnošenje rezolucije koje bi praktično sadržala legalizaciju stava da je pitanje statusa Kosova rešeno, Srbija prosto ne može da prihvati ni u kakvom dogovoru ni sa Evropskom unijom, ni sa bilo kim drugim, tvrdi prvi potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić.

„Naša ideja je bila da se o rezoluciji koju smo mi podneli Generalnoj skupštini UN razgovara sa svima, pre svega sa stalnim članicama Saveta bezbednosti. O tekstu smo razgovarali i s predstavnicima EU, ali očigledno postoje značajne razlike u tome šta ona treba da sadrži. A kako me je obavestio predsednik Boris Tadić, rezoluciju smo morali da predamo pre albanske rezolucije koja je takođe najavljena u UN”, odgovara Dačić na naše pitanje zašto smo predali tekst koji EU očigledno ne podržava.

Da li smo se tim činom konfrontirali s najznačajnijim državama EU?

Pa to sada jeste tako, ali teško je reći ko je s kim došao u konfrontaciju. Nije Srbija priznala nezavisnost delova njihovih teritorija, nego obrnuto. A kad govorimo o svemu tome, mislim da treba da se postigne jedan generalni istorijski dogovor, jer ovakvo vođenje politike na Balkanu, koje je taktičkog karaktera, a ne strateškog, može da stvori velike probleme u budućnosti.

Više puta sam govorio da imamo nerešeno i albansko i srpsko pitanje na Balkanu. Imamo na delu stvaranje „Velike Albanije”. Albanci već imaju jednu državu, sada na Kosovu stvaraju drugu, a možda će i treću u Makedoniji. S druge strane, za Srbe u Republici Srpskoj je verovatno ovakva situacija na Kosovu podsticaj za razmišljanje o samostalnosti. Osim toga, ako se dozvoljava Kosovu da se otcepi od Srbije zašto Srbima sa severa Kosova ne bi bilo dozvoljeno da se otcepe od Kosova. Zato mislim da prilaz svemu ovome mora da bude mnogo drugačiji i od strane međunarodne zajedice, ali i od država na Balkanu, jer budućnost i regionalna stabilnost se ne mogu graditi na stalnom frustriranju nekih naroda na ovim prostorima. Treba otvoriti razgovore u kojima bi se jasno utvrdilo šta se to sve očekuje da Srbija uradi i da li je to moguće i onda sklapati određene istorijske sporazume.

Pa da li se radi na tome?

Mislim da se ne radi, odnosno mislim da međunarodna zajednica nije voljna da u tome učestvuje. Nema volje da se razgovara o tim suštinskim pitanjima, nego nam se kaže biće ovako i nikako drugačije. Ako se kaže da nešto mora da se prihvati, onda moramo da znamo i šta time dobijamo. Ako je dogovor onda njime svi treba da budu pomalo zadovoljni ili pomalo nezadovoljni, a ne da Srbija sve izgubi.

A koliko smo mi spremni da im takva pitanja postavimo?

Mislim da bi trebalo da budemo spremni, ali ne znam koliko jesmo. Kad to kažem ne mislim na bilo koga pojedinačno, nego mi kao država i kao narod. Mislim da u našem društvu i dalje nema dovoljno hrabrosti i smelosti da se vodi politika koja bi značila novo traženje mesta Srbije u novoj raspodeli karata. Srbija nije našla svoje mesto i to je nešto što najviše zameram našim najvišim državnim rukovodiocima – i Miloševiću i onima posle njega.

Ali ne i ovima sada s kojima ste u vlasti?

Pa mi se sada trudimo i deo mojih razgovora s Tadićem je u vezi s nastojanjem da se s jedne strane održi naša borba za zaštitu nacionalnih i državnih interesa, koja je normalna za svaku zemlju, a s druge strane da se održi evropski put Srbije koje je takođe u nacionalnom interesu.

A da li je moguće i jedno i drugo? I sami ste nedavno rekli da moramo da razmislimo o tome šta ako od nas budu tražili da priznamo nezavisnost Kosova da bismo ušli u EU?

Mislim da treba da se držimo i jednog i drugog dokle god je to moguće, svesni toga da nije samo EU potrebna Srbiji, nego i da je Evropskoj uniji potrebna Srbija. I tu je uloga predsednika Tadića velika, on je čovek koji uživa veliki ugled u međunarodnoj zajednici, nema tu hipoteku prošlosti i ako on ne može od međunarodne zajednice da dobije kompromisno pravedno rešenje ili predloge za pozicioniranje Srbije to će celu naciju dovesti u jednu frustrirajuću situaciju.

Kroz jednu frustrirajuću situaciju upravo prolazimo posle mišljenja MSP-a. Šta ako sada loše prođemo i na Generalnoj skupštini UN?

I ja sam to pitanje postavio na skupštini. Međutim, postoji veoma malo pravnih i političkih sredstava pomoću kojih možete braniti nacionalne interese, koji se u stvari brane na teritoriji. Veliko je pitanje šta Srbiji uopšte preostaje. Treba pokušati da se dođe do nekog dogovora oko rezolucije, takođe je važno i da znamo kakav je stav Rusije i Kine, kao stalnih članica SB, jer bez obzira na rezoluciju Generalne skupštine i na to koliko će država priznati Kosovo konačnu odluku o tome da li će Kosovo postati član UN donosi Savet bezbednosti. Nisu izgubljena sva politička i pravna sredstava za našu borbu.

Ali kako bi ta borba dalje bila moguća ako ni naša rezolucija ne prođe?

Tačno je da bi nam bilo mnogo teže, zato sam ja i rekao da treba dobro promisliti da li uopšte ići i sa kakvom rezolucijom. Ali, ispostavilo se da nema drugog načina, jer bi neko drugi podneo rezoluciju. Dakle, Srbija je morala da izađe sa svojom rezolucijom ili da podrži nečiju drugu. Međutim, pitanje je da li Srbija može da postigne bilo kakav dogovor sa zapadnim zemljama koje smatraju da njome treba da se stavi tačka na pitanje nezavisnosti Kosova. I da treba da počnu razgovori o struji, telefonima, problemima svakodnevnog života…, a Srbija da rezolucija treba da otvori mogućnost za dalje razgovore.

Kad govorite o tim pregovorima koje želimo da otvorimo, sami ste rekli da ne znate kakvo je to kompromisno rešenje koje bi bilo prihvatljivo kad su oni za nezavisnost, a mi za rešenje u okviru našeg ustava. Šta bismo, možda, mogli da ponudimo kao kompromis?

Mislim da sada treba prvo videti da li će biti pregovora. A kad je reč o kompromisnom rešenju, mislim da je za Albance možda najveći kompromis na koji bi pristali nezavisno Kosovo sa autonomijom za sever, što je za Srbiju neprihvatljivo. Zato mislim da kompromisno rešenje više ne podrazumeva pitanje državnog modela, nego možda neka teritorijalna pitanja, ali mislim zaista da u ovom trenutku niko nema jasnu ideju o tome.

Da li to znači da Srbija u ovom trenutku nema jasnu ideju šta hoće?

Ne, mi znamo šta je naš predlog – Kosovo u okviru Ustava Srbije, ali on je za druge neprihvatljiv.

Ali šta bi bila naša konačna kompromisna ponuda?

Najdalje kompromisno rešenje do kojeg smo mi dolazili svih prethodnih godina je da Kosovo bude u nekim specifičnim odnosima sa ostatkom Srbije, pa možda da ima i neke stolice u međunarodnim telima. Ništa dalje od toga. Na primer, ideju o podeli Kosova nikada nijedan državni organ, pa ni političar nikada nije javno izneo. To je jednostavno tabu-tema.

A šta je Vaš predlog, odnosno predlog SPS-a?

Mislimo da je najvažnije obezbediti opstanak Srba na Kosovu, zbog čega treba i ekonomski da im se pomogne. Drugo pitanje je pitanje jedinstva tamošnjih Srba koji se često više međusobno svađaju nego što imaju negativan odnos prema čak i privremenim institucijama u Prištini. Takođe ima mnogo problema u svakodnevnom životu koja treba rešavati, koji se odnose na dokumenta, registraciju kola... Ja se i kao ministar unutrašnjih poslova veoma često bavim tim pitanjima. Zbog prethodnog iskustva koje ima, SPS smatra da je ključna stvar dogovor sa zemljama za koje mislimo da će nam biti strateški partneri, sve drugo će zavisiti od razvoja situacije kad je reč o odnosu snaga u svetu. Moguće je čak i da će se na kraju doći do nekih rešenja s kojima se Srbija nikada neće složiti, ali ona mora i dalje da živi u tom svetu.

Da li to znači da mi treba da kažemo – nećemo nikada priznati Kosovo bez obzira na to šta se desi i da onda čekamo da se u svetu promeni neke okolnosti. Da li je rešenje u tom takozvanom zamrznutom konfliktu?

Mislim da u ovom trenutku Srbija nema mnogo mogućnosti. Ali, nešto je izgubljeno tek kada vi to priznate. Grčka i danas misli da je Konstantinopolj glavni grad Grčke, ali ne ratuje više s Turskom. Mi treba da se borimo koliko možemo mirnim diplomatskim sredstvima, ali s druge strane treba da vodimo realan život. Da sarađujemo i sa istokom i sa zapadom.

I s kosovskim vlastima?

Mi sarađujemo s njima samo preko međunarodnih predstavnika. Odnosno, mi razgovaramo s predstavnicima međunarodne zajednice, a s kim oni dalje razgovaraju to je njihova stvar i to je bio naš princip svih prethodnih godina.

Predsednik Tadić je priznao da je spoljna politika u vezi s Kosovom kreirana u njegovom kabinetu. Da li Vama smeta što se to vodi iz kabineta predsednika, a ne iz vlade?

Svako treba da radi posao koji je u njegovoj ustavnoj nadležnosti. Zato oni koji vode spoljnu politiku, a to je vlada preko Ministarstva spoljnih poslova, ali i predsednik, ima nadležnosti u predstavljaju države, vuku taktične poteze na osnovu nekih strateških. Mislim da naša koalicija treba da funkcioniše tako da se unutar nje usaglašavaju neke strateške odluke, mada mislim da se nedovoljno bavimo tim konceptualnim pitanjima. O njima se gotovo nikada ne razgovara osim između DS-a i SPS-a.

Neki analitičari i sada tvrde vladu neće srušiti opozicija, već neko unutar nje? Mislite li da će ipak opstati do kraja mandata?

Pa mi imamo dogovor da vlada pokuša da opstane do kraja mandata, a do tada da se koordinirano deluje, uz malo više međusobnog uvažavanja. I zato ja ponekad reagujem jer postoje neke stranke kojima je SPS dežurni krivac i koje ne mogu da shvate da smo sada zajedno. Znate, SPS je doneo tešku odluku da uđe u ovu koaliciju, mogao je da donese i drugačiju, interes stranke bi bio ostvaren u svakom slučaju. Ipak, mislim da smo dobro uradili pošto je Nikolić napustio SRS i formirao SNS posle nekoliko meseci, pa bi to verovatno bio i kraj te vlade.

Pokazali ste se kao veoma lojalan koalicioni partner DS-u. Očekujete li da ćete i posle narednih izbora biti s njima u vlasti?

Naša saradnja je dobra, čini mi se da se nekad bolje razumemo mi s DS-om nego neke stranke koje su s njim bile u istom bloku protiv Miloševića i mislim da je opredeljenje da ta koalicija traje. Ali o postizbornim koalicijama može da se govori tek kada se znaju rezultati izbora. Mislim da je za Srbiju sada važno da postoji niz stranaka koje sada dele iste nacionalne i državne vrednosti i zato uopšte ne isključujem mogućnost da se, zbog nekog višeg interesa, napravi koalicija dve najveće stranke, DS-a i SNS-a

Vidite li svoju stranku u toj koaliciji?

Spremni smo da u tome učestvujemo, ako postignemo saglasnost.

Da li ste s Tadićem razgovarali o toj koaliciji sa SNS-om?

Ne, mislim da nije na meni da otvaram to pitanje. Ali mislim da smo došli do te situacije da je i to moguće. I, da budem jasan, mislim da je to novi kvalitet u Srbiji da smo došli do toga da dve najveće stranke mogu da budu u koaliciji, kao i da mogu da sarađuju i kad nisu zajedno u vlasti.

Ne krademo jedni drugima glasače

Za SPS je koalicija sa DS-om veoma povoljna jer to nije koalicija sličnih stranaka. Niti mi uzimamo njihove birače, niti su oni opasnost po naše. Ranije smo često imali situaciju da se naši glasovi prelivaju drugim strankama, dok smo bili na vlasti – ili ka Šešelju ili ka nekom drugom iz koalicije. I posle 2000. godine je jedan broj naših glasova otišao radikalima i Koštunici. Zato je ovakva koalicija za nas uspešna jer nismo bili komplementarni.

(Razgovor vodila Gordana Novaković)