Sad smo svi socijalisti

(NIN, 03.12.2009)

Podela stranaka na levicu i desnicu tekovina je moderne političke demokratije, nastale na francuskom tlu pre nekoliko vekova. Takva podela zadržala se u svim modernim demokratijama do danas.

Međutim, stranke u Srbiji se razlikuju mnogo više po tome ko su lideri koji se slede i za koje se glasa, nego po tome za šta se te političke stranke i lideri zalažu. Zato je danas u Srbiji podela na levicu i desnicu apsolutno relativna.

Po svim istraživanjima javnog mnjenja u Srbiji ogromna većina građana, po stavovima za koje se zalaže i koje podržava, sebe smatra levičarima. I to je razumljivo. Većina ljudi stremi pravednijem i humanijem društvu. Opšteprihvaćene su ideje levice, sloboda, solidarnost, socijalna pravda, jednakost, ravnopravnost. Međutim, politička stvarnost u Srbiji je drugačija. Te vrednosti ne utiču presudno na oblikovanje politike, niti stranke koje ih zagovaraju imaju ubedljivu većinu u političkim institucijama. Građani Srbije dakle zastupaju ideje koje se mogu okarakterisati kao levičarske, što ponekad rade i nesvesno, ali ne biraju vlade koje bi vodile takvu politiku. Mnogo je razloga za to: od rata, sankcija, tranzicije, opšte promene vrednosnog sistema, podela različitih vrsta u Srbiji, sve do ekonomske krize i krize identiteta levice na globalnom planu i na unutrašnjoj političkoj sceni u Srbiji.

Zato je suštinski važno pitanje šta je posebnost levice u odnosu na desnicu danas u Srbiji, kakva je spona sa levicom u svetu i koje su osnovne političke vrednosti koje karakterišu novu levicu.

Najnovija svetska ekonomska kriza donela je mnogo preispitivanja. Svuda u svetu, a naročito u zemljama gde je kriza i nastala, govori se o slomu neoliberalnog koncepta kapitalizma i preispituju se osnovne postavke funkcionisanja društva. Govori se o novom sistemu zdravstvene zaštite, o ulaganju u infrastukturne projekte, o novoj ulozi države koja bi sprečavala haos na neoliberalnom tržištu. Čak je i u Njuzviku (Newsweek) osvanula naslovna strana sa naslovom „Sad smo svi socijalisti”. Te teme se međutim ne prenose na Srbiju iz više razloga: zato što su u Srbiji i dalje najglasniji zagovornici neoliberalnog koncepta kapitalizma, koji ne mogu da priznaju slabosti tog projekta. Zato što se jedino u Srbiji, možda u čitavom svetu, ne postavlja generalno pitanje društva i osnovnih vrednosti za koje se zalaže. Zamislite da se danas u Srbiji vodi javna polemika o reformi zdravstvenog sistema, o sistemu obrazovanja i besplatnom školstvu, o pravima radnika i njihovim sindikatima kao na Zapadu, o opasnosti od ekoloških incidenata, o tome da li će porezi biti viši ili niži odnosno da li će se više oporezovati oni koji najviše zarađuju, da li država treba da ima veću regulatornu ulogu na tržištu, oko socijalne politike i mera socijalne zaštite. Zamislite da danas u Srbiji glavno pitanje bude merenje efekata privatizacije, odnosno da li je došlo do veće produktivnosti i veće koristi za preduzetnike, radnike i državu ili do isključivog bogaćenja onih koji su kupili sve po Srbiji, a kada su kupili sve misle da su time kupili i celu Srbiju.

Zato se danas levica nalazi pred velikim pitanjem: da li je reč o tome da se svet tumači ili da se svet menja, i za kakvo društvo se zalaže moderna politička elita u Srbiji.

Oni koji žive od svog rada u Srbiji, žive teško i bore se za ona prava zbog kojih je pokret levice i nastao i dobio podršku širom sveta. Ekonomska i socijalna prava nisu danas u Srbiji u prvom planu. Nasuprot armiji obespravljenih nalazi se kapital i nova klasa preduzetnika koji sav teret prebacuju na leđa zaposlenih. Oni koje pogađa socijalna nepravda nemaju dovoljnu zaštitu niti sposobne organizacije da štite njihova prava, nemaju podršku intelektualne elite da poveća njihove pregovaračke kapacitete i retko ćete na njihovim skupovima videti uticajne političare, osim ukoliko to nisu štrajkovi koji se mogu dobro iskoristiti u političkoj borbi. Oni drugi, moćniji, koji su kupili sve po Srbiji, imaju moćna udruženja, mogu da plate skupe institute i stručnjake da oblikuju njihove zahteve, poseduju medije, imaju moć da lobiraju, i retko ćete naći političara koji će propustiti skupove u njihovoj organizaciji.

Posledica je raslojavanje društva. Na vrhu piramide su bogati u podnožju je gotovo čitav svet rada. Zato se za levicu postavlja pitanje: Kakvu politiku treba da vodi? Za novo doba, potrebna je nova politika koja će izvući pouke iz prošlosti i levicu vratiti na osnovne ideje, koja će se konačno izaći iz rovova iskopanih pre više decenija, i prekinuti sa praksom da su sukobi na levici najveći mogući. To je veliki izazov pred kojim se nalazi levica. Možda je Srbija neadekvatan geografski prostor za novo oblikovanje levice, možda levica ima više šansi da uspe na Zapadu gde je i nastala, zato što je na Istoku svih ovih godina bila satanizovana, i mnogo toga lošeg se vezivalo za iskrivljenu ideju državnog socijalizma. A možda je ovo vreme za novi početak.