Svi su hteli da prodaju Telekom

(Balkan magazin)

Od osnivanja 1997. godine i odvajanja iz JP PTT u akcionarsko društvo Telekom Srbija, ovo je jedno od najvećih i najprofitabilnijih preduzeća u Srbiji. To ne čudi, jer je Telekom Srbija dugo bio monopolista na tržštu fiksne telefonije i drugi po redu mobilni operator, posle Mobtela, sa dugo najvećim tržišnim učešćem u jednoj od najprofitabilnijih savremenih delatnosti.

Pošto je od početka bio “zlatna koka” oko Telekoma se, faktički od osnivanja pa do danas, provlače priče o privatizaciji - kako koja vlada upadne u finansijske probleme i ne može da pokrije budžetske deficite. Uprkos prodajama i kasnijim otkupima udela, Telekom je do danas ostao u državnom vlasništvu, a da li će tako ostati i nakon najave planova aktuelne vlade - ostaje da se vidi.

Miloševićeva trgovina

Samo nekoliko meseci posle izdvajanja iz PTT-a, 49 odsto Telekoma Srbija prodato je u julu 1997. godine italijanskoj kompaniji STET, odnosno preciznije njenoj holandskoj firmi SIN, čiji je krajnji vlasnik bio Telekom Italije, i grčkoj kompaniji OTE. Italijani su platili za svojih 29 odsto 893 miliona nemačkih maraka, dok su Grci za 20 odsto platili 675 miliona tadašnje nemačke valute. Tako je tadašnja Miloševićeva vlast pod sankcijama i u teškoj ekonomskoj situaciji došla do 1,568 milijardi maraka, što je prema tvrdnjama tadašnje opozicije, ali i tadašnjeg tužioca Haškog suda “kupilo” Miloševiću još tri godine vlasti. Opozicija je optuživala Zapad da su na ovaj način dali podršku Miloševiću za potpisivanje Dejtonskog sporazuma 1995. godine. Osim toga opozicionari su tvrdili da je ovim poslom Telekomu garantovan monopol do 2004. godine na tržištu Srbije kao i da su postojale još neke za Telekom krajnje nepovoljne stavke kao što je isplata tri odsto bruto prihoda italijanskom partneru za prenos znanja i tehnologija, što se i prema tvrdnjama telekomovih inženjera nije dešavalo.

Ovu privatizaciju je pratila i međunarodna afera. U italijanskom parlamentu  pokrenuta je istraga u vezi korupcije u ovom poslu od, prema pisanju rimske Republike, 32 miliona evra, a u koju su bili umešani visoko pozicionirani italijanski političari, kao i neki biznismeni. I ovde je bila umešana poltika jer se istraga odvijala pred izbore u Italiji, a među “krivcima” je apostrofiran i Romano Prodi, tadašnji predsednik Evropske komisije i glavni konkurent Silviju Berluskoniju. Glavni pregovarač sa srpske strane u ovom poslu bio je Milan Beko, ministar za privatizaciju u Marjanovićevoj vladi 1997. godine. Prema napisima u medijima on je zatražio da se umesto u švajcarskoj UBS banci, novac uplati u malo poznatoj grčkoj European popular banci, na račun Beogradske banke na Kipru. Za dalje raspolaganje novcem bila je zadužena Borka Vučić. U ovom poslu je prilično dobro prošao i Daglas Herd, nekadašnji ministar inostranih poslova Velike Britanije koji je preko firme “Nat invest” bio konsultant u prodaji i kome je “keširano” 28,5 miliona maraka.

Šta se tačno desilo sa svim tim novcem teško je reći, ali verovatno je da je najveći deo potrošen na održavanje socijalnog mira u Srbiji. Prema nekim analizama koje je obavila vlast nakon 2000. godine, od 31. juna 1997. do kraja 2000. godine u Republički fond za zdravstveno osiguranje uplaćeno je 721,5 miliona maraka, u PIO fond 180,4 miliona maraka, a iz Fonda za razvoj je potrošeno 490 miliona maraka za kredite i pomoć preduzećima.

Krajem 2002. godine, nakon pregovora između italijanske i srpske vlade, PTT je otkupio 29 odsto akcija od Telekoma Italije za 195 miliona evra. Ako računamo kurs nemačke marke prema evru od dva prema jedan koliko je iznosio prilikom uvođenja zajedničke evropske valute, Italijani su prodali svoj udeo oko 150 miliona evra jeftinije nego što su platili za njega. Koliko su novca u međuvremenu izvukli iz Telekoma nije poznato.

Koštunicine kupovine

Od 2007. godine Telekom Srbija kreće u širenje po regionu i to kupovinom 65 odsto vlasništva nad Telekomom Srpske. Na tenderu je srpska kompanija pobedila Telekom Austrije, ali je ponudila čak 179 miliona evra više i platila 646 miliona evra. Osim što je na ovaj način Telekom Srbija postao i regionalni igrač, ova kupovina je imala i politički značaj jer su u to vreme vlade Republike Srbije predvođene Vojislavom Košrunicom i Republike Srpske predvođene Miloradom Dodikom uspostavile sporazum o specijalnim paralelnim odnosima dve zemlje. Prema nekim mišljenjima Telekom Srbija je preplatio vlasništvo u Telekomu Srpske upravo zbog političkog uticaja.

Iste godine Telekom Srbija je ušao i na crnogorsko tržište. U julu 2007. godine počeo je sa radom mobilni operater Mtel Crna Gora u zajedničkom vlasništvu Telekoma Srbije (51%) i holandske firme Ogalar u vlasništvu Miroslava Miškovića (49%). Ovaj konzorcijum je kupio treću licencu mobilne telefonije za 16 miliona evra.

U februaru 2010. godine objavljeno je da je 49 odsto Mtela CG od Miškovićeve firme otkupio Telekom Srpske čime je Telekom Srbije postao 100 odstotni vlasnik trećeg mobilnog operatera u Crnoj Gori.

Cvetkovićevi pokušaji

Sledeći pokušaj prodaje, ovog puta većinskog vlasništva u Telekomu pokušan je 2010. i 2011. godine. Vlada Mirka Cvetkovića raspisala je 20. oktobra 2010. godine tender za 51 odsto akcija Telekoma Srbija. Uslov za učešće na tenderu bio je da je kandidat telekomunikaciona kompanija koja se bavila pružanjem  telekomunikacionih usluga najmanje pet godina pre objavljivanja tendera, sa najmanje 20 miliona pretplatnika fiksne i mobilne telefonije i interneta na kraju 2009. godine. Tržišna kapitalizacija ili vrednost kompanije morala je da bude najmanje tri milijarde evra na dan 30. septembra 2010. godine, kao i da je u prethodnoj poslovnoj godini imala konsolidovani prihod veći od četiri milijarde evra i sredstva od najmanje pet milijardi evra.

Privatizacioni savetnik bila je američka investiciona Siti banka. Vrednost celog Telekoma procenjena je na 2,43 milijarde evra. Zainteresovanost za učešće na tenderu pokazali su Telekom Austrije, egipatski Oraskom, Frans telekom i Dojče telekom.

Prema izjavama tadašnjeg ministra ekonomije Mlađana Dinkića vrednost 51 odsto kompanije ne bi trebalo da bude manja od 1,4 milijarde evra. Međutim na tenderu je ostao samo jedan kupac i to Telekom Austrija, vlasnik mobilnog operatora u Srbiji VIP, koji je za 51 odsto akcija ponudio 800 miliona evra odmah i još 300 miliona u devet godišnjih rata što je bilo daleko manje od donje granice koju je objavila vlada.

Uporedo sa kampanjom za prodaju Telekoma - u kojoj su predstavnici vlade i neki ekonomisti tvrdili da je sada, uprkos svetskoj ekonomskoj krizi, najbolje vreme za prodaju i da će dostići cenu od “više milijardi evra”, da država ne zna da upravlja Telekomom, da nema novca za investicije i da će izgubiti tržište od konkurencije - stručnjaci i profesori srpskih univerziteta i nekoliko univerziteta iz inostranstva apelovali su da se Telekom nipošto ne prodaje, ne samo iz ekonomskih, već i iz socijalnih i bezbedonosnih razloga.

Zanimljive su i izjave tadašnje opozicije, Srpske napredne stranke koja je  kritikovala Vladu Srbije zbog donošenja odluke o prodaji 51 odsto akcija Telekoma Srbije, navodeći da ona za cilj ima održanje na vlasti i očuvanje privilegija uskog kruga ljudi. Član pravnog tima SNS Marko Đurić rekao je tada “da je takva odluka štetna, destruktivna i protivna interesima građana”. (http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/16-10-2010/Dnevnik/89559/Prodali-Telekom--da-sacuvaju-vlast/print).

Ove izjave su zanimljive jer nakon nešto manje od četiri godine uloge su se obrnule, pa sada SNS koja je na vlasti najavljuje privatizaciju Telekoma uz skoro identične argumente koje je davala DS vlast nekoliko godina ranije. Da li i sada važe isti argumenti i kritike koje je SNS upućivao Cvetkovićevoj vladi 2010. povodom odluke da se Telekom proda?

U međuvremenu, u decembru 2011. godine Telekom Srbija je otkupio 20 odsto akcija grčkog OTE koji je u vlansištvu Dojče telekoma za 380 miliona evra. U aprilu 2012. vlada je odlučila da se podele besplatne akcije Telekoma, pa se vlasnička struktura donekle promenila. Građani su dobili 15 odsto akcija, zaposleni i bivši zaposleni Telekoma 6,94 odsto, a država je vlasnik 58,1 odsto akcija, dok je Telekom bio vlasnik 20 odsto sopstvenih akcija koje je otkupio od Grka. Prilikom podele besplatnih akcija vrednost Telekoma je procenjena na 2,27 milijardi evra, odnosnoo 2,27 evra po akciji.

Nepovoljna računica

U ovom trenutku, kada se ponovo govori o privatizaciji Telekoma, stručnjaci procenjuju njegovu vrednost na samo 1,4 milijarde evra, uprkos profitu od 140 miliona evra koji je ostvaren u 2013. godini. Kada se od cene oduzmu dugovi Telekoma od 400 miliona evra, ispada da bi za državnih 58 odsto, odnosno većinski paket, država dobila najviše 600 do 700 miliona evra.

O koliko potcenjenom iznosu se radi, najbolje pokazuje poređenje sa 1997. godinom kada je pod sankcijama prodat manjinski paket od 49 odsto za 1,5 milijardi maraka, odnosno 750 miliona evra, a ako bi uračunali efekte inflacije za poslednjih 17 godina ta suma bi u današnjim evrima bila još veća. Ili, na primer, poređenje sa prodajom Mobi 63 mobilnog operatera kog je norveški Telenor 2006. godine kupio za čak 1,5 milijardi evra. U ovu cenu ušla je i licenca za mobilnu telefoniju.

Telekom Srbija je danas lider u mobilnoj telefoniji u Srbiji, vlasnik fiksne mreže i dominantan igrač iako je tržište otvoreno, najveći internet provajder i uz to ima značajno tržišno učešće u Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Prosto zvuči neverovatno, čak i uz dugove koje Telekom ima, da bi se država - zarad punjenja budžeta koje bi za svega tri, četiri meseca odložilo fiskalnu krizu - odrekla tako vredne kompanije.