Сви су хтели да продају Телеком

(Балкан магазин)

Од оснивања 1997. године и одвајања из ЈП ПТТ у акционарско друштво Телеком Србија, ово је једно од највећих и најпрофитабилнијих предузећа у Србији. То не чуди, јер је Телеком Србија дуго био монополиста на тржшту фиксне телефоније и други по реду мобилни оператор, после Мобтела, са дуго највећим тржишним учешћем у једној од најпрофитабилнијих савремених делатности.

Пошто је од почетка био “златна кока” око Телекома се, фактички од оснивања па до данас, провлаче приче о приватизацији - како која влада упадне у финансијске проблеме и не може да покрије буџетске дефиците. Упркос продајама и каснијим откупима удела, Телеком је до данас остао у државном власништву, а да ли ће тако остати и након најаве планова актуелне владе - остаје да се види.

Милошевићева трговина

Само неколико месеци после издвајања из ПТТ-а, 49 одсто Телекома Србија продато је у јулу 1997. године италијанској компанији СТЕТ, односно прецизније њеној холандској фирми СИН, чији је крајњи власник био Телеком Италије, и грчкој компанији ОТЕ. Италијани су платили за својих 29 одсто 893 милиона немачких марака, док су Грци за 20 одсто платили 675 милиона тадашње немачке валуте. Тако је тадашња Милошевићева власт под санкцијама и у тешкој економској ситуацији дошла до 1,568 милијарди марака, што је према тврдњама тадашње опозиције, али и тадашњег тужиоца Хашког суда “купило” Милошевићу још три године власти. Опозиција је оптуживала Запад да су на овај начин дали подршку Милошевићу за потписивање Дејтонског споразума 1995. године. Осим тога опозиционари су тврдили да је овим послом Телекому гарантован монопол до 2004. године на тржишту Србије као и да су постојале још неке за Телеком крајње неповољне ставке као што је исплата три одсто бруто прихода италијанском партнеру за пренос знања и технологија, што се и према тврдњама телекомових инжењера није дешавало.

Ову приватизацију је пратила и међународна афера. У италијанском парламенту  покренута је истрага у вези корупције у овом послу од, према писању римске Републике, 32 милиона евра, а у коју су били умешани високо позиционирани италијански политичари, као и неки бизнисмени. И овде је била умешана полтика јер се истрага одвијала пред изборе у Италији, а међу “кривцима” је апострофиран и Романо Проди, тадашњи председник Европске комисије и главни конкурент Силвију Берлусконију. Главни преговарач са српске стране у овом послу био је Милан Беко, министар за приватизацију у Марјановићевој влади 1997. године. Према написима у медијима он је затражио да се уместо у швајцарској УБС банци, новац уплати у мало познатој грчкој Еуропеан популар банци, на рачун Београдске банке на Кипру. За даље располагање новцем била је задужена Борка Вучић. У овом послу је прилично добро прошао и Даглас Херд, некадашњи министар иностраних послова Велике Британије који је преко фирме “Нат инвест” био консултант у продаји и коме је “кеширано” 28,5 милиона марака.

Шта се тачно десило са свим тим новцем тешко је рећи, али вероватно је да је највећи део потрошен на одржавање социјалног мира у Србији. Према неким анализама које је обавила власт након 2000. године, од 31. јуна 1997. до краја 2000. године у Републички фонд за здравствено осигурање уплаћено је 721,5 милиона марака, у ПИО фонд 180,4 милиона марака, а из Фонда за развој је потрошено 490 милиона марака за кредите и помоћ предузећима.

Крајем 2002. године, након преговора између италијанске и српске владе, ПТТ је откупио 29 одсто акција од Телекома Италије за 195 милиона евра. Ако рачунамо курс немачке марке према евру од два према један колико је износио приликом увођења заједничке европске валуте, Италијани су продали свој удео око 150 милиона евра јефтиније него што су платили за њега. Колико су новца у међувремену извукли из Телекома није познато.

Коштуницине куповине

Од 2007. године Телеком Србија креће у ширење по региону и то куповином 65 одсто власништва над Телекомом Српске. На тендеру је српска компанија победила Телеком Аустрије, али је понудила чак 179 милиона евра више и платила 646 милиона евра. Осим што је на овај начин Телеком Србија постао и регионални играч, ова куповина је имала и политички значај јер су у то време владе Републике Србије предвођене Војиславом Кошруницом и Републике Српске предвођене Милорадом Додиком успоставиле споразум о специјалним паралелним односима две земље. Према неким мишљењима Телеком Србија је преплатио власништво у Телекому Српске управо због политичког утицаја.

Исте године Телеком Србија је ушао и на црногорско тржиште. У јулу 2007. године почео је са радом мобилни оператер Мтел Црна Гора у заједничком власништву Телекома Србије (51%) и холандске фирме Огалар у власништву Мирослава Мишковића (49%). Овај конзорцијум је купио трећу лиценцу мобилне телефоније за 16 милиона евра.

У фебруару 2010. године објављено је да је 49 одсто Мтела ЦГ од Мишковићеве фирме откупио Телеком Српске чиме је Телеком Србије постао 100 одстотни власник трећег мобилног оператера у Црној Гори.

Цветковићеви покушаји

Следећи покушај продаје, овог пута већинског власништва у Телекому покушан је 2010. и 2011. године. Влада Мирка Цветковића расписала је 20. октобра 2010. године тендер за 51 одсто акција Телекома Србија. Услов за учешће на тендеру био је да је кандидат телекомуникациона компанија која се бавила пружањем  телекомуникационих услуга најмање пет година пре објављивања тендера, са најмање 20 милиона претплатника фиксне и мобилне телефоније и интернета на крају 2009. године. Тржишна капитализација или вредност компаније морала је да буде најмање три милијарде евра на дан 30. септембра 2010. године, као и да је у претходној пословној години имала консолидовани приход већи од четири милијарде евра и средства од најмање пет милијарди евра.

Приватизациони саветник била је америчка инвестициона Сити банка. Вредност целог Телекома процењена је на 2,43 милијарде евра. Заинтересованост за учешће на тендеру показали су Телеком Аустрије, египатски Ораском, Франс телеком и Дојче телеком.

Према изјавама тадашњег министра економије Млађана Динкића вредност 51 одсто компаније не би требало да буде мања од 1,4 милијарде евра. Међутим на тендеру је остао само један купац и то Телеком Аустрија, власник мобилног оператора у Србији ВИП, који је за 51 одсто акција понудио 800 милиона евра одмах и још 300 милиона у девет годишњих рата што је било далеко мање од доње границе коју је објавила влада.

Упоредо са кампањом за продају Телекома - у којој су представници владе и неки економисти тврдили да је сада, упркос светској економској кризи, најбоље време за продају и да ће достићи цену од “више милијарди евра”, да држава не зна да управља Телекомом, да нема новца за инвестиције и да ће изгубити тржиште од конкуренције - стручњаци и професори српских универзитета и неколико универзитета из иностранства апеловали су да се Телеком нипошто не продаје, не само из економских, већ и из социјалних и безбедоносних разлога.

Занимљиве су и изјаве тадашње опозиције, Српске напредне странке која је  критиковала Владу Србије због доношења одлуке о продаји 51 одсто акција Телекома Србије, наводећи да она за циљ има одржање на власти и очување привилегија уског круга људи. Члан правног тима СНС Марко Ђурић рекао је тада “да је таква одлука штетна, деструктивна и противна интересима грађана”. (хттп://www.вести-онлине.цом/Стампано-издање/16-10-2010/Дневник/89559/Продали-Телеком--да-сацувају-власт/принт).

Ове изјаве су занимљиве јер након нешто мање од четири године улоге су се обрнуле, па сада СНС која је на власти најављује приватизацију Телекома уз скоро идентичне аргументе које је давала ДС власт неколико година раније. Да ли и сада важе исти аргументи и критике које је СНС упућивао Цветковићевој влади 2010. поводом одлуке да се Телеком прода?

У међувремену, у децембру 2011. године Телеком Србија је откупио 20 одсто акција грчког ОТЕ који је у влансиштву Дојче телекома за 380 милиона евра. У априлу 2012. влада је одлучила да се поделе бесплатне акције Телекома, па се власничка структура донекле променила. Грађани су добили 15 одсто акција, запослени и бивши запослени Телекома 6,94 одсто, а држава је власник 58,1 одсто акција, док је Телеком био власник 20 одсто сопствених акција које је откупио од Грка. Приликом поделе бесплатних акција вредност Телекома је процењена на 2,27 милијарди евра, односноо 2,27 евра по акцији.

Неповољна рачуница

У овом тренутку, када се поново говори о приватизацији Телекома, стручњаци процењују његову вредност на само 1,4 милијарде евра, упркос профиту од 140 милиона евра који је остварен у 2013. години. Када се од цене одузму дугови Телекома од 400 милиона евра, испада да би за државних 58 одсто, односно већински пакет, држава добила највише 600 до 700 милиона евра.

О колико потцењеном износу се ради, најбоље показује поређење са 1997. годином када је под санкцијама продат мањински пакет од 49 одсто за 1,5 милијарди марака, односно 750 милиона евра, а ако би урачунали ефекте инфлације за последњих 17 година та сума би у данашњим еврима била још већа. Или, на пример, поређење са продајом Моби 63 мобилног оператера ког је норвешки Теленор 2006. године купио за чак 1,5 милијарди евра. У ову цену ушла је и лиценца за мобилну телефонију.

Телеком Србија је данас лидер у мобилној телефонији у Србији, власник фиксне мреже и доминантан играч иако је тржиште отворено, највећи интернет провајдер и уз то има значајно тржишно учешће у Републици Српској и Црној Гори. Просто звучи невероватно, чак и уз дугове које Телеком има, да би се држава - зарад пуњења буџета које би за свега три, четири месеца одложило фискалну кризу - одрекла тако вредне компаније.