Velika iluzija Srbije o ulasku u EU

(EUobserver, 8.2.2010)

Ponovo su zavladala nerealna očekivanja o brzini integracije Srbije u Evropsku uniju. Istraživanje CESID-a pokazuje da skoro polovina stanovnika Srbije veruje da će zemlja ući u EU za manje od pet godina. Očekuje ih razočaranje.

Čak i u najpovoljnijem scenariju – bez političkih faktora koji bi mogli usporiti taj proces, Srbija ne može dobiti status kandidata pre 2011.

Pristupni pregovori bi tada mogli početi tek 2012. i mogli bi biti zaključeni 2016. uz stvarni ulaz u EU tek 2018. Međutim, uzimajući u obzir verovatne komplikacije na koje će se usput naići, godina 2020. je realnija pretpostavka.

Beograd je predao prijavu za članstvo u decembru 2009. Na njoj se neće raditi sve dok se ne ostvari potpuna saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju. To na prvom mestu znači hapšenje i izručenje Hagu Ratka Mladića, ranijeg vojnog rukovodioca bosanskih Srba, koji je navodno odgovoran za masakr u Srebrenici 1995. godine.

Nakon izručivanja Mladića, zemljama članicama će biti potrebno nekoliko nedelja da ovlaste Evropsku komisiju koja treba da pripremi formalno „mišljenje“ o prijavi Srbije. Za završetak te procene biće potrebna još jedna godina, ili i čak duže. Ta procena će biti osnovica za političku debatu o vrednostima zahteva za članstvo.

Do sada nijedna članica EU nije uslovila kandidatski status Srbije njenim priznanjem nezavisnosti Kosova. Tu nekadašnju provinciju koja se od Srbije otcepila 2008. priznale su 22 od 27 zemalja članica EU. Međutim, jasno je da će Srbija, ako postane kandidat za člana EU, morati da bude konstruktivnija u odnosu na Kosovo, jer se sve odluke u vezi sa proširenjem EU donose konsenzusom.

Pre nego što razgovori o članstvu počnu, mora da stupi na snagu pripremni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Za to je neophodno da ga sve zemlje-članice ratifikuju. Shodno prethodnim iskustvima, za taj proces je potrebno najmanje dve godine od trenutka kada Savet ministara, koji predstavlja zemlje članice, donese takvu oduku.

Tokom te faze pitanje Kosova će biti verovatno ono koje će određivati brzinu tog procesa. Članice EU koje su priznale nezavisnost Kosova bi mogle koristiti ratifikaciju SSP kao pritisak na Srbiju za koncesije prema Kosovu. Ukoliko Srbija pristane na neko rešenje koje je prihvatljivo kako za EU, tako i za Prištinu, to ne mora neophodno da vodi usporavanju procesa, i Brisel bi Srbiju tada mogao da nagradi ranijim početkom pregovora o ulasku. Ali čak i tada, oni neće početi pre 2012.

Srbija ima bolje administrativne kapacitete od zemalja u susedstvu. Tokom razgovora o pridruživanju biće i dodatnih prilika da se one uzdignu do nivoa standarda EU. Međutim, pregovaračke procedure su sada pooštrene. Nasuprot ranijim proširenjima EU, sada čak i pre početka pregovora o poglavlju koje se odnosi na neku grupu zakona treba zadovoljiti izvestan broj kriterijuma.

Osim toga, mnoge države članice EU su uvele pravila prema kojima komiteti za spoljne poslove njihovih nacionalnih parlamenata moraju ispititati i odobriti kako otvaranja, tako i zaključivanja pregovora po pojedinim poglavljima. Uz to, zahtevi za primenu „Kopenhaških kriterijuma“ – skup zahteva koji se odnose uglavnom na ljudska prava i demokratiju – sada su zbog problema koji su nastali posle prijema Bugarske i Rumunije postali stroži nego ikada

Prema strategiji proširenja iz 2008, EU sve do trenutka kada su pregovori skoro pred završetkom neće objavljivati ciljne datume za prijem. U slučaju najpovoljnijeg scenarija, ti pregovori bi se mogli završiti i ugovor o priključivanju potpisati 2017. godine. Posle toga bi sledila još jedna ili jedna i po godina za ratifikaciju od svih zemalja članica EU i Evropskog parlamenta, uz formalni pristup tokom 2018. godine.

Pa čak i ako Srbija uspe da prođe kroz pregovore bez konačnog rešenja pitanja Kosova, ne može biti nikakve sumnje u to da zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova neće dati „zeleno svetlo“ njenom ulasku u EU – sem u slučaju ako se postigne sporazum o Kosovu. Niko u EU nije spreman da primi još jedan Kipar.

(Prevod sa enleskog Vasilije Kleftakis)