Zima jedne lignje

Prof. dr Čedomir Antić, predsednik Naprednog kluba i nekadašnji saborac za "Svedok" analizira lik i delo Mlađana Dinkića

Pitali su me, kakvo će nasleđe ostati iza G17 i Dinkića? Dugo sam razmišljao.

Lično sam učestvovao u stvaranju ove stranke i napisao sam njen prvi (slobodno mogu reći i poslednji) državni program. Da je nestala 2005. ili 2007. iza nje bi ostao set reformi u finansijama i privredi, te ideja državne nezavisnosti i podele Kosova i Metohije.

Ovako, stranka se osula, naposletku promenila ime, poput onih žena u davnini koje su želele da promenom imena posle svakojakog života osiguraju mogućnost udaje.

Opozicija ga je mrzela (govorili su da su Srbiju najviše upropastili F16  i G17), DSS ga je video kao idealnu metu preko koje je kritikujući strance i eksperte gađao DS, a DS je podozrevao da će se promućurni eksperti okoristiti o njegove birače i stranačku mašinu kako bi se sami domogli vlasti. Vreme je pokazalo da su svi bili u pravu.

U septembru 2006. napisao sam tekst za „Svedok“ pod naslovom Moral jedne lignje. Bavio sam se tadašnjom skupštinom G17, navodno demokratske i evropske stranke na kojoj je dozvoljeno kandidovanje samo onima kojima to odobri kandidat za predsednika stranke - g. Mlađan Dinkić.

Danas je „lignja“ o kojoj sam onda pisao, usred vrelog leta, konačno doživela duboku i hladnu zimu.

Pre trinaest godina stotine hiljada Srba izašlo je na ulice da bi doprineli padu jednog čoveka - Slobodana Miloševića.

Milošević je bio predsednik formalno malih ovlašćenja, jedne kratkoveke, raskomadane države koja je odbrojavala svoje poslednje dane.

Miloševićevi ljudi su većim delom već bili promenili stranu koristeći se urođenom političkom šizofrenojom novog pobednika - Demokrtske opozicije Srbije. Ipak, Miloševićev pad bio je simboličan kraj jednog režima, koji u Srbiji nije nastao 1990, već mnogo godina ranije.

Izbacivanje iz vlade Mlađana Dinkića zato ne može biti tek jedan taktički potez relativizacije očigledne revizije izbora koja je suštinski izvršena rekonstrukcijom vlade.

Izgon Dinkića i njegovog URS-a iz Vlade Republike Srbije predstavlja suštinski kraj tranzicije u Srbiji.  Simbol svega lošeg što je taj, inače neophodan i neminovan, proces doneo bio je upravo Mlađan Dinkić, zajedno sa svojom Grupom 17 i Ujedinjenim Regionima Srbije.

Kako je do svega toga došlo?

Dinkić tokom proteklih trinaest godina nije bio najvažniji političar Srbije, niti je sada na čelu Srbije politička opcija koja manje luta ili prema politici, ekonomiji i Evropskoj uniji ima drugačiji stav.

Dinkićeva stranka nastala je sa idejom sprovođenja neophodnih i bolnih promena, modernizacije države i njene privredne, pripreme Srbije za uspešan i dostojnstven ulazak u Evropsku uniju.

Stvaranje G 17 Plus bilo je dobrodošlo i potencijalno korisno za Srbiju. Krajem devedesetih godina velika većina srpskih političara razumela je da su promene neophodne, ali je o njima znala jako malo. Nevladina organizacija koju je predvodio mladi naučnik sa Beogradskog univerziteta, autor jedne od najpopularnijih knjiga objavljenih u tom razdoblju, imala je ambiciju da ponudi rešenja, pre svega ekonomska, za jednu državu koja je preživela rat, sankcije, kasnije bombardovanje i raspad; okruženu agresivnim nacionalizmima, sa narodnom većinom kojoj se iz sasvim prizmenih razloga dopadao bankrotirali socijalizam, te snažnim autoritarnim, populističkim i ksenofobnim tradicijama. Sve to u doba krize uverenja i ideologija u Zapadnoj Evropi, a kamo li u Srbiji.

Sve te reforme trebalo je sprovesti u saradnji sa SAD i EU koje su mogle ponekoga ovde da pomognu, ali nisu želele da podrže samu Srbiju. Spomenimo na posletku i činjenicu da je većina stručnjaka sa iskustvom bila u vladajućem režimu ili u inostranstvu. Trebalo je mnogo uverenja, snage i hrabrosti, ali i požrtvovanja, da takav jedan program bude osmišljen i sproveden u uslovima jednog „punskog mira“ koji Srbija i danas preživljava, u jednom devastiranom i podeljenom društvu.

Mlađan Dinkić je stvorio nevladinu organizaciju čiju je okosnicu činilo sedamanaest ekonomista i započeo kampanju za promene i tranziciju u državi. Kao takav doprineo je stvaranju DOS-a, njegovoj mirnoj pobedi i tranziciji vlasti koja je usledila.

Kao mladi i energični guverner bio je tokom naredne dve godine jedna od najpopularnijih ličnosti reformskog establišmenta. Ipak, već tada pokazale su se, pored sposobnosti, energije i znanja i neke druge njegove osobine.

Tranzicionu Srbiju poveo je tada čovek koji je bio posvećen samo svom poslu i karijeri. Ako je vodio monetarnu politiku, vodio ju je tako da sa njom može da ide u izbornu kampanju bez obzira na vladu, ako je kasnije vodio finasije vodio ih je ne vodeći računa o ministarsvu ekonomije, ako je vodio ekonomiju bio je po tradiciji u sporu sa ministrom finansija. Pored tog uskogrudog pogleda na politku, bio je snažno emotivno vezan za svoju sliku na ekranu malog TV prijemnika u boji. Imao je odgovore na sva pitanja, posebno na ona koja ga se nisu ticala, a mogla su naškoditi njegovim političkim protivnicima. Bilo je i tema u koje se nije mešao, ostavljajući svoje saveznike u DOS-u da budu žrtve ogorčenja tranzicionih gubitnika.

U vreme kada je narod trebalo prosvećivati i primerom uveravati u neophodnost bolnih i ružnih ekonomskih promena, on se ponašao kao mađioničar i portparol.

Sa zloglasne TV Pink je objavio pad Miloševićevog režima, preko TV Pinka je vodio i kampanju Miroljuba Labusa za predsedničke izbore.

Afere Nacionalna štedinica, Kipar...svakako ne bi bile ovako prisutne u javnosti da je politika koju je vodio Dinkić ikada imala glavu i rep i da je nije predstavljao na glavnim odborima ili konferencijama za novinare u tinejdžerskom zanosu, sa samozadovoljnim osmehom i razmahnutim zgrčenim rukama kao neku fintu koja je njega najviše oduševila i koju će sam najduže pamtiti.

Opozicija ga je mrzela (govorili su da su Srbiju najviše upropastili F16  i G17), DSS ga je video kao idealnu metu preko koje je kritikujući strance i eksperte gađao DS, a DS je podozrevao da će se promućurni eksperti okoristiti o njegove birače i stranačku mašinu kako bi se sami domogli vlasti. Vreme je pokazalo da su svi bili u pravu.

Kada je propao pokušaj potiskivanja Koštunice, zauzetog vladavinom nad bezmalo virtuelnom SRJ, izborom Labusa za predsednika Srbije, G17 je prerastao u stranku.

Posle ubistva Zorana Đinđića, vlada krnjeg DOS-a zabrinula se zato što je pored njenih stranaka i G17 počeo da dobija na popularnosti. Tada je Dinkić smenjen sa mesta guvernera Narodne banke Jugoslavije (NBJ) jednim od onih podlih trikova prema kojima je osnivanjem nove narodne banke (NBS), po logici stvari izabran i novi guverner.

Dinkić je tada otišao u opoziciju. Prvi i poslednji put tada se potrudio da stranci donense celovit izborni program.

Ipak, Živkovićeva vlada, za koju često netačno govore da je pala ostavkom iz moralnih razloga, srušena je podzemnim parlamentarnim aktivnostima u kojima su važnu ulogu odigrali prebegli poslanici - od Orlićevih socijaldemokrata do Batićevog Rafailovića. Svi oni bežali su Dinkiću. Tu su naravno bile i afere - od Bodruma do Janjuševića i Kolesara.

Iza obelodanjivanja svega toga stajao je ispred ostalih Dinkić. Problem ovih afera bio je njihovo procesuiranje. Trebalo je vremena da se pokaže da jedan deo ovih optužbi nije tačan, drugi je pogrešno formulisan (pošto je najvažnije bilo da padne vlada, a ne da bude postignuta pravda) a ono što je bilo tačno i dobro koncipirano završilo je u zaboravu sa kažnjavanjem marginalnih ličnosti.

Najgora od svega bila je činjenica da je u svemu tome Dinkić video sredstvo, pa su teške reči i optužbe sa njegove strane kasnije bile olako zaboravljane, a neprijatelji pretvarani u prijatelje.

Odnos sa Tadićem i posebno sa Velimirom Ilićem je tokom proteklih deset godina zato više ličio na telenovelu nego na politički odnos slučajnih koalicionih partnera u tanzicionoj političkoj džungli.

Mlađan Dinkić i G17 jedinstvena su pojava u istoriji parlamentarizma. Bili su na vlasti pre nego što su registrovani kao politička stranka (2000-2002/3) pošto su dali upravu Narodne banke Jugoslavije, potpredsednika savezne vlade, saveznog ministra poljoprivrede i ministra zdravlja u vladi Srbije.

Kao politička stranka vladali su Srbijom od marta 2004. do jula 2013. godine. U kratkom razdoblju u prelazu iz 2006. na 2007. godinu stranački ministri su se povukli iz vlade, ali direktori, visoki činovnici i kontrola je ostala u rukama stranke.

Slično se dogodilo i 2011. godine.

Dinkić je ostao bez mesta potpredsednika Cvetkovićeve vlade, ali su stranački ministri kao bele rade povukli ostavke i ostali na vlasti. G17 i zato ostaje fenomen, pošto u Istočnoj Evropi, koliko mi je poznato, nema stranke koja se tako dugo i uspešno održala na vlasti.

Postavlja se međutim pitanje, koji je istinski cilj bio stranke G17/URS i kakav je bilans njene deceniju dugotrajne uprave u Srbiji?

G17 Plus je zamišljen kao programska i intelektuana potpora reformama. U početku on je to i bio, vremenom u želji da ostane popularan i izbegne sudbinu svih demokratskih reformatora Dinkić je od ove grupe počeo da stvara klasičnu populističku stranku tranzicionog razdoblja.

Pažljiva analiza toka reformi i privrednog razvoja pokazuje da nije bilo ni sjajnih noviteta ni spektakularnih uspeha. Iako aktivan u predlaganju i usvajanju zakona, posebne hrabrosti i domišljatosti - izuzev u izvesnoj meri uvođenja PDV-a i Nacionalne korporacije za obezbeđivanje stanbenih kredita - nije bilo.

Srbija se uklopila u istočnoevropski prosek, sa tim što je od reformske stranke G17 prvo odbacio političku, nacionalnu, ustavnu i socijalnu dimenziju, da bi vremenom i u ekonomskom pogledu postala populistička.

Već 2006. godine stranka koja je sprovodila reformsku politiku u privredi prihvatila je popusitičku zamisao o tome da bi deo privatizacionog prihoda (očekivanih pet milijardi) trebalo podeliti među građanima koji nisu učestvovali u privatizaciji, tačnije koji se uglavnom nisu bavili proizvodnim zanimanjima.

U državi sa propalim penzionim fondom i slabom privredom ovakva zamisao dostojna je negativnih junaka Dinkićeve knjige Ekonomija destrukcije. Ipak, ovakve zamisli postale su Dinkićeva prepoznatljivost.

Paradoksalno, kada je prvog dana pošao da i saâm upiše akcije najzainteresovaniji građani (70000 ih je to učinilo upravo tog dana) su ga izviždali. Ali, poput Miloševića, i Dinkić je shvatao da od univerziteta, instituta, Vračara i Starog grada nema hleba i da za ulazak u skupštinu i vladu mora da se obrati upravo onima koje je trabalo da prosvećuje i osvešćuje.

Upravo tako se i dogodilo da u bastionima stranke, kakvi su Stari Grad, Vračar, Zvezdara, Subotica…, gde je 2003. osvojila između 15 i 20 odsto glasova, 2012. godine, posle pet godina skrivanja u raznim koalicijama, njena popularnost padne na manje od 3 odsto.

Dinkićev populizam pokazao se u punoj meri u neodgovornnoj monteranoj politici 2005. i 2006. i poigravanju sa kursom u vreme donošenja ustava, začudo tada u prilično neukusnoj simbiozi sa opozicionarima, vođama Demokratske stranke.

Dinkić je bio jedinstven među istočnoevropskim političarima po tome što je u proleće 2009. godine objavio da je kriza u Srbiji prošla!

Tokom naredne četiri godine Srbija se zadužila bar dvanaest milijardi evra samo da bi pokrpila budžete koje vlada DS, G17/URS i danas SNS, G17/URS i SPS nikako nije htela da vidi kao krizne, a ne razvojne.

Dinkić i G17 su od samog početka napadani kao zagovornici liberlanog kapitaizma i eksponenti međunarodnih kreditnih ustanova. Protok vremena i otvaranje arhiva će svakako pružiti uravnotežen i tačaniji odgovor, ali izvesno je da G17 nije sprovodio doktrinu liberalnog kapitalizma.

Od samog početka branili su ograničene refome prihvatljive političkoj i ekonomskoj oligarhiji u Srbiji i gledali da se sa predstavnicima SAD i EU ne sukobe u meri koja bi ih onemogućila da ostanu na političkoj sceni Srbije.

Vremenom Dinkić i njegove stranke (i G17 i URS) pokazali su akrobatsku fleksibilnost. Država je uzimala učešća u ekonomiji, stranka nikada nije ni pokušala da ugrozi postojeće monopole i ologarhijske klanove koji upravljaju svim segmentima ekonomskog života Srbije. Čak i kada su predstavljane kao radikalne, reforme koje je predlagao Dinkić bile su kečerski odmerene i promišljene kako bi u nekom drugom krugu mogao da se sporazume sa trenutnim protivnicima.

Dobar primer su Karići. Iako najviđeniji oni nisu bili jedini oligarsi, ipak neposredno suprotstavljeni G17 i Dinkiću postali su njegovi protivnici. On nije imao političku, niti sudsku snagu da ih pobedi, ali je zato godinama iz G17 stizala tvrdnja da Vrhovni sud, koji je presuđivao u korist Karića, nije ništa drugo do preživeli relikt Miloševićevog režima. Sve to šest godina posle Miloševićevog pada!

Time je naneta nemerljiva šteta pravnom sistemu Srbije. Kada su se Karići sukobili sa Koštunicom i Tadićem (palo je tu preuzimanje poslanika) onda su konačno suočeni sa delovanjem pravne države. Ipak, tokom prethodne godine - do izgona iz vlade - Dinkić i URS bili su u koaliciji i sa Pokretom snaga Srbije i tolerisali su čak i da predsednik republike otvara poslovne poduhvate u Rusiji upravo osobi koja nije spremna da se suoči sa srpskim sudom. Slično je bilo i sa ustanovama za zaštitu građana.

Spor sa Vericom Barać završio se ostvarenjem jednog Dinkićevog obećanja. Stvorena je Agencija za borbu protiv korupcije, pored već postojećeg Saveta na čijem čelu je bila Baraćeva. Tako je ona marginalizovana.

Dinkić joj je poručio da može da ga tuži, a on se, reče, za razliku od svih drugih slučajeva, neće pozivati na ministarski imunitet.

Danas se mnogo govori o italijanskom ulaganju u Zastavu. Naravno da je besmisleno kritikovati proces koji je bio neminovan i koji se dogodio i posrnulim automobliskim industrijama u Češkoj i Rumuniji. Postavlja se pitanje: zašto tek 2008, zašto uvek u predizborne svrhe, kao anestezija za odricanje od Kosova i Metohije i po kojoj ceni?

Zar i gubitaši u drugim krajevima i građani drugih gradova nemaju pravo na takvo finasiranje od države i još važnije, da li oni kojima država duguje novac imaju pravo da budu namireni pre nego što država počne da finansira privatnu komapniju iz inostranstva?

Dinkićeva nevolja bila je i činjenica da je politici bio potpuno posvećen, ali da od mnogobrojnih funkcija (stranka, superministarstva, vlade, muzika, poezija, skijanje) ponekad nije uspevao da bude više nego površni genije.

Tako je za njega Lešmi Mital bio „neki Mital koji helikopterom nadleće države u potrazi za fabrikama za kupovinu“. Mitala su radnici kraljevačkog Magnohroma mnogo bolje upoznali. Slično je bilo i sa privatizacijom novosadskog DDOR-a 2007. godine. Naravno, to je sve danas prošlost.

Ovde se odgovornost računa od izbora, ko pređe cenzus i uđe u vladu može da brine samo o budućnosti.

G17/URS i pored početnih velikih ideala i ozbljnih nastojanja pojedinih članova, nije zablisato kao demokratska organizacija. Preleti poslanika 2003. učinili su stranku najvećom zagovornicom načela prema kome stranka ima vlast nad mandatima. Ako je već bilo tako, onda su same stranke trebalo da budu demokratske. To međutim nije bio slučaj.

Poslanik Nenad Kristić iz Kruševca smenjen je na telefonskoj sednici predsednitva G17. Godine 2006. kandidat za predsednika je protivno statutu stranke poništio ispravnu kandidaturu kandidatu za potpredsednika.

Verovatno najveća sramota Dinkića i G17 bile su izmene i dopune Zakona o informisanju iz 2009. godine. Protiv tih izmena su se izjasnila sva novinarska udruženja, čak je i SPS odbio da glasa za njega, Zakon je kasnije oglašen kao neustavan. Danas proizilazi da je taj zakon bio delo DS-a, ali poznato je da mu je prethodnio sukob Dinkića sa Kurirom.

Posle svega, jedan čovek koji je na političku scenu stupio kao „ekspert“, danas poručuje da strani eksperti ne mogu da uspešno vode ministarstvo. Potrebna je tu „sigurna“ i verovatno „čvrsta“ politička ruka. O stručnosti govori ličnost koja je u prošlom Zakonu o vladi predvidela da stipendije za postdiplomske studije u inostranstvu dodeljuje Ministarstvo omladine pošto je ministarka bila iz G17.

Dakle obrazovanje na strani, tako potrebno preporodu naše države, ostavljeno je revijalnoj upotrebi i tretirano kao specifičnost omladine.

Stranka koja je stala iza svih zakona, rezolucija, planova o Kosovu i Metohiji, pa konačno i bila važan segment ustavne koalicije 2006. izjasnila se u prilog prethodnoj verziji Briselskog sporazuma. Bilo je to aprila 2013. godine svega četiri meseca pošto su poslanici URS-a glasali za Platformu i Rezolciju koje sadrže sasvim drugačiji concept.

Šta reći o drugim ekspertima?

Profesor Tomica Milosavljević bio je najdugovekiji ministar zdravlja u novijoj srpskoj istoriji. Nestao je uz ostavku posle velikog skandala oko vakcina za grip. Nestranački učesnici ovog skandala završili su u pritvoru.

Ministar je ostao upamćen po tome što je izjavio kako je pitanje da li će se neko vakcinisati „stvar inteligencije“.

Ostaće zabeleženo da je odbio da primi televizijsku ekipu, koja je sa njim provela dan snimajući njegov život i rad, u svoju kuću uz bahatu tvrdnju da ga, kad god pusti da mu snime dom, kriminalci kasnije opljačkaju.

Slično je bilo i sa ministarstvom kulture. Ministar Nebojša Bradić zaustavio je renoviranje Narodnog muzeja, što je dovelo do velikih gubitaka jer je država na sudu izgubila spor sa preduzećem za čuvanje eksponata.

Kasnije je ministar prihvatio još skuplje rešenje za renoviranje, ali od svega nije bilo ništa pa je ova važna ustanova srpskog naroda još uvek zatvorena.

Dok je G17 gospodario srpskom kulturom nisu radili Narodni muzej ni Narodna bibioteka u period dužem od svetskih ratova.

Pitali su me, kakvo će nasleđe ostati iza G17 i Dinkića? Dugo sam razmišljao.

Lično sam učestvovao u stvaranju ove stranke i napisao sam njen prvi (slobodno mogu reći i poslednji) državni program. Da je nestala 2005. ili 2007. iza nje bi ostao set reformi u finansijama i privredi, te ideja državne nezavisnosti i podele Kosova i Metohije.

Ovako, stranka se osula, naposletku promenila ime, poput onih žena u davnini koje su želele da promenom imena posle svakojakog života osiguraju mogućnost udaje.

Drugi će baštiniti mršave rezultate srpskih reformi.

Čovek bez političkih prijatelja - Aleksandru Vučiću, svom poslednjem zaštitniku, koji je pre samo osam godina hteo da ga obuče u robijašku odeću, znači samo dok ima trinaest poslanika - u istoriju će ući zbog veike ljubavi prema vlasti, što je u ovdašnjoj konkurenciji armije ekstremnih ljubitelja iste, zaista istinsko postignuće, ali negativno.

Ostaće upamćen i kao najveći stihoklepac među sadašnjim političarima, ali nije pisao pesme Milanu Mladenoviću (kada je bilo vreme da piše) već Draganu Kojiću Kebi (u nevreme).

Najbolji je i skijaš u vladi.

A, pošto nažalost još uvek nismo stvarili vekovni san i državno ujedinjenje sa prekodrinskim srpskim zemljama ne mora se postideti pred virtuoznim prof. dr Jasminom Komićem.

Odnos prema narodu nad kojim je upravljao bio je blago rečeno čudan i nespretan.

Osoba koja živi u svom stanu sa ministarskom platom i suprugom visokog obrazovanja i solidnih primanja, uverevala je srpski narod da presvlači stari trosed, dok je supruga brojala šoljice za kafu pred kamerama.

U prošlom mandate je, u jeku najveće krize, kupio ogroman stan u preskupoj zgradi, a narodu je objasnio kako će konačno i on imati sobu za sviranje muzike.

Srbija nije imala svoju Mariju Antoanetu, i to joj je, makar se sada radilo samo o ministru a ne kraljici, na putu modernizacije možda bilo potrebno. 

Sumnjam da će stranka Mlađana Dinkića posle ovog neizbornog poraza ikada igrati dosadašnju ulogu.

Možda kada bankrot ove vlade napravi mesta kvislinškom kabinetu LDP, ove političke dangube i autošovinisti potraže svog Milana Aćimovića.

Generalu Nediću je trebao policajac, ovima će trebati blagajnik... Ali ako tako bude, biće to druga priča.

Dinkić će međutim nesumnjivo imati ulogu u našoj politici dokle godi bude živ, a zdrav.

Politika je njegov usud i zla kob, ne trijumf i blagoslov.

Zaključiću izjavom da mi je žao što je tako. Kada je moja generacija 1996. godine započela studentski protest učinila je to velikom većinom nadahnuta idealima slobode, demokratije i nacije, a  protiv tiranije Režima Slobodana Miloševića.

Umesto demokratije dobili smo oligarhiju ljudi sličnih pogleda i sudbina. Mnogi od tih ljudi bili su naši drugovi, prijatelji i izabrana braća.

Njihova kob je, u izvesnoj meri, i naša sopstvena. Njima objektivno ništa nije lakše zbog toga što su na vlasti, nama njihov usud nije nikakva uteha.

(Svedok)