Преносимо | |||
(Зло)употреба државе |
среда, 12. август 2009. | |
(Политика, 12.08.2009)
Ово са изменама Закона о информисању заиста је скандалозно. Скандалозно је да влада нуди парламенту на усвајање један закон који, по свему судећи, треба да реши победника у старом прљавом сукобу једног министра (Динкића) и једног издавача (Родића). На тај начин се држава Србија приватизује у најбуквалнијем смислу и ставља у службу једног човека. Ружно је што Демократска странка подржава тај предлог. Очигледно је разлог томе властољубље, односно неспремност да се раскине коалиција са уцењивачем и иде на нове изборе. Али, тај договор са ђаволом може се олупати о главу ДС-а на следећим изборима, било када да буду. Тужно је што неки новинари (као председница НУНС-а, који је име направио бранећи новинарске слободе под Милошевићем), сада подржавају законске промене које гуше те исте слободе. Изгледа да слободе које важе „за нас” не треба да важе и „за њих”. Али овде желим да кажем неколико речи о неким мање уоченим одредбама Динкић/Брадићевог предлога. Прва грозна је она која забрањује власнику јавног гласила да новине прода и пренесе неком другом. То је невероватно ограничавање права приватне својине, које не само да не може бити у складу са Уставом Србије, већ је у сукобу са елементарним здравим разумом. Зашто „Рингер” не би смео да прода „Блиц” неком трећем? Само зато да Родић не би избегао казне тако што би пренео „Курир” на неку другу фирму. Значи, цео систем тржишне економије се дерогира да би Динкић онемогућио Родићеве трикове. Бесмислица. Или, прописује се да новинска кућа мора да има основни капитал од 50.000, односно 100.000 евра, док општи пропис, а то је овде Закон о привредним друштвима, тражи само 500 евра за друштва са ограниченом одговорношћу и 25.000 евра за отворена акционарска друштва. Значи, једна осредња издавачка кућа која има два листа мора да стално држи на рачуну 100.000 евра, док је великој нафтној, хемијској или дуванској фирми довољно 25.000, или чак само 500 евра уколико се трансформише у ДОО. Вероватни разлог је жеља Динкића да Родића међусобни обрачун боли, тј. да на рачуну буде доста пара за плаћање казни. У вези с овим су и две следеће одредбе. Прва предвиђа експресан поступак за ситуацију да издавачу новина падне основни капитал на нижи износ од поменутог, са казнама и престанком издавања новине, при чему се чак налаже суду да у року од 12 сати (хеј, 12 сати! Као да је у питању ратно стање) изрекне меру привремене забране издавања новина. Такав силеџијски поступак, наравно, не постоји у Закону о привредним друштвима, већ се предвиђа рок од шест месеци за повратак основног капитала на прописани ниво. Друга повезана одредба је она да мора престати излажење новина онда када је рачун новинске куће у блокади извесно време (90 дана током једне године). Овим се такође дерогира опште законодавство, пре свега Закон о стечају, који прописује шта се и како догађа онда када неко не плаћа своје дугове. Ове две одредбе су не само бесмислене, већ и смешне. Оне, наиме, прописују да мора престати издавање новина онда када је новинска кућа у кризи. Нормално би било да проблеми фирме доведу до последица по саму фирму – стечај, нагодба са повериоцима – а не да се остави да фирма постоји као да ништа није било, али да јој се забрани да ради свој посао. То би било као да се трговинском предузећу затворе продавнице онда када не може да плаћа дугове, али да само предузеће остане да постоји. Очигледно да је овај предлог радио неки дилетант из културе, а и да су га на влади усвојили слични. А да нису, можда, закони о стечају и привредним друштвима лоши, па да их је потребно лечити специјалним законима? Прво, нису. Друго, још смешније, оба су у надлежности министарства којим управља Динкић, па би, уколико налази неке слабости, сам могао предложити њихову измену. Али не, он циља само на Родића, као црвену мараму. Све у свему, ово је тужна епизода српског парламентаризма, са употребом државе у личне сврхе. Када министра жуља постојеће законодавство, онда се доносе специјални закони. А није важно то што држава слабо функционише када су у питању права осталих грађана. Заиста тужно. |