Početna strana > Prikazi > Geri Gerstl - Uspon i pad neoliberalnog poretka
Prikazi

Geri Gerstl - Uspon i pad neoliberalnog poretka

PDF Štampa El. pošta
Branko Milanović   
sreda, 28. avgust 2024.

Po Geriju Gerstlu, neoliberalni poredak u SAD je trajao od dolaska na vlast Ronalda Regana 1980. do barem Velike recesije kada je počelo njegovo raspadanje, a završio se u prvoj i drugoj deceniji 21. veka. Tramp, i, što je još važnije, tiha ideološka priprema za nešto novo (koju predstavljaju DŽej Di Vens i Stiv Benon?) uz očigledne mane neoliberalnog poretka, pripremili su njegov konačni kraj. Ipak, ostaje nejasno kakav će biti novi poredak koji će nastupiti nakon neoliberalizma.

Biste američkih predsednika Baraka Obame, Bila Klintona i Ronalda Regana u napuštenom predsedničkom parku u blizini Lida, Južna Dakota, SAD.

Veoma dobro napisana i laka za čitanje, knjiga američkog istoričara Gerija Gerstla „Uspon i pad neoliberalnog poretka“ ima dve ključne tačke. Prvo, nastavljajući se na prethodnu knjigu „Uspon i pad poretka Nju Dila“ (napisanu u koautorstvu sa Stivom Frejzerom), Gerstl i ovde insistira na ideji političkog i ekonomskog „poretka“. Pod „poretkom“ se podrazumeva vladajuća ideologija u datom trenutku, uspostavljena i propagirana od strane najvažnijih delova političkog establišmenta. Prema Gerstlu, postojala su dva takva politička poretka u Sjedinjenim Državama tokom prošlog veka: poredak Nju Dila, koji je započeo s Frenklinom Delanom Ruzveltom, i neoliberalni poredak, koji je započeo s Ronaldom Reganom.

Drugo, ova dva politička poretka su povezana, na gotovo idealno sinhronizovan način, sa usponom i padom komunizma. To nije slučajno. Spoljni (međunarodni) kontekst igrao je važnu ulogu u kreiranju oba politička poretka u Sjedinjenim Državama.

Kako ideologija postaje „politički poredak“? Najpre postoji „tiha faza“ izgradnje poretka koja uključuje intelektualce i njihove teorije. Kada je reč o neoliberalizmu, moramo da se vratimo na pariski Kolokvijum Voltera Lipmana, Hajekov i Mizesov Beč, a zatim i na Miltona Fridmana, Tomasa Souela, Čarlsa Mareja, Raša Limboa… Uzmite u obzir i godine: Heritidž fondacija je osnovana 1973, Kato institut 1974, Menhetn institut 1976, pokret „Moralne većine“ (Moral Majority) definisan 1979. godine. Ideologija se zatim propagira u javnosti i usvaja je jedan ili više političkih pokreta i partija. Međutim, ona ne postaje „poredak“ sve dok ne bude prihvaćena, ili, kako Gerstl voli da kaže, sve dok na nju ne „pristanu“ oni delovi političkog spektra koji su je isprva odbijali. (Navode se reči Margaret Tačer da je njen najveći uspeh to što je njenu politiku nastavio Toni Bler.)

 

Geri Gerstl i njegova knjiga

U slučaju Sjedinjenih Država, ključni trenuci tranzicije od ideologije i političkog pokreta ka „poretku“ desili su se pod Dvajtom Ajzenhauerom, koji je (za razliku od, recimo, Vilijama Tafta) bio spreman da nastavi sa politikom Nju Dila uprkos činjenici da su Republikanci prvobitno bili protiv svih Ruzveltovih zalaganja. Isto tako je zahvaljujući Bilu Klintonu neoliberalizam postao politički i ekonomski „poretak“. Kada je uspostavljeni politički poredak na svom vrhuncu on izgleda zdravorazumski. Jedva da se dovodi u pitanje. Većina javnog mnjenja ga podržava, čak i ako se možda svi ne slažu oko nekih sporednih stvari (sa stanovišta ekonomskog poretka).

Za Gerstla, neoliberalni poredak u SAD je trajao od dolaska na vlast Ronalda Regana 1980. do barem Velike recesije, kada je počelo njegovo raspadanje, a završio se u prvoj i drugoj deceniji 21. veka. Tramp, i, što je još važnije, tiha ideološka priprema za nešto novo (koju predstavljaju DŽej Di Vens i Stiv Benon?; ovaj drugi u knjizi nije pomenut), uz očigledne mane neoliberalnog poretka, pripremili su njegov konačni kraj. Ipak, ostaje nejasno kakav će biti novi poredak koji će ga zameniti.

Argument o važnosti komunizma za uspostavljanje dva poretka je čvrsto izveden, i ima mnogo smisla. Kako Gerstl piše, 1950-ih je previše pažnje bilo posvećeno Demokratama koji su pokušavali da ne izgledaju meki prema komunizmu, a premalo pažnje Republikancima koji su prihvatili većinu tekovina Nju Dila u zamenu za bezbednost privatne svojine. („Pretnja od međunarodnog komunizma omogućila je tranziciju Nju Dila sa političkog pokreta u politički poredak i obezbedila njegovu dominaciju u američkom životu u narednih 30 godina“, piše Gerstl.)

Bivši američki predsednici i prve dame na sahrani Ronalda Regana 11. juna 2004: DŽordž i Barbara Buš, DŽimi i Rozlin Karter, DŽerald i Beti Ford, DŽordž V. i Lora Buš, Dik i Lin Čejni i Bil i Hilari Klinton

Sa opadanjem privlačnosti komunizma, a zatim i njegovim konačnim padom, bilo je mnogo manje potrebe da se pristaje na zahteve radničke klase. Radnici nisu imali kuda da odu, čak ni da sanjaju da bi nekud mogli otići, pa nisu imali čime da zaprete. Reganovo otpuštanje hiljada kontrolora letenja predstavljalo je tek prvi čin u ratu protiv radničke klase. (Globalizacija i autsorsing u Kinu je možda bio drugi.) Ovaj argument je vredan pažnje, ali nije nov. Krišnan Najar je ubedljivo argumentovao istu poentu u svojoj odličnoj, ali zanemarenoj knjizi „Liberalna kapitalistička demokratija“, i to ne samo u vezi sa Sjedinjenim Državama već i sa čitavim političkim Zapadom (ovde sam prikazao Najarovu knjigu.) Piketi je, iako manje eksplicitno, tvrdio isto, pokazujući da se „pitomi period“ kapitalizma poklopio sa vrhuncem moći komunističkih i socijalističkih partija i sindikata u zapadnoj Evropi. Nedavno je Andre Albukerk Sent'Ana u svom važnom radu empirijski testirao ovu tvrdnju i potvrdio hipotezu.

Međutim, ograničenost Gerstlove knjige je u tome što prikazuje uticaj ostatka sveta na Sjedinjene Države, ali ne i obrnuto. A zapravo su SAD bile ključni akter u tome da neoliberalni poredak postane globalan. U tome su Regan i Vokerov šok (Pola Vokera je, inače, na mesto šefa Federalnih rezervi imenovao DŽimi Karter) izvršili presudan uticaj. Oni su u poredak uveli, metaforički a često i fizički, Latinsku Ameriku, Afriku i Istočnu Evropu. Kada je Klinton od neoliberalizma načinio američki politički i ekonomski poredak, on je i njegovu vladavinu učinio globalnom. Taj aspekt u Gerstleovoj knjizi u potpunosti izostaje. Čak i kada se pominje ostatak sveta, na primer nakratko s Gorbačovim i nešto opširnije sa ratnim fijaskom u Iraku, pogled na njega je dat isključivo kroz prizmu SAD. To nije mana knjige jer ona zapravo govori o ideologiji i politici SAD tokom prošlog veka, ali to nije jasno istaknuto u naslovu. Podnaslov knjige „Amerika i svet u eri slobodnog tržišta“ je u tom smsilu pogrešan, pošto u knjizi nema „sveta“, pa bi tačniji opis sadržaja knjige bio „Amerika u eri slobodnog tržišta“.

 

Bil Klinton, Bil Gejts, Tabo Mbeki, Toni Bler, Bono i Olusegun Obasandžo u Davosu 2005.

Predsednički mandati Bila Klintona zauzimaju skoro 50 od 300 stranica knjige. Gerstl pokazuje da je Klinton pametno zaključio da je povratak politici Nju Dila nemoguć, podržavajući i produbljujući neoliberalizam. U knjizi autor razmatra izuzetno važne Klintonove odluke u vezi sa deregulacijom informacione i komunikacione industrije i bankarstva, obe vezane za Klintonovu čuvenu strategiju „triangulacije“, pošto je shvatio da on (i Demokrate) ne mogu da vladaju bez podrške Silicijumske doline i Volstrita. Klinton ih je preveo na svoju stranu tako što im je dao ono što su želeli i (kako Gerstl piše) deregulaciju mnogo veću od one Reganova. Osim toga, redukovao je američku državu blagostanja i izbalansirao budžet. Nejednakost je nastavila da raste, ali manje nego pod Reganom.

Klintonova uloga je apsolutno centralna. Ostalo su „detalji“. DŽordž V. Buš je kritikovan zbog njegovog nonšalantnog odnosa prema balonu tržišta nekretnina i nadolazećoj finansijskoj krizi, a još više zbog njegove odluke da izvrši invaziju na Irak, a zatim da ne učini ništa po oba pitanja. Takve reakcije su, tvrdi Gerstl, zasnovane na kvazi-religijskoj veri DŽordža V. Buša u tržište: ne treba ništa da radite, tržište će samo sve da popravi. Nema potrebe da brinete o lošim kreditima; ako ih banke podele na dovoljno male delove i nađu kupce za njih, rizik će magično nestati. Bila je to „vudu ekonomija“, kako ju je njegov otac, u drugačijem kontekstu, s pravom nazvao. Pristup ratu protiv Iraka bio je isti: nema potrebe da pripremite ništa mimo vojne kampanje: samo prepustite sve tržišnim silama, i srećni Iračani, oslobođeni Sadama, transformisaće zemlju u novi Hong Kong. Međutim, ja mislim da su pojednostavljena uverenja DŽordža V. Buša bila pre zasnovana na njegovoj neverovatnoj intelektualnoj lenjosti: on je bio privilegovan, razmažen i ne previše pametan dečko koji nikada nije odrastao i nikada nije pokazao ni najmanji interes da nauči išta o bilo kome ko ne pripada PLU-u („people like us“ – „ljudi poput nas“).

DŽordž Buš 2008.

Obamino predsednikovanje je prikazano kao beznačajno. Teško je poverovati, čitajući knjigu, da je potrajalo punih osam godina. Obama je, kao što je poznato, okupio sve ekonomske klintonovce čiji je neoliberalizam do tada već bio bleda kopija prošlosti. Dok su se pod Klintonom oni pojavljivali (metaforično) noseći prelepe nove sakoe, pod Obamom su isti ti ljudi bili obučeni u polovne iznošene jakne kasnog neoliberalizma.

A šta reći o Trampu? Što manje. Gerstlova knjiga se na ovom mestu iznenada prekida. To je i razumljivo, pošto je ustvrdio da je neoliberalizam dospeo u ćorsokak, a ni on niti bilo ko drugi ne može da predvidi kakav će biti sledeći „poredak“ koji će ga zameniti. Poslednje poglavlje (koje uključuje i Trampovo i Bajdenovo predsednikovanje) je najtanje. Gerstl u njemu samo prepričava glavne događaje i ponavlja klišee o Trampu. Možda je knjiga prerano napisana...

(RTS)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner