среда, 25. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > „Хрватски логор ‘Лоборград’“, цртица организованог државног злочина НДХ - приказ књиге Вељка Ђурића Мишине
Прикази

„Хрватски логор ‘Лоборград’“, цртица организованог државног злочина НДХ - приказ књиге Вељка Ђурића Мишине

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Бурсаћ   
недеља, 04. јун 2023.

Приказ књиге  Вељка Ђурића Мишине

Ова књига се појављује као наставак досадашњег рада на објављивању и проучавању више од 7500 сведочанстава – записника прогнаних и избеглих лица, свештеника и црквених службеника са територије Независне Државе Хрватске (НДХ) на простор окупиране Србије 1941. и 1942.г. Записници су дело Комесаријата за избеглице и пресељена лица у Влади народног спаса Милана Недића[1]  и Комисије о страдањима Српске Православне Цркве (СПЦ) и српског народа у областима Југославије које су остале изван територије Србије и Баната[2] коју је основао Синод СПЦ у јесен 1941.г.  У издању Музеја жртава геноцида објављене су до сада три публикације на ову тему: ''Меморандуми Светог Архијерејског Синода СПЦ 1941-1942.године војно-управним командантима Србије'' (Београд, 2020), ''Јасеновачки логор – Саслушања српских избеглица'' (Београд, 2021) и ''Акција Римокатоличке цркве – Саслушања српских избеглица'' (Београд, 2021). Нажалост, интересовање Музеја жртава геноцида и Одбора за Јасеновац Светог архијерејског синода СПЦ за даље објављивање ове грађе је изостало, па је ова књига, практично зборник сведочења о логору Лоборград (Лобор Град), издање аутора. У речи приређивача најављена су два зборника сведочења српских избеглица, први из Босне и Херцеговине, други из Срема, Славоније и Хрватске. 

Вељко Ђурић Мишина својим делима доказује да бити историчар и интелектуалац не престаје чином пензионисања и престанка радног односа. Бити историчар и интелектуалац значи доследно, систематично и објективно објављивати историјске изворе, проучавати их, истраживати узроке и нудити појашњења догађаја који су обележили потоња времена. Посебно када српска историјска наука (држава и Црква) не раде свој посао.

Књига има 181 страну. Реч приређивача и уводна појашњења о генези злочина над Србима у НДХ су на 24 стране, списак извора и литературе на 4 стране. Коначно ту је 20 изворних Записника о саслушању српских избеглица. Књига је илустрована са 26 слика, докумената и писама. 

Шта ова књига говори о логору Лоборград (Лобор Град)? У питању је један од тридесетак логора створених у НДХ за спровођење политике те државе према мањинама и неистомишљеницима, са циљем стварања чисте националне државе

Шта ова књига говори о логору Лоборград (Лобор Град)? У питању је један од тридесетак логора створених у НДХ за спровођење политике те државе према мањинама и неистомишљеницима, са циљем стварања чисте националне државе. Државна институција одговорна за логоре звала се Равнатељство за јавни ред и сигурност (РАВСИГУР) и створено је 07.05.1941. законском одредбом[4]. Први равнатељ је Еуген Кватерник. Логорима се практично бавила Усташка надзорна служба (УНС) и то Трећи Уред Усташке обране (одбране) коју је предводио Мијо Бабић а потом од јула 1941.г Вјекослав Макс Лубурић. Први логор је основан 15.04. 1941.г (''Даница'' код Копривнице) а познати су Керестинец, Јастребарско, Лепоглава, Крушчица код Травника, Сисак, Госпић-Јадовно-Паг, систем логора Јасеновац. Логор Лоборград је формиран 5.09.1941.г поред истоименог насеља у Загорју, око 70 километара северно од Загреба. Налазио се у племићком дворцу Кеглевић, предратном старачком дому за око 200 особа. Управу овога логора су чинили припадници немачке националне мањине а први управник Карл Хегер јефолксдојчер из Загреба. Међутим сви заточеници овога логора, женске особе јеврејског и српског порекла са децом, лишене су слободе од стране полицијских и војних органа НДХ (оружништво, редарство, домобранство) који их предају усташкој војници, а ова управи логора односно локалним Немцима. Депортације у логор су почеле октобра 1941.г. Прве Јеврејке стижу из Загорја, а велики транспорт од око 1300 заробљеница је послат из логора Крушчица код Травника. Јеврејке су биле бројније, а Српкиња и њихове деце је било нешто више од 200 (236[5]). Обзиром да је логор био пренасељен, у собама је било смештано и више од 50 заточеница. Одржавање хигијенских услова је било тешко, па се јављају епидемије тифуса и дизентерије. Због пренатрпаности, новембра 1941.г око 300 Српкиња већином из Босне, премешта се у помоћни логор Горња Ријека код Крижеваца, неких 25-30 километара источно, у надлежности исте управе. Третман управе логора према јеврејским женама је био строжији од третмана према Српкињама. Од пролећа 1942.г почињу депортације жена и девојака из Лоборграда за Стару Градишку, Земун, Јасеновац и Аушвиц. Највећи транспорти из Лоборграда су били током августа 1942.г, а логор је престао са радом октобра 1942. Не постоје тачни подаци о укупном броју заточеница у Лоборграду (процене око 3800), не постоје подаци о броју умрлих у логору (процене око 200 жена, девојака и деце) нити подаци о броју депортованих у друге логоре.

Први логор је основан 15.04. 1941.г (''Даница'' код Копривнице) а познати су Керестинец, Јастребарско, Лепоглава, Крушчица код Травника, Сисак, Госпић-Јадовно-Паг, систем логора Јасеновац

Српски историчари до сада нису писали о Лоборграду. Са хрватске стране, први радови о овом логору су настали 1975.г, до сада је објављено неколико радова као и један дипломски рад (Нарциса Ленгел-Кризман[6], Јана Јанеш[7]). Лоборград се помиње и у 2 књиге (Наташа Матаушић[8], Мирко Першен[9]). Чак су и немачки историчари писали о Лоборграду. Међутим ови аутори су користили само архиве у Хрватској, јер нису била доступна сведочења ослобођених девојака и жена српског порекла које су боравиле у том логору.

Значајна је веза Диане Будисављевић и логора Лоборград. То је први логор у којем почиње хуманитарни рад ове жене и њених сарадника. Последњих дана октобра 1941.г Диана сазнаје за Лоборград, па преко Жидовске општине у Загребу почиње слати помоћ Српкињама и њиховој деци. У њеном дневнику Лoборград се помиње 51 пут[10], она први пут одлази тамо 25.11.1941.г, а 28.03.1942.г успева да преузме групу деце која бивају смештена у Заводу за глухонијеме у Загребу. У питању је укупно 11 малишана (у дневнику се помиње 5 дечака и 7 девојчица). Ова деца су преузета управо из групе од преко 130 жена и деце које су крајем марта 1942.г транспортоване у Србију, о чему говоре сведочанства представљена у овој књизи. Деца преузимана из логора у оквиру акције Диане Будисављевић, њених сарадника, Црвеног крижа НДХ и Министарства удружбе НДХ су потом удомљавана у хрватске породице[11].

Као што је у књизи ''Меморандуми Светог Архијерејског Синода СПЦ 1941-1942.године војно-управним командантима Србије'', из мрака историје на светло изнео рад чланова Комисије о страдању СПЦ и српског народа, овом књигом Ђурић на светло износи још једног занимљивог и заслужног човека. У питању је Богдан Рашковић, предратни службеник Министарства саобраћаја. Овај човек је за време Комесара Милана Аћимовића у лето 1941.г одлазио на територију НДХ, па је те активности наставио у договору са владом Милана Недића (најмање 12 пута је путовао у НДХ). Након обављања својих задужења, он је о томе извештавао Аћимовића, Недића, Тому Максимовића али и митрополита Јосифа (Цвијовића) заменика интернираног патријарха Гаврила (Дожића). Диана Будисављевић га у Дневнику помиње неколико пута, а први пут 07.01.1942.г. Надбискуп београдски га препоручује надбискупу загребачком Степинцу који се са њим срео 29.12.1941.г у вези помоћи Србима у НДХ и о томе оставио писану белешку у дневнику.

За сада нема доказа да је Рашковић посетио Лоборград, али је очигледно да је о овоме логору обавештавао Максимовића и Недића и да је његова активност довела до избављања из Лоборграда групе од око 138  заточеница различите старости и деце и њиховог транспорта за Београд. Ове жене и девојке, које су у Лоборграду (или помоћном логору Горња Ријека) провеле извесно време, 29.03.1942. крећу из Лоборграда, преко Загреба и у Београд стижу 31.03. Комесаријату за избеглице и  пресељенике су давале своје исказе које је техничка служба Комесаријата забележила куцањем на писаћој машини. Управо та сведочанства настала од 16-20.04.1942.г су нови историјски извори које ова књига ставља пред лице историчара и јавности. Ослобађање и довођење у Београд су организовали представници немачких окупационих власти у Србији и владе Милана Недића. Потом су чланови Комесаријата за избеглице и поменуте Синодске комисије СПЦ сачинили посебан зборник као и дужи текст са важним чињеницама из исказа заточеница под насловом ''Женски концентрациони логори у НДХ Лобор Град и Горња Ријека''. Аутор књиге је од три доступна примерка овога зборника сведочења (Војни архив, Архив СПЦ, Архив Србије) користио примерак из Војног архива јер је садржавао највећи број сведочења.

Сама сведочења су отрежњујућа, болно потресна, искрена и препуна догађаја и имена учесника. Сведочења су дале жене и девојке из Љубиња, Стоца, Госпића, Сарајева, Модриче, Требиња, Дивосела, Оточца, Мостара, Загреба, Бихаћа, Бијељине, Зворника, Беловара, Нове Градишке и Добоја. У свим тим местима, практично свугде у НДХ где живи српско становништво, током пролећа и лета 1941.г дешавају се потпуно исти догађаји. Од Требиња до Беловара, од Оточца до Бијељине сведоци смо истоветних догађаја. Гледамо долазак припадника усташке организације из Загреба или неког већег града, организовање локалног католичког и муслиманског живља у усташке ројеве, таборе и логоре, њихово наоружавање и обучавање. Гледамо претресе, позивања да се дође у оружничку постају (полицијску станицу), плакате за предају оружја. Гледамо затварања свих српских радњи, одузимање радњи, робе и кључева од власника и именовање комесара који управљају радњама, а то су за власт лојални Хрвати и муслимани. Испред нас се одвија технологија државног злочина НДХ над српским становништвом. Видимо пребијања виђених грађана, на јавним местима са циљем заплашивања осталих и слања јасне поруке Србима шта их очекује. Видимо подметање доказа (муниција, оружје) који служе да особа буде ухапшена и уведена у правни и казнени поредак НДХ.

Сама сведочења су отрежњујућа, болно потресна, искрена и препуна догађаја и имена учесника. Сведочења су дале жене и девојке из Љубиња, Стоца, Госпића, Сарајева, Модриче, Требиња, Дивосела, Оточца, Мостара, Загреба, Бихаћа, Бијељине, Зворника, Беловара, Нове Градишке и Добоја. У свим тим местима, практично свугде у НДХ где живи српско становништво, током пролећа и лета 1941.г дешавају се потпуно исти догађаји

Видимо хапшења мушкараца и жена због наласка књига или пропаганде соколског или четничког покрета, што је у НДХ кривично кажњавано. Видимо инсцениране догађаје (наводни напади четника на град, пуцњава по граду) као изговор за масовне претресе, хапшења или убијања Срба на кућном прагу пред члановима породица. Видимо денунцирања, анонимне пријаве, клеветања, потказивања, лажна сведочења као повод за привођења и хапшења Срба. Видимо масовна хапшења виђених Срба 13.06.1941.г на празник св.Анте Падованског, што је у НДХ обележавано као имендан отаца нације Старчевића и Павелића. Видимо масовна хапшења Срба као и припадника комунистичког покрета 22.06.1941.г, када је почео напад Трећег Рајха на Совјетски савез. Видимо сведочанства људи који су успели да побегну са масовних ликвидација на местима извршења смртне казне (јаме, пећине, шуме, логори). Видимо раздвајање мушкараца од жена у градским затворима, ноћне транспорте камиона са мушкарцима који се одводе и о којима се ништа више не зна.

Жене и девојке су у Лоборград стизале на различитије начине. На томе путу пролазе кроз сабирна места у својим градовима (оружничке постаје, локални затвори, касарне, железничке станице) након чега почињу мукотрпна и напорна путовања возовима, вагонима трећег разреда или теретним вагонима, данима без воде, хране и основних хигијенских услова. Оне описују све логоре кроз које су пролазиле или се у њима задржавале: Јабланица (касарна), Госпић (казниона окружног суда или логор ''Овчарска станица''), Оштарије код Карлобага на путу за Паг, Јастребарско, Крушчица код Травника, Цапраг код Сиска, логор Кожара у Јасеновцу. Видимо композиције возова чији су вагони пуни заточених мушкараца, жена и деце, који путују пругама по НДХ, из једног сабиралишта одлазе на друго, након пар дана се враћају у прво, да би из њега ишли у треће а завршили у четвртом. Једна група заточеника, сачекује другу групу из неког града, онда сви заједно путују на треће место, тамо затичу неке већ ухапшене Србе и Јевреје, потом сви заједно путују на четврто место где их неко пописује, раздваја на једну страну жене и децу и на другу страну мушкарце. Жене и деца се потом транспортују на пето место где бораве месецима. Мушкарце нико никада више није видео нити се тачно зна шта се са њима догодило. Највећи број жена чија сведочења читамо су на овакав начин раздвојене од својих мужева, очева, браће, чак и синова, и никада их више нису виделе. Жене саопштавају да их оружници или градска редарства предају опћинама или котарским (среским) властима, ови казнионама окружних затвора, потом усташкој војници која руководи логорима. Сведоци именују организаторе и учеснике погрома над Србима у својим местима, именом, презименом или надимком, као и догађаје у којима су учествовали. Такође врло искрено, оне именују људе католичке и муслиманске вероисповести који су штитили Србе, чували их од прогона, пљачке и хапшења, чак и ако су лично имали проблема због тога.

Присуствујемо државном злочину НДХ који је дуго планиран, веома добро организован, спровођен од стране институција и службених лица те државе и широко прихваћен од стране лојалног становништва (хрватски и муслимански живаљ)

Присуствујемо организованим, систематичним и упорним покушајима да се српско становништво протера и исели уз одузимање непокретне и покретне имовине, да се физички уништи или да се асимилује преласком на католичку веру. Присуствујемо државном злочину НДХ који је дуго планиран, веома добро организован, спровођен од стране институција и службених лица те државе и широко прихваћен од стране лојалног становништва (хрватски и муслимански живаљ). Врхунац сведочења жена и девојака из Лоборграда су детаљи у вези исељавања српског становништва из градова НДХ у организацији Државног равнатељства за понову (основано 20.06.1941. Законском одредбом поглавника[12] са задатком да организује масовна исељавања Срба и води бригу о имовини која остаје у државном власништву НДХ). Овде видимо како је изгледало исељавање свих Срба из Бихаћа (24.06.1941), Љубиња (02.08.1941) и Мостара (08.08.1941), при чему је исељавање из Бихаћа јединствено у НДХ по два основа. Првом јер је изведено пре других, чак и пре настанка писмених упутстава за овај поступак која су донета тек почетком јула 1941.г након састанка Равнатељства са жупанима великих жупа[13]. Другом због броја исељених грађана. Тога дана из Бихаћа је исељено/протерано око 1200 особа, од ког бројa је било око 140 Јевреја, остало су били Срби. Породице су имале обавезу да у одређено време дођу на место сакупљања. Кључеве од станова и кућа су предавале полицији, имали су 30 минута за паковање, дозвољено је било понети 500 динара по члану породице, до 50 кг ствари и хране за највише 3 дана. Строго је забрањена продаја ствари из куће. Сва друга покретна имовина (накит, остатак новца, штедне књижице) је одузета и пописана. Могућност појаве отпора је спречавана причом да ће Срби бити интернирани у Србију, а да ће у њихове куће доћи расељени Хрвати. Нажалост, сведочења говоре да је највећи број пунолетних мушкараца из ових група страдао од стране усташких ројева или је предат у логоре Госпић или Јасеновац. Женама су приликом њиховог пута полако одузимани новац и ствари, па су у Београд стигле без иједног предмета које су понеле од куће.

Књига о Лоборграду, као и претходне 3 настале на основу сведочења прогнаних и избеглих Срба из НДХ, баца потпуно другачије светло на почетак и ток Другог светског рата на простору Југославије. Можемо се запитати због којих разлога је југословенска историографија запостављала и прећуткивала ова сведочења и о њима никада није дала своје мишљење. Сигурно је да она нису била у складу са идеологијом братства јединства и југословенства

Књига о Лоборграду, као и претходне 3 настале на основу сведочења прогнаних и избеглих Срба из НДХ, баца потпуно другачије светло на почетак и ток Другог светског рата на простору Југославије. Можемо се запитати због којих разлога је југословенска историографија запостављала и прећуткивала ова сведочења и о њима никада није дала своје мишљење. Сигурно је да она нису била у складу са идеологијом братства јединства и југословенства. Са друге стране немачке окупаторе приказују на начин да они нису апсолутно зли, већ су на жалост постојали људи који су били много већи злочинци од њих. Такође режим Милана Недића се приказује на другачији начин од увреженог става о издајништву и колаборацији.     

Ова књига доноси одговоре на многа питања о страдању прекодринских Срба у НДХ. Књига објашњава догађаје, именује жртве и именује извршиоце свих познатих врста злочина над православним Србима.

Са друге стране она поставља велика питања. Да су ова сведочанства, настала пре 80 година, истражена од историјске науке да ли би били познати стварни ратни губици у Другом светском рату на простору Југославије, да ли би методом поименичног пописивања жртава рата имали коначни списак жртава, да ли би историјска истина о догађајима била утврђена? 

Одговори на ова питања се сами намећу и потврдни су.

Такође књига поставља и друга велика питања. Да су ова сведочанства истражена од историјске науке да ли би данас било покушаја процена и апроксимација броја жртава Другог светског рата, да ли би било покушаја научних анализа и методолошке обраде тако добијених бројева и података, да ли би било полемисања и дневно-политичких расправа о броју жртава, да ли би било мистификација, ревизије историје, претварања злочинаца у жртве, а жртава у оне који су починили геноцид.

Одговори на ова питања се сами намећу и одречни су.

 


[1] На челу Комесаријата је био Тома Максимовић (председник Српског привредног друштва ''Привредник'', директор фабрике ''Бата'' из Борова и предратни председник општине Борово

[2] Чланови Комисије су: Епископ зворничко-тузлански (и администратор Митрополије дабро-босанске) Нектарије (Круљ) и професори Београдског универзитета др Миленко Филиповић и др Перо Слијепчевић. У раду Комисије учествовали су и Богољуб Ћирковић, Љубомир Дурковић-Јакшић и Светозар Душанић.

[3] https://www.in4s.net/veljko-djuric-misina-ko-i-kako-zloupotrebljava-veliku-srpsku-tragediju/veljko-djuric-misina-550/

[4] Odredba o osnivanju Ravnateljstva za javni red i sigurnost za NDH, Ministar unutarnjih poslova Andrija Artuković, Narodne novine br. 21 od 07.svibnja 1941.g

[5] Narcisa Lengel-Krizman ’’Sabirni logori i dječja sabirališta na području sjeverozapadne Hrvatske u: Sjeverozapadna Hrvatska u NOB-u i socijalističkoj revoluciji, Varaždin, 1976., 884-894.

[6] Narcisa Lengel-Krizman ’’Sabirni logori i dječja sabirališta na području sjeverozapadne Hrvatske u: Sjeverozapadna Hrvatska u NOB-u i socijalističkoj revoluciji, Varaždin, 1976., 884-894. ’’Prilog proučavanju terora u tzv.NDH-Ženski sabirni logori 1941-1942.godine’’ Povijesni prilozi, 4, Zagreb, 1985, 3-38

[7] Jana Janeš ’’Ustaški koncentracijski logor Loborgrad (1941-1942)’’ diplomski rad odbranjen 2017.g na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu

[8] Nataša Mataušić knjiga ‘’Žene u logorima NDH’’, Zagreb, 2013

[9] Mirko Peršen knjiga ’’Ustaški logori’’, prvo izdanje Zagreb, 1966, drugo izdanje Zagreb, 1990

[10] Diana Budisavljević ’’Dnevnik Diane Budisavljević’’ Hrvatski državni arhiv, Zagreb, 2003.str.15

[11] Diana Budisavljević ’’Dnevnik Diane Budisavljević’’ Hrvatski državni arhiv, Zagreb, 2003.str.37, 28.март 1942.г

[12] Нада Кисић Колановић ''Подржављење имовине Жидова у НДХ'', Загреб, 1998., 438

[13] Filip Škiljan ’’Organizirano masovno prisilno iseljavanje Srba iz Hrvatske 1941.g’’, Stanovništvo 2/2012,2012, 1-34

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер