Nikola Samardžić: „Drugi dvadeseti vek“, Službeni glasnik, Beograd 2008.

Čika Ljubina 18-20, Peti sprat

Kada brucoš na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, odstajavši svoje u redovima, upoznavši ponekog kolegu i snašavši se u hodnicima dveju zgrada, napokon počne da pohađa vežbe bude mu već na prvom času rečeno da je forma stvar koju će, ukoliko želi da diplomira, morati da ima na umu. Referat se piše ovako, seminarski se piše onako, a o diplomskom ćemo poučiti one koji do njega stignu. Zatim će neko od asistenata, docenata ili profesora objasniti da se škola u koju su on i kolege došli diči tradicijom kritičke istoriografije. Student će morati da nauči ko je Panta Srećković, ko Ilarion Ruvarac. Student će, ako bude slušao, takođe čuti o svetom trojstvu kritičke istoriografije: „izvor-činjenica-teorija“. To podrazumeva da će student, ako već nije u gimnaziji, naučiti pojmovno da misli. Pritom, mora da odsluša, dobro shvati i položi ispit pod nazivom „Uvod u istorijske studije“ da bi, kada mu dođe vreme da polaže stari i tri srednja veka, mogao da se nada da će poznavanjem procesa i činjenica koliko i jezikom koji ukazuje na promišljenu obazrivost zaslužiti te devetke i desetke kojima se stiče ugled pred katedrama i mogućnost da sneva o akademskoj karijeri.

Nikola Samardžić, na osnovu ove knjige redovni profesor Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu nije, čini se, usvojio niti jedan od tih dobrih običaja. Dokaz tome je knjiga „Drugi dvadeseti vek“ koju je autor, kako sam kaže, odavno nameravao da napiše kao pokušaj odgovora na svakodnevne potrebe preispitivanja novije prošlosti (str. 13). Budući da se ne dešava baš često da neko od naših profesora piše svetsku istoriju – uzak period ne menja na stvari – dužnost nam je da njegovoj knjizi posvetimo adekvatnu pažnju. Red je da vidimo da li je pokušaj, da bi bio ne samo branjiv već i održiv, teoretski zasnovan, metodološki opravdan, formalno čvrst i iskazom jasan.

Periodizacija

Svoj metodološki pristup Samardžić obrazlaže u uvodu knjige („Pristup“ str. 7-13), ali i u uvodnom članku trejler-feljtona (Posustajanje liberalnih demokratija), napisanom specijalno za „Danas“. Krenimo od periodizacije. On odbacuje konvenciju o „kratkom HH veku“ koja, sa stanovišta strukture međunarodnog sistema, obuhvata period od sloma sistema koncerta velikih sila do kraja bipolarne podele sveta. Taj period je zaokružen i sa ideološko-političkog aspekta: od sloma klasičnog liberalizma do trijumfa neoliberalizma. Dakle, radi se o veoma solidnoj i široko prihvaćenoj periodizaciji.

Umesto da ide na sigurno Samardžić je ponudio sasvim drugačiju periodizaciju: vreme od početaka tehnološke revolucije (1865) do kraja Drugog svetskog rata 1945. je „Prvi dvadeseti vek“, vreme od Drugog svetskog rata do 11. septembra 2001. je „Drugi dvadeseti vek“. Razlog tome je što Samardžić istoriju HH veka vidi kao istoriju globalizacije. Prvi dvadeseti vek bilo bi vreme neinstitucionalne, stihijske globalizacije, dok je Drugi dvadeseti vek vreme u kojem je proces pravno i politički institucionalizovan u vidu UN, a finansijski i ekonomski u vidu Breton Vuds sistema iz kojeg proističu Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i Opšti sporazum o tarifama i trgovini.

Problem koji nameće periodizacija na osnovu globalizacije leži u činjenici da je reč o procesu starom koliko i ljudi: njemu samom potrebna je periodizacija. Kao prelomno vreme u toj istoriji uzima se uspon Zapada u XVI veku: njegova tehnološka i vojna nadmoć omogućila je i karakteriše širenje uticaja koje traje i dan danas. Bez objašnjenja o značaju napuštanja vetra, drveta i fizičke snage za proces globalizacije Samardžić za početak dvadesetog veka uzima prelaz na ugalj, čelik i paru. Nesumnjivo je da su otkrića iz tog doba snažno pridonela daljoj ekspanziji Zapada, koja se ne ogleda samo u povećanju obima razmene i širenju tržišta. Do ovde je sve, uprkos gornjem prigovoru, u redu.

Problem nastaje u pogledu 1945. godine. Ako je nova tehnologija i njen značaj za globalizaciju kriterijum kojim treba da se rukovodimo, onda u 1945. imamo atomsku bombu i reaktivni motor, ali njih autor ne pominje. Udaljenost frontova, apokalipsa ili potop nemaju s tim nikakve veze. Pravila periodizacije – da pri postavljanju formalnih granica načelo treba da bude jedinstveno i dosledno primenjivano – nalagala bi stoga da Samardžić kraj HH veka potraži negde pri početku komercijalnog širenja personalnog računara i razvoja globalne informatičke mreže. On to ne čini.

Da stvar bude komplikovanija, on izdvaja poslednju deceniju HH veka, koja „ ... zbog svog karaktera, intenziteta i značaja, ona je ionako zaslužila da se pomene kao nova epoha ...“ (str. 13). Čini se da vremenska podudarnost tehnološkog skoka koji je od presudne važnosti za proces globalizacije sa krajem hladnog rata – kraj osamdesetih i početak devedesetih – Samardžića dovodi u dilemu u pogledu preostalih deset godina perioda kojeg je sam definisao. On za granicu perioda uzima 11. septembar, ali za kriterijum uzima nešto drugo. HH vek je završio „ ... ne samo nestankom unipolarizma i najavom pluralizma u svetskoj politici nego i početkom prodora periferija u matice ...“. Što je veoma diskutabilno i kao tvrdnja i kao formalni kraj perioda s obzirom na primenjeni princip periodizacije.

U našoj je istoriografiji novina da neki autor za periodizaciju HH veka uzima kriterijum tehnološkog napretka; novo je i da ga, kada ga je već uzeo, ne provodi do kraja.

Profesor Sima Ćirković u skripti ,,Uvod u istorijske studije“ kaže:

Ruku dobrog istoričara ćemo često i prepoznati kako je raščlanio i vremenski podelio materiju koju izlaže. (...) Za vršenje pravilne periodizacije ma u kom okviru moramo na umu imati sledeća tri načela:

Periodizacija mora biti zasnovana na činjenicama ili shvatanjima samog vremena koje se proučava. Granice moraju biti odabrane tako da se može dokazati da predstavljaju neku prekretnicu u istorijskom razvoju.

Svaki period mora biti zaokružena celina koja se jasno odvaja od onoga što je prethodilo i što je sledilo. Drugim rečima, periodi moraju biti „individualizirani“.

Načelo po kojem se vrši podela mora biti jedinstveno i dosledno primenjivano. (...)

Ta načela lakše je primenjivati kod periodizacije velikih celina nego kod kraćih vremenskih razdoblja. U poslednjem slučaju uspešnu periodizaciju može izvršiti samo onaj ko u detalje i sigurno poznaje događaje i njihovu povezanost.“

Izvor

Samardžić (u feljtonu): „Drugi dvadeseti vek je užurbano proizvodio događaje osposobljavajući se da ih pamti do najsitnijih, trivijalnih pojedinosti. Sažeti pregledi toga vremena zato nisu u stanju da se preterano zaustavljaju na činjenicama, događajima i ličnostima. U celoj istoriji čovečanstva nije bilo toliko istorije, koja se sastoji i od sebe same, u meri u kojoj je ona u stanju da beleži, i od njenih tumačenja. Na osnovu napretka ljudskog znanja i tehnologije pamćenja obesmišljena je mitologija istorijske distance. Činjenice kao da su u svom sopstvenom, virtuelnom svetu, umesto u hermeneutici.“

Još se rogobatniji metodološki stav nalazi na str. 13 knjige: „Odavno sam nameravao da napišem ovu knjigu. I mada mi bilo najviše stalo do ličnog pristupa, trudio sam se da ga prikrijem činjenicama i tuđim, mada odabranim, pouzdanijim tumačenjima.“

Potpuna suprotnost ovim shvatanjima jeste realan svet istoriografije kakav se vidi na primeru izraelske „nove“ ili „postcionističke“ istoriografije. Tek kada je prošao zakonski rok zaštite građe pojavile su se knjige – u prvom redu Beni Morisa o nastanku palestinskog izbegličkog pitanja – koje su iz osnove promenile shvatanja o fundamentalnim činjenicama istorije modernog Izraela, od nastanka palestinskog problema do principa spoljne politike. Otvaranje arhiva i rad na izvornoj građi promenili su osnove sa kojih se percipira neka istorija što je u konkretnom slučaju imalo dalekosežne političke i društvene posledice. Da bi te ideje, izrečene u drugoj polovini osamdesetih, uopšte bile predmet debate u Izraelu ključna je bila upravo istorijska distanca. Budući da je istoričar novog veka, Samardžić očigledno ne razume u potpunosti metodologiju proučavanja savremene istorije: izvori jesu brojni, raznovrsni i javni, moguće je pisati istoriju na osnovu njih, ali trik je u pravilnom izboru i mogućnosti apstrakcije. Uz to treba da ide i razumevanje da određeni važni segmenti istorije mogu biti preciznije prikazani i protumačeni tek kada na videlo izađe relevantna građa. Visoka politika u koju spadaju međunarodni odnosi i diplomatija (kraljica istorije!), zbog poverljive prirode, bez arhivskog rada mogu, u najboljem slučaju, da budu lepo ocrtani. Istoričar koji piše o svom vremenu, na osnovu izbora dostupne građe koja je preobimna i veoma raznovrsna, može samo da se nada da neće isuviše grešiti. On zna da mu za trideset ili manje godina sledi suđenje u svetlu suštinski važnih činjenica u koje nije imao uvid. Stoga, kičmu građe koju bira čine radovi stručnjaka iz drugih oblasti kojima su određene informacije i rezultati određenih istraživanja dostupni i koji su im deo svakodnevnog posla. Sasvim brodelijanski.

Činjenica

Ova je knjiga opterećena mnogim problemima. Jedan od njih je način izlaganja. Ne postoji jedinstven pristup pojedinim problemima; oni se obrađuju čas sa stanovišta političke istorije čas sa stanovišta globalizacije; ne koristi se teoretski okvir i pojmovni aparat nauke o međunarodnim odnosima, niti se stiče utisak da je autoru poznat; kada se celina pročita čoveku je jasno da je čitao svašta i o svačemu, ali i to da ne može da upre prstom ni na kakav logikom postavljen zaključak niti da je u stanju da iz pročitanog sam nešto zaključi. Budući da se pisac ovih redova izvestan broj godina bavi savremenom istorijom i međunarodnim odnosima na Bliskom istoku, te da ima stanovita iskustva s terena kritika Samardžićevog iskaza odnosiće se na poglavlje „Postkolonijalni i treći svet.“

Utisak koji sam stekao je sledeći: autor ne vlada činjenicama u meri koja bi mu omogućila da jasno razdvoji bitno od manje bitnog ili sasvim nebitnog. Ako je u izlaganje krenuo da bi prikazao tok globalizacije i reakcije na nju u domenu međunarodnih odnosa, prosto je neshvatljivo da zemlje Zaliva i američki strateški prodor u region nisu sistematski prikazani. Samardžić ne prikazuje proces nacionalizacije naftnog bogatstva i promenu položaja inostranih naftnih kompanija od koncesionara do zakupca posla. Koliki je značaj tog procesa po svetsku privredu i tehnološki razvoj on izgleda ne uviđa jasno, pa o organizaciji zemalja izvoznica nafte (OPEC) priča u jednom pasusu (str. 224-225) u okviru izlaganja o pokretu nesvrstanih i odnosu sever-jug.

Naprotiv, pitanju stvaranja Izraela i arapsko-izraelskom sukobu posvećuje celih dvadeset strana (226 – 246). One vrve paušalnim ocenama, nedoslednošću i nedostatkom uvida u stanje stvari ili nedostatkom talenta da se činjenice razumljivo prikažu. Govoreći o cionizmu autor nije u stanju da razdvoji politički od praktičnog, Hercla od Vajcmana. Uopšte govoreći, Samardžić je alergičan na ulogu pojedinca u istoriji. Tako je David Ben Gurion pomenut jedan jedini put i to za period Izraela, premda je odigrao ključnu ulogu u političkoj i institucionalnoj istoriji Jišuva. Nepoznato mu je da „Grabski alija“ (a ne peta, nemačka alija) u Jišuvu razvija sitno građanstvo kao sloj i specifična shvatanja koja omogućavaju Zeevu Jabotinskom, koji je ostao sasvim nepomenut, da okupi ljude u organizaciju kakva je „Beitar“. Peta alija donosi Univerzitet, ništa manje od toga, da bi na njemu neformalne grupe visokih intelektualaca i studenata raspravljale o idejama kulturnog cionizma Ahad Haama i o idejama sekularnog anticionizma.

Ne nedostaju ni pogrešni podaci. Evo flagratnog primera. U odeljku Hronologija, na strani 368 piše: „Izraelski premijer Ariel Šaron umro.“ Ili na str. 254: „Izrael se privremeno povukao iz južnog Libana u maju 2000.“

Mogao bih da se zaustavim na stotinu u jednom mestu. Nije, međutim, problem što je Samardžić slab u detalju, već što je još gori u pogledu na celinu. Kolika je dubina Samardžićevog neshvatanja istorije Jevreja? On ne iznosi kakva je prekretnica drugi svetski rat, jer ne shvata da je nacističkim uništenjem srednjeevropskog jevrejstva težište dijaspore preneseno iz Evrope u Ameriku. Ne shvata da je stvaranje države Izrael dovelo do nestanka bliskoistočnog (sefardskog) jevrejstva od Bagdada do Kazablanke. Ne uviđa težinu činjenice da je Izrael osvojio ceo Jerusalim. Ukratko, ne shvata da je reč o događajima ravnim proterivanju iz 133. godine, događajima koji određuju epohu u jednoj neverovatnoj, fascinantnoj istoriji. Obnovljen je, pobogu brate, Izrael!

Stvari ne stoje bolje ni kada govori o arapskom, odnosno islamskom svetu.

Objašnjavajući distinkciju islam – politički islam, autor pojmovno razdvaja religiju i ideologiju. Ali, ne predočava da primena te logičke operacije u proučavanju stvarnosti Bliskog istoka nosi velike teškoće i zahteva posebnu opreznost.

Autor ne pokušava da ocrta vezu Alah – reč – (država – pravo – društvo) – čovek; ne pokušava da ukaže zašto Kur'an daje osnova za državotvorne ideologije, koje, kakve i kada ili je državotvorna religija po sebi, gde i kada; ne pokušava da rečeni odnos stavi u kontekst islamizacije velikih kultura Bliskog istoka, nedajbože da bi ocrtao u sebi svojstvenim širokim potezima napetost četvorougla mala Azija – Persija – Mesopotamija – Egipat u čijem se centru verski, filozofski i suštinski našao Jerusalim. Tom četvorouglu od pobede Umajada neizostavno treba dodati i petu tačku, Damask, koji je od prastarog grada na putu postao prvi centar „kalifata“, epicentar šizme između šiita i sunita.

Nisu kolonijalne sile bile jedini faktor koji je sprečio ujedinjavanje Arapa plodnog polumeseca: veliku ulogu imale su međusobne razlike, verske, plemenske, društvene i njihov teritorijalni raspored, odnosno gradovi. Stoga je rđavo definisan i sekularni nacionalizam kod Arapa. Propušteno je da se prikaže koliko je, ustvari, arapski čovek podeljen između ideje nacionalnog jedinstva i vezanosti za lokalnu sredinu i svoj rod, te koliko su postupci njegovih vladara time uslovljeni. To bi moglo da pomogne da se razume zašto se panarabizam efikasno ispoljio samo u slučaju kada je bio protiv nekoga i nečega. Time bi čitalac dobio pretpostavku da razmišlja da li je i zbog čega bi islamska ideologija u tom pogledu mogla da bude efikasnija.

Besputna je upotreba pojma politički islam bez naznake da li se primenjuje na sunite ili šiite, Egipat ili Iran. Između te dve pravne, političke i društvene tradicije, naročito u položaju klira u odnosu na državu i društvo, razlika je toliko značajna da ih se jednostavno mora razdvojiti, zasebno posmatrati, nalik tome kako u okviru hrišćanstva razlikujemo pravoslavne i rimokatolike. Kako je, uostalom, Samardžić definisao taj pojam?

Pozivajući se na terminologiju kraja XIX i početka HH veka, za politički islam uvodi (str. 247) sinonim „islamskog modernizma“ koji je za njega par redova dalje isto što i „modernistički islam“. Zatim se (str. 249) javlja podela prema načinu delovanja: „politički islamisti“ i „militantni islamisti“. Da li neke islamiste, teoretski, militantnost lišava političkog? Ili praktično: kako to da npr. Hamas ima i vojno i političko krilo, da oni čine celinu? Problem rešava tako što u upotrebi ustaljuje pojam „islamizam“. One size fits all.

Nije dobro ni kada je u pitanju Iran. Problem sa Samardžićevom interpretacijom je što on ne naglašava čvrstinu i prirodu veza između bazarita i klira s jedne, te klira i šiitskog čoveka, s druge strane. Te su veze za razumevanje iranskog društva i političkih procesa ključne: one su toliko jake da im šezdeset godina vesternizacije, voljne ili nametane, nije naudilo. 1906. godine, kada je šah po pobuni bazarita bio prisiljen da odobri formiranje medžlisa šiitski klir je bio saglasan da se prihvate demokratske (zapadne) institucije. Zato što su efikasne i zato što vode modernizaciji. Iz toga ne sledi da je klir pristao na sekularizaciju.

Ajatolah Homeini nije bio „sveštenik i učitelj filozofije“ (str. 250), već jedan od „marja“, vrhunskih šiitskih pravnih i duhovnih autoriteta. Nije problem u tome šta je Samardžić napisao, već u onome šta nije: da je suština šiitske islamske revolucije Homeinijevo shvatanje „velayat-e faqih“ (vlasti tumača prava). Prema Homeiniju, vladar tumač prava reprezentuje Skrivenog Imama, nosi sva njegova prava, obaveze i odgovornosti. Vladar tumač prava ima apsolutnu vlast linijom Alah – Prorok – dvanaest imama. Veoma je teško smisleno pisati o Iranu, a da se ova činjenica jasno predoči.

Stoga je Samardžićeva argumentacija slaba i kada pokušava da objasni zaokret u spoljnoj politici Irana, od izvoza revolucije „do izlaska iz izolacionizma“ (str. 251). Iran je „bio izolovan“ nalik tome kako je po revoluciji bio izolovan SSSR. Izvoz revolucije nikada nije zaustavljen (uostalom, nije ni izolacija): zanos je zamenila promišljena politika države velikih tradicija i sofisticirane kulture. Umesto prepada na Meku, koji se završio krvoprolićem i otežavanjem hadž-a, počeo je sistematski rad u dva pravca: tiho širenje uticaja i kontrola nad šiitskim klirom diljem Bliskog istoka, te bučna politika oslobađanja Jerusalima od Izraela. Nemoguće je razmrsiti verski od državnog razloga iranske spoljne politike: radi se na pripremanju sveta za dolazak Skrivenog Imama.

Stoga, ne čudi ni to što pažnja nije poklonjena činjenici da su izraelsko-egipatski mirovni proces s jedne, te iranska revolucija s druge strane, dovele do regionalnog veleobrta. Damask je raskinuo savez sa Kairom i sklopio ga s Teheranom, Teheran je raskinuo sa Jerusalimom, s kojim je Kairo sklopio pravi međunarodni ugovor o miru.

Istoričar ne sme da previdi takvu činjenicu.

Teorija

Kako Samardžić (u feljtonu) vidi pisanje istorije? Doslovce ovako: „Osvrti na prošlost produbljuju uvide u sadašnjost, naročito u vremenu koje je ‘obesmislilo’ takva razgraničenja. ‘Briga o prošlosti je oslonac razvoja’, koji podrazumeva promene, time i ‘odricanje od ponavljanja’, koje ionako nije moguće.“

Paperback writer

Studenti istorije koji u studiranju vide više od zadovoljavanja školskih uslova (koje u današnje vreme studenti, čini se, određuju halabučeći po hodnicima fakulteta) su u prilici da mnogo nauče iz ovog i ovakvog rada. Samardžićeva knjiga je upečatljiv primer kako se istorija ne sme izučavati i pisati. Valjan student treba da pročita taj tekst da bi se uverio šta se dobije kada se materijal dostupan u literaturi i na Internetu, Vikipedija u prvom redu, kopira i lepi direktno u tekst koji nema nikakvu unapred pretpostavljenu formu; kada se pojmovi ne definišu i podaci ne grupišu; kada se hronološki red izlaganja prezre, a problemski ne poznaje. Da bi se pisala istorija nije dovoljno, kako reče Marko Brecelj, „uhvatiti Muzu za guzu“.

Na kraju: šta iz ove knjige može da sazna obrazovan čovek u Srbiji? Ništa baš. To, međutim, ne znači da nema nad čim da se zamisli.