Poetika poljskog WC-a

(Marko Vidojković, Bog ti pomogo: 19 priča, Samizdat B92, Beograd 2007, str. 158)

«Pravi proliv je počeo tek u jesen 1999». Ovo nije deo iz istorije nečije bolesti. Ovako Marko Vidojković, na svojoj internet stranici, piše o tome kako je postao književnikom (1).

«Prolivom» on naziva sopstveno pisanje. Ovom pomalo grubom opisu verovatno se ne bi imalo šta dodati. Ali, fenomen Vidojković ipak zaslužuje pažnju. Vidojković je od 2004. godine postao «kultni pisac» Druge Srbije. Krajem te godine se, naime, svaki marketinški blok na televiziji B92 završavao reklamom romana Kandže i uzvikom: «Injekcija adrenalina u venu srpske književnosti!». Kampanja B92 je trajala mesecima. Roman je doživeo sedam izdanja i štampan je u 19.000 primeraka. Tako se rodio Pisac.

Druga Srbija je bila oduševljena Vidojkovićem. Posebno joj se dopadao način na koji je u Kandžama opisivao socijaliste i SPC. Istina, neki književni kritičari nisu baš bili impresionirani ovim «uradkom». Slobodan Vladušić je čitavu propagandnu akciju podsmešljivo nazvao “operacijom Vidojković”, dodajući da se «radi o školskom primeru instaliranja jednog slabog pisca i poluobrazovanog mladića na mesto vodeće kulturne figure svoje generacije» (2). Saša Ćirić je svoj prikaz Kandži nazvao «O jednoj književnoj prevari» (3). On je napisao da je reč o «dosa­dnom (a ne uzbudljivom) štivu, sa dozla­­boga ponovljivim odnosima, situacijama i pojavama (a ne adrenalinom i ino­vacijom), sa plitkim, plošnim, nemušto skiciranim likovima od karto­na». Đirić je roman takođe ocenio i kao «primer poetički inferiornog uverenja da je dovoljno psovati, ejakulirati, besneti, jurcati i opet psovati po stranicama teksta da bi se bio novi Hemingvej/Bukovski (ili obojica istovremeno)».

Ali, ove zamerke ljubomornih književnih kritičara nisu mogle da pomute uspeh novotkrivenog Hemingveja Druge Srbije. Vidojković je odmah dobio svoj blog na B92, a uskoro mu je i ugledna «Politika» otvorila vrata. Vidojković je tu pokazao ne samo da ima književni dar Hemingveja. On je pokazao i sociološki dar Vebera. Tako je petogodišnjicu političkih promena u Srbiji brilijantno analizirao u blogu koji zaslužuje da bude u celosti naveden: «Svim posetiocima bloga želim srećan Peti oktobar, najveći praznik u istoriji ove odvratne zemlje . Muzika za oktobar: MOSKRI 77-05» (4). Kakav talenat, zar ne?

Takođe je u jednako brilijantnoj analizi, u bukvalno pet rečenica, objasnio zašto je novi srpski ustav pun «idiotskih stvari» i hrabro pozvao na bojkot ustavnog referenduma (5). U drugoj analizi izneo je originalnu viziju kako treba preurediti Srbiju: «Konfederalizacija Srbije. Uzimanjem stvari u svoje ruke, građani srpskih gradova konačno bi stali na put političarskoj mafiji i velikosrpskim ludacima, koji prljaju Beograd i Srbiju. Za nezavisni Čačak, Kragujevac, Niš, Novi Sad i naravno BEOGRAD»! (6) Srbija kao konfederacija nezavisnih gradova – kakva vizija! Nije čudo da ga je Druga Srbija obožavala.

Čitaocima «Politike» Vidojković je takođe, daleko pre 17. februara, objasnio da se Srbija graniči sa nezavisnom državom Kosovom (7), kao i to da je Kosovo «strašilo nad strašilima» kojime manipulišu zle patriote (8). «Mit da nije gotovo nešto što je gotovo najbolji je mit». To je pokušao Vidojković da kaže čitaocima «Politike», posle 17. februara, kako ih ne bi opet prevarili zli patrioti (9). Ali, «Politika» mu nije htela da objavi tekst. Tako je još jednom potvrđena istina da je «Politika» fašističko glasilo. A Vidojković je, opravdano uvređen, prestao za nju da piše.

No time je naš pisac došao do više vremena za književnost. I evo, pred nama stoji još jedno Vidojkovićevo delo. Teofil Pančić, u preporuci štampanoj na koricama knjige, kaže da su «ove priče nešto kao Vidojković u 100% koncentrovanom izdanju». To je zato, objašnjava oduševljeni Pančić, «jer se Vidojković u pričanju nesputanije igra, opuštenije pušta perverznoj mašti da ga vodi kuda ona hoće, a on će već nekako – ili neće – uhvatiti priključak». Lepa preporuka. Pogotovo ono o stopostotnoj vidojkovićevini.

Ali, kako nisam književni kritičar o ovoj knjizi ću da pišem iz posebnog ugla. Taj ugao je samo nastavak mog zanimanja za feminističku Drugu Srbiju. On se tiče tretmana žena u popularnoj kulturi. Naime, Druga Srbija se beskrajno izrugivala, kao što se i sada izruguje, načinu kojim se o ženama govori u ovdašnjoj narodnjačkoj kulturi. Žena se, recimo, u folk muzici uglavom predstavlja kao fatalna nevernica, koja je slomila srce zaljubenog muškarca. Ili se predstavlja kao verna ljuba, koja strpljivo čeka u kući, dok njen muškarac banči sa drugim ženama. Takav tretman je, kaže se, ponižavajući za ženu. On je najbolja slika mesta koje žena zauzima u tradicionalističkom srpskom «patrijarhatu».

Ni sam baš ne uživam u takvoj poetici. Ali, u njoj se ipak žena bolje tretira nego u mnogim delima «moderne» i «emancipovane» popularne kulture. Nisam čuo da se neka feministkinja previše potresla zbog slike žene u, recimo, rok muzici. Tako se u pesmi „Dungeon of pleasure” (Tamnica zadovoljstva), grupe „Nasty Savage“ kaže: „Kučka je zavezana i bespomoćna, vrišti jer hoće još. Ta slatka i nevina devojka je zaista teška. Njena opsesija bolom tera me da grizem usnu, dok se ona rado podaje kada je ošinem“ (10). Priznajem da ne znam za protestne ili ironične analize ovakvog oblika «urbane kulture». Valjda su svi beogradski i ostali kulturolozi i antropolozi zauzeti preslušavanjem najnovijih Cecinih pesama i zgražavanjem nad «ruralnom» i «patrijarhalnom» poetikom srpskog folka.

Takođe, nisam primetio ni da nekoj «feministkinji u crnom» smeta pesma „Black and Blue“, Van Halena: „Nabij i uklizaj, steraj ga unutra. Kučka će sigurno uhvatiti ritam. Ja držim zadnjicu. Jeaa. Ja gospodarim. Ukačen u njen sistem. Ne podvlači crtu, mala, nisam svršio s tobom. Što jače to bolje. Radimo to, dok smo crni i plavi“ (11). Ali, naravno, to i nije «mizoginija» i «seksizam», kao kod odvratnog srpskog tradicionalizma. To je samo moderni i emancipovani odnos sa partnerkom, van ponižavajuće ustanove braka u kojoj je žena podređena patrijarhalnom muškarcu. Jeaa.

Ali da vidimo kako još jedan moderni umetnik, naš Hemingvej, tretira žene. Dakle, kod Vidojkovića, u ovoj knjizi, ne žive majke, sestre ili supruge kakve znamo. Kod njega, uopšte, i nema uobičajene porodice, te odvratne tradicionalističke ustanove. Majka se javlja jednom, ali samo kao neko ko ometa snošaj glavnog junaka. Glavni junak je, inače, kod Vidojkovića muškarac u zakasnelom pubertetu, najčešće neuspešni student, opsednut «šamaranjem majmuna» (24) i fantaziranjem o dočeku Nove godine u hotelu «Park» s dve prostitutke (53). Majka je, dakle, jednom takvom junaku bojažljivo zakucala na vrata, na šta se on «razdrao»: «Marš odatle!» (87). Tako lepo podučena pristojnosti majka je «tihim koracima (o)tapka(la) nazad u sobu». Time se završilo ovo gostovanje majki u književnom delu Marka Vidojkovića.

U priči «Otvaraj prozore» pojavljuje se i supruga. Ali, samo zato da bi utvrdila kako je glavni junak počeo neizdrživo da smrdi. Zbog toga ga napušta u roku od deset minuta (116). Još jednom se pojavljuje žena u priči «Pun krug za nulu». Junak te priče pogađa rezultate utakmica uz pomoć duha sopstvenog oca i tako zarađuje novac po kladionicama. Ali, očev duh će za nadoknadu zatražiti «da mu pojebe ženu» (123). To junak, naravno, dopušta, a žena u tome toliko uživa, da će, nakon toga, izbaciti muža iz spavaće sobe kako bi nadalje slobodno orgijala sa duhom. I u priči «Nešto me čačka» postoji zakonita žena. Junak sumnja da ga je ona prevarila. Kada je za to priupita, ona mu ljubazno odgovara: «Ma, nosi se u p... m...! (Vidojković inače sve ovakve reči piše u punom obliku; A. S). Kakva s... tebi ne padaju na pamet! Vuci taj kauč i ne s...!» (95). Zato ju je, na kraju priče, glavni junak gurnuo pod auto, gde je kučka našla što je i zaslužila.

Ali, majke i supruge su u Vidojkovićevom svetu ipak samo bizarni epizodisti. Za devojke se već to ne bi moglo reći. O njima Vidojković mnogo isrcpnije pripoveda. Uzmimo, recimo, Milku, iz priče poetskog naslova «Guzni miš». «Ima usta za pušenje», opisuje je nadahnuto Vidojković, a onda mudro dodaje: «Svaka usta su, u suštini, za pušenje» (59). E, jeste filozof taj Vidojković! Milka uz sebe nosi foto album koji pokazuje glavnom junaku. Jedna slika je «grupni seks sa osam devojaka». Druga slika je seks sa tečom i Milkinom najboljom drugaricom: «Tu se jasno vidi», objašnjava sliku Milka, «kako ga držim za k..., a ovo mu moja drugarica liže j...» (65). Poezija! Takođe, u albumu su i sledeće slike: «Milka sa staklenom bocom od koka-kole među nogama. Litarskom. (...)Milka i neka riba obrađuju nekog dedu. U pozadini se vide ambar i hrastova šuma. Milka i ista riba obrađuju konja istog dede. U pozadini se vide ambar i hrastova šuma» (66). Književnost, nema šta!

To sa litarskom flašom koka-kole Vidojkoviću se baš dopada. Zato isti način zabave upražnjava i Nada, heroina priče «Silovanje». Nada je inače opsednuta strahom od silovanja. Zato, veli Vidojković, Nada «vežba sa flašom od piva», kako bi mogla da izdrži «silovanje deset sati bez prestanka» (132). «Cilj joj je bio da vežba sa litarskom bocom koka-kole, dvadeset osam sati bez prestanka». Upravo ova rečenica izgleda da treba da bude klimaks čitave priče. Ili ne, možda je vrhunac u poslednjem pasusu koji glasi: «Posle nekoliko meseci neko mi je rekao da je video Nadu kako se u haustoru jedne zgrade žvalavi s nekom devojkom. Napalio sam se». Ma 100% umetnost! Kako je samo dobro to rečeno: «Napalio sam se»!

Da, to je svet Marka Vidojkovića. Neki zlobnik bi rekao da se on sastoji samo od psovanja i pubertetskih pornografskih fantazija. Ali ne, kod našeg Hemingveja postoje i brojni poetski pasaži vezani za jednu sasvim drugu delatnost. Reč je upravo o onoj delatnosti čijim proizvodom Vidojković opisuje svoj književni «uradak». «Razmišljao je o detinjstvu. Setio se kako je kod dede na selu kenjao u poljskom WC-u» (125). Ima li u srpskoj književnosti lepšeg pasaža o detinjstvu? «To je dobar materijal za neku priču. Ljudi vole priče o kenjanju» (129). Kakva brilijantna analiza književnog ukusa! «Umio sam se, iskenjao, oprao zube» (78). Efektnog li opisa psihologije književnog junaka! «(...) Pokušao sam da prdnem. No, kako to obično u životu biva, zamalo sam se usrao u gaće i brže bolje krenuo sam u WC, dok je još imalo šta da se spašava» (96-7). Kakva drama! Da se naježiš! «Skinuo sam pantalone i seo na dasku. (...) Izletelo je više nego što u jednoj sekundi izleti iz creva kojim se tankuju formule» (143). Kakva poetika! Kakvo poređenje! Samo genije se mogao setiti creva za tankovanje. Ma, Hemingvej mu nije ravan!

Uopšte ne sumnjam da ima ljudi koji uživaju u ovakvoj literaturi. Ali, kako to da je jedan nesvršeni student prava, koji trenutno prima platu kao «izvršni urednik» beogradskog izdanja Playboy-a, sa ovakvim načinom pisanja postao ime u srpskoj književosti? Kako to da je hiljade prodatih primeraka romana Ljiljane Habjanović dokaz «primitivizma» ovdašnje čitalačke publike, a da su Vidojkovićevi doštampani tiraži dokaz da je on «veliki pisac»? Kako to da će se retko koji književni kritičar usuditi da kaže šta stvarno misli o Vidojkovićevim «uradcima»? Kako to da će vas feministkinje iz Druge Srbije raščerečiti ako pevate o ženi kao majci, ali će zato Vidojković biti slavljen sve sa njegovim tipskim ženama poput Milke, «obrađivačice» konja ili Nade zvane «litarska boca»?

Odgovor na ova pitanja je jednostavan. Vidojković je ideološki podoban – ili «politički korektan», kako se to sada veli – u najvažnijoj stvari. A ako ste u tome ispravni, svi putevi su vam otvoreni. I sve će vam biti oprošteno – i sirovost, i zakasneli pubertet, i «obrada» konja, i poetika «poljskog WC-a». A to najvažnije je – znati koga treba gaziti. Ako to znate i ako, takođe, znate koga se valja kloniti – ceo svet je vaš.

A sada, možete li da se opsetite u koju kategoriju od ovih dveju spadaju: 1) SPC; 2) patrioti (srpski); 3) Srbija (koja nije Druga)? A u koju kategoriju spadaju: 1) službenici i saradnici SAD ili EU ambasada; 2) službenici i saradnici SAD ili EU kompanija; 3) službenici i saradnici SAD ili EU nevladinih organizacija? Marko Vidojković je «brutalno kritičan» prema samo jednoj od ovih dveju kategorija ljudi koji utiču na naše živote. Pogodili ste prema kojoj. Zato je on «veliki tranzicioni pisac». A zato što od književnika očekujete da bar nešto kritički kaže i o onoj drugoj kategoriji, e zato ste vi, dragi čitaoci ovog prikaza, «veliki tranzicioni gubitnici».

(Kraća verzija teksta objavljena je u nedeljniku „Pečat“)

Fusnote:

1. http://www.markovidojkovic.com/biografija.htm

2. Slobodan Vladušić, Kraj nacionalne kulture? http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_vladusic1.htm

3. Saša Ćirić , O jednoj književnoj prevari , http://www.hereticus.org/arhiva/2004-4/o-jednoj-knjizevnoj-prevari.html

4. http://blog.b92.net/arhiva/node/2389

5. http://blog.b92.net/arhiva/node/2360

6. http://blog.b92.net/arhiva/node/219

7. http://www.politika.co.yu/rubrike/Pogledi-sa-strane/t49340.sr.html

8. http://www.politika.co.yu/rubrike/Pogledi-sa-strane/t47709.sr.html

9. http :// blog . b 92. net / text /2379/ POKLON - TEKST %202%3 A %20 ANTIKLIMAKS ...%20 i %20 kako %20 do %20 njega %20 do % C 4%87 i /? start =100# komentari

10. The bitch is bound and helpless / She's screaming for more / That sweet and innocent girl / Is really hardcore / Her obsession for pain / Makes me bite my lip / As she eagerly indulges / I give her the whip .

11. Slip n slide, push it in / Bitch sure got the rhythm / Im holding back, yeah, I got control / Hooked into her system / Dont draw the line Honey, I aint through with you / The harder the better / Lets do it / til were black and blue ( Van Halen , album OU 812 , 1988).