Prikaz knjige: Aleksandr Dugin, Geopolitika postmoderna – vremena novih imperij. Očerki geopolitiki XXI veka

Prikaz knjige: Aleksandr Dugin, Geopolitika postmoderna – vremena novih imperij. Očerki geopolitiki XXI veka, Amfora, Sankt-Peterburg, 2007. (*)

Na Pravnom fakultetu u Beogradu 18. i 19. marta 2008. godine, u organizaciji Instituta za političke studije, održan je naučni skup o ulozi Rusije na Balkanu. Glavna “zvezda” ovog foruma bio je verovatno najpoznatiji ruski geopolitičar Aleksandar Dugin (1962), osoba neobične energije i talenta, koja je za dvadesetak godina prisustva u javnom životu Rusije ostavila iza sebe mnoštvo knjiga iz više oblasti (geopolitika, politikologija, filozofija, sociologija, kulturologija) i na stotine tekstova, članaka, osvrta i polemika povodom različitih tema.

U teorijskom smislu, Dugin je, bez sumnje, najistaknutiji savremeni predstavnik političko-filozofske koncepcije koja se imenuje kao ( neo ) evroazijstvo. Ukratko, reč je o shvatanju Rusije kao specifične zemlje koja ne pripada sasvim niti Istoku, niti Zapadu, već predstavlja “kontinent za sebe”, odnosno osobenu celinu koja se formirala pod uticajem različitih drevnih civilizacija i kultura. Za razliku od uobičajenih “školskih” shvatanja, po kojima se Rusija odlikuje, pre svega, slovenskim etničkim elementom, pravoslavljem i pripadnošću evropskom kulturno-geografskom krugu, evroazijci smatraju da se Rusija istorijski formirala na sintezi slovenskog i turanskog (tatarskog) etničkog elementa, da su Rusi koliko Evropljani, toliko i Azijci, i da je ruska kultura, po svojim bitnim karakteristikama, tradicionalistička, kolektivistička i mesijanska. Iako verni pravoslavlju, evroazijci uvažavaju i sve ostale tradicionalne kulture, religije i civilizacije, poput islama, konfučijanizma, budizma i hinduizma. S druge strane, još je Nikolaj Trubeckoj, jedan od osnivača evroazijske geopolitičke koncepcije dvadesetih godina prošlog veka, tvrdio da su univerzalističke pretenzije Zapada da svoju kulturu i civilizaciju proglasi kao jedino verodostojne glavna pretnja duhovnoj samobitnosti i političkoj nezavisnosti Rusije i drugih azijskih država i naroda. Tokom vremena nadmoć Zapada (sa svim njegovim odlikama – agresivni militarizam, razulareni kapitalizam i socijalni egoizam) postala je tako teško podnošljiva da je Aleksandar Dugin, u još oštrijoj formi, definisao globalne dihotomije savremenog sveta i međunarodne politike. Pozivajući se, između ostalog, i na učenje nemačkog politikologa Karla Šmita, za ovog ruskog mislioca bazična činjenica evroazijske, pa i svetske istorije jeste sukob kopna i mora. Dok kopno simbolizuje tradicionalne vrednosti Evroazije, more je reprezent anglosaksonskog merkantilističkog društva i individualističkog pogleda na svet. Postojanje ovog dualiteta ne bi bilo problematično da Zapad, i pre svega SAD, ne nameću, na jedan agresivan način, svoje vrednosti i način života ostatku planete. Duhovno pokoravanje prate vojna inferiornost, ekonomska kolonizacija i političko-administrativna fragmentacija. Upravo se tim problemima – kako se odupreti globalnom Zapadu (agresivnoj geostrategiji Sjedinjenih Država) i kako odgovoriti na izazove koje on postavlja – bavi ova zanimljiva i inspirativna knjiga.

Deset godina pre Geopolitike postmoderne izašlo je iz štampe najznačajnije Duginovo delo Osnovi geopolitike. Taj rad se može okvalifikovati kao geopolitička studija. Međutim, u ovoj najnovijoj knjizi naglasak je stavljen, u skladu s duhom vremena (globalizacija i tehnološka revolucija), na fenomene koji su više politikološko-sociološke, a manje političko-geografske prirode. Struktura knjige je neuobičajena. Nakon svakog “klasičnog” poglavlja posvećenog određenom problemu, sledi kao dodatak Geopolitics on - line , odnosno prilozi u vidu intervjua koje je Dugin davao mnogobrojnim novinama, analitičkim portalima, u radio-emisijama, a ima i određenih beseda koje je on sam vodio sa odabranim gostima.

Tematika koju obrađuje je raznovrsna i teško ju je svesti pod nekakav zajednički imenitelj. U knjizi od 380 strana, ovaj ruski geopolitičar hvata se u koštac sa problemima definisanja postmoderne, suštinom i fenomenima globalizacije i geoekonomije i analizira postmoderne ratove i pojavu globalnog terorizma.

Na početku Dugin daje na uvid svoju interpretaciju istorije hladnog rata, koji, po njemu, nije ništa drugo do nastavak iskonske borbe talasokratije i telurokratije, mora i kopna. Nekada su glavni oponenti bili Atina i Sparta, Rim i Kartagina, dok se u drugoj polovini 20. veka ovo suprotstavljanje kristalizovalo u nadmetanju zapadnog sveta (SAD i zemlje zapadne Evrope) i SSSR-a sa svojim satelitima. Dakle, Dugin skoro u potpunosti problematizuje uobičajeno tumačenje hladnog rata kao prvenstveno ideološkog konflikta, jer, kada se SSSR raspao, a novonastala Ruska Federacija sebe proglasila demokratijom i raširenih ruku krenula ka Zapadu, očekivajući spajanje u jedinstvenoj globalnoj zajednici, do toga ipak nije došlo. NATO ne samo da se nije rasformirao, već se pomerao dalje na Istok, “dosledno zauzimajući te pozicije koje je Moskva ostavljala” (str. 11).

Danas, po njegovom mišljenju, procesi koji su započeti devedesetih imaju svoj nastavak na tri plana ili nivoa. Na prvom nivou, reč je o talasu protestantskih propovednika i misionara iz Sjedinjenih Država, koji nije samo zapljusnuo Rusiju, već i neke druge zemlje poput Kine i Južne Koreje. Pošto su “upravo protestantska etika i sistem vrednosti u osnovi savremenih zapadnih kapitalističkih društava, širenje zone uticaja protestantske konfesije može se tretirati kao pripremna operacija za nastup atlantizma kao geopolitičkog fenomena […] ” (str. 16). Na drugom nivou, mi smo svedoci, tvrdi Dugin, procesa desuverenizacije nacionalnih država. Taj proces se operativno ostvaruje na dva načina. Prvi vid dejstvovanja tiče se uspostavljanja neposredne kontrole nad problematičnim zonama (tu Dugin navodi Irak, Avganistan i, do određenog stepena, Srbiju), odnosno ovde je na delu suprotstavljanje po liniji jedna država (SAD) protiv drugih država. Drugi vid desuverenizacije odvija se pod okriljem globalizacije, i tada “te iste SAD istupaju ne u ulozi nacionalne države, već kao nadnacionalna lokomotiva globalizacije […]” (str. 17). Konačno, na trećem nivou imamo konceptualni sukob globalizacije (postmoderne) s jedne strane, sa konceptom moderne (koji oličava suverena država i koji je već pomalo anahron), i s druge strane sa projektom evroazijske postmoderne – višepolarnog sveta (ovde se misli na stvaranje “velikih prostora” ili “sazvežđa novih imperija”).

Dugin tumači Hantingtonovu formulu “West against the Rest” kao suprotstavljanje atlantizma i evroazijstva, odnosno mora i kopna, i predviđa da će “još dugo – nepregledno dugo – rat između jedinstvene planetarne Imperije (atlantistički projekat) i sazvežđa mnogih imperija (evroazijski projekat) određivati suštinu svetskih političkih procesa” (str. 19).

Ipak, valja naglasiti da Dugin ne gaji nikakav preterani optimizam u pogledu trajanja, lakoće izazova, niti u smislu krajnjeg ishoda ovog globalnog sukoba. Zapad je ne samo finansijski, privredno i tehnološki nadmoćan, već je uspostavio i ideološku hegemoniju u planetarnim okvirima. Kako kaže, “Zapad postaje gospodar (hozjain na rus.) diskursa, osuđujući ostali svet na šapat, krike ili jecanja” (str. 36). Drugim rečima, Zapad je dobrano ovladao i našim načinom razmišljanja, pogledom na svet i pojmovnom aparaturom koju posedujemo.

Pod uticajem globalizacije javljaju se novi društveni fenomeni, dok oni stari polako odlaze u drugi plan. Planetarni kosmopolitizam podvrgava naciju dekompoziciji; svetovnost, tradicionalne religije i ekstravagantni kultovi se izjednačavaju u statusu; istovremeno se otvara put proizvoljnim i individualnim parareligioznim konstrukcijama (New Age). Čak se pomalja i novi identitet – čovečanstvo, a stare socijalne forme popunjavaju se sa izmenjenim sadržajem, pa tako novu kastu “parija” sada čine imigranti i osiromašene mase Trećeg sveta, Evroazije i istočne Evrope. Njihov tradicionalni identitet doživljava eroziju, dok na scenu stupaju neospiritualizam, ekstravagantne sekte, kultovi i haotični fragmenti tradicionalnih religija. Prema Duginu, postmodernu odlikuje to da u oblasti duha nema nikakvih ograničenja, ali ni bilo kakvih orijentira ili putokaza. Svako može da veruje u šta hoće, i stoga u postmoderni “individualizam dostiže svoj logični svršetak” (predel na rus.).

Što se tiče globalizacije, Dugin pruža dva tumačenja ovog fenomena. Prvi oblik, koji imenuje kao realna ili stvarna globalizacija (dejstviteljnaja globalizacija na rus.), jeste “u stvarnosti delatan proces nametanja svim zemljama i državama sveta zapadnog ekonomskog, političkog, kulturnog, tehnološkog i informativnog koda. Takvu globalizaciju sprovodi ‘bogati Sever' (zemlje NATO), “zlatna milijarda”, i ona je usmerena na učvršćivanje njihove svetske dominacije. ‘ Bogati ' vladaju ‘siromašnima' , ‘razvijeni' – ‘nerazvijenima'. Narodi i zemlje pri tome gube ostatke ‘suvereniteta' i/ili se uklapaju u sistem globalizma, ili postaju ‘izopštene' države-parije, ‘osa zla' “ (str. 114).

Drugi oblik koji Dugin određuje kao potencijalna globalizacija jeste čisto teorijski projekat, rasprostranjen u humanističkim (levim, ekološkim i scijentističkim) krugovima razvijenih država. Ovaj vid globalizacije podrazumeva dijalog kultura i civilizacija,“ 'globalnu razmenu iskustava', intenzivni dijalog različitih subjekata”. Dakle, potencijalna ili humanistička globalizacija “dozvoljava raznolikost socijalno-političkih i ekonomskih sistema, ima pacifistički karakter, vodi ka nuklearnom razoružanju svih država, uključujući i SAD, ili (kao prelazna faza) ka stvaranju nekoliko nuklearnih polova koji jedan drugog ograničavaju, i može biti nazvana višepolarna, za razliku od prve – unipolarne” (str. 116). Potencijalna globalizacija jeste alternativa realnoj globalizaciji.

Pored ova dva vida globalizacije, postoji i antiglobalizam, koji je, pre svega, usmeren protiv realne (stvarne), odnosno amerikanocentrične globalizacije. Antiglobalizam karakterišu, prema shvatanju Dugina, odbacivanje liberalne ekonomije i neokolonijalne politike Zapada, kao i negiranje liberalne demokratije i zapadnog vrednosnog sistema.

Kakva bi trebalo da bude ruska strategija? Dugin smatra da je za Rusiju najbolja varijanta da zauzme poziciju antiglobalizma, ali ne u radikalnoj formi, već u “mekoj” verziji “humanističkog globalizma”, odnosno da izrazi privrženost “višepolarnom ili regionalnom globalizmu”. Međutim, postavlja se pitanje kako tu strategiju realizovati, odnosno sa kojim partnerima, pošto je jasno da Rusija ne može sama izaći na kraj s američkom prevlašću. Rusija je, opservira Dugin, okružena sa zapada, istoka i juga sa tri moćne geopolitičke zone, “velika prostora” ili “civilizacije”. To su “Jedinstvena Evropa, islamski svet i Velika Kina […]”. Njih američki stratezi smatraju kao moguće konkurente, ili čak kao protivnike projekta američke globalne dominacije – “Pax Americana”. Kao “suvereni geopolitički subjekti oni ulaze u protivrečje s hegemonijom SAD. Rusija je životno zainteresovana da od njih načini saveznike za višepolarni svet.” (str. 122) Niko od njih nije “idealan” kao partner Rusiji, niti njoj komplementaran, ali drugih “saveznika” na vidiku nema.

S druge strane, sami američki politikolozi, konstatuje Dugin, posmatraju Rusiju kao instrument obuzdavanja ta tri “velika prostora”. I oni, obrnuto gledano, obuzdavaju Rusiju. “Kina demografski ugrožava istočni Sibir, radikalni islam stremi na Kavkaz i u Povolžje, dok EU osvaja Ukrajinu i približava se Belorusiji. Rusija takođe pokušava da protivdejstvuje i jednim, i drugim, i trećim. Ispada da svi ‘ veliki prostori ' Evroazije igraju po američkom scenariju, i u njihovom interesu” (str. 122).

Po njemu, evroazijska strategija otpora američkoj dominaciji implicira da Rusija i drugi “veliki prostori” odustanu od uloge američkih marioneta, da prekinu međusobne konflikte i da formiraju celovit kontinentalni geopolitički subjekt – Evroaziju, priznajući jedni drugima status punopravnih polova u ovoj velikoj konstrukciji. Ipak, treba naglasiti da se u temelju Duginove geopolitičke “građevine” ne nalazi neka “krajnja, metafizička ideja”, već otvoreno manifestovan pragmatizam, jer kako drugačije shvatiti Duginove reči da je “shvatljivo da i u Evropi, i u Kini, i u islamskom svetu, niko ne oseća posebnu ljubav prema nama, isto kao i mi prema njima. Postoje i davni računi (Dugin verovatno misli na neraščišćene račune, prim. N. V.) , i razlike u vrednosnim sistemima. Ali, stvar je ne u emocijama, već u hladnom proračunu” (str. 124).

S obzirom na to da Rusija ne može biti apsorbovana u bilo koji od ova tri velik a bloka, po njegovom mišljenju, ona treba da igra ulogu kontinentalnog balansera, uspostavljajući “osovine prijateljstva”: Rusija–Evropa, Rusija–islamski svet i Rusija–Kina. Ona treba da podrži svaki od ovih polova moći u opštem sistemu oponiranja unipolarnim stremljenjima SAD (str. 137). Konkretizujući ideju o “osovinama prijateljstva”, Dugin spominje, pre svega, osu Pariz–Berlin–Moskva (koja bi “strateški uvezala” zapadni deo Evroazije s njenim jezgrom), ali prisutne su i ideje o savezima tipa Moskva–Teheran i Moskva–Delhi (koji bi prvenstveno služili za integraciju Rusije s ostatkom Azije). Za razliku od knjige Osnovi geopolitike , u kojoj je i Japanu dato značajno mesto u formiranju velikog evroazijskog bloka, u Geopolitici postmoderne upadljiv je izostanak bilo kakve opširnije elaboracije japanske uloge u celoj zamisli. Čini se da se Duginov entuzijazam za navodne japanske “prevratničke” ambicije u svetskoj politici poprilično “ohladio”. Ipak, ovaj ruski geopolitičar sada ne isključuje neke druge, svojevremeno teško zamislive opcije, poput partnerstva Rusije i Turske. Bilo bi pogrešno tumačiti ovakve Duginove “varijacije” kao manifestaciju nedoslednosti ili koncepcijskog lutanja. Jednostavno, radi se o “operativnom pragmatizmu”, pri čemu bazične postavke filozofskog, sociološkog i geopolitičkog karaktera ostaju, manje-više, neokrnjene i neizmenjene. Da je to tako, indikativne su reči samog Dugina koji, govoreći o geopolitičkom kriterijumu partnerstva, tvrdi da su “naši potencijalni saveznici sve zemlje sveta, osim SAD i njihovih najubeđenijih pristalica” (str. 170, Duginov kurziv).

Inače, u našoj i stranoj javnosti prisutno je i uverenje da je Aleksandar Dugin velikoruski šovinista, fašista, mračnjak i ideološki fanatik. Međutim, evroazijcima je stran ma kakav uskogrudi nacionalizam, šovinizam ili religiozna netolerancija (zbog toga je često i sam Dugin bio napadan od jednog dela ruske desnice da nije “dovoljno Rus”). Opisujući svoju domovinu, koja je obnovila svoj imperijalni format, on naglašava da bi takva Rusija bila dužna da “prihvati princip verske trpeljivosti, poštovanja različitih etnosa i nacionalnosti, kulturni pluralizam. Drugim rečima, sagrađena evroazijska imperija morala bi biti demokratska, strogo poštujući principe slobode i nezavisnosti naroda i kultura koji bi ušli u njen sastav.” (str. 171)

Što se tiče ekonomske doktrine, Dugin se već duži niz godina zalaže za tzv. treći put. S jedne strane, prisutna je politekonomska škola liberalizma, sa svojim rodonačelnikom Adamom Smitom i, kasnije, s čitavom plejadom istaknutih sledbenika, sve do Fridriha fon Hajeka i Miltona Fridmana. S druge strane, postoji marksizam, koji odbacuje osnovne premise liberalne škole učenja, i nasuprot njoj insistira na jakoj kontroli države nad mehanizmom društvene proizvodnje i raspodele dobara. Duginu smetaju univerzalističke pretenzije oba ova učenja i njihova autopercepcija u kojoj su njihovi postulati “recepti” koji važe za svako vreme i svako podneblje. Zato se on zalaže za tzv. treći ili “jeretički” put u ekonomiji, odnosno ekonomskoj teoriji, u koji svrstava i takve velikane ekonomske misli kao što su Kejns ili Galbrajt. Praveći istorijski pregled razvoja ovog teorijskog pravca, Dugin navodi da sve počinje još od nemačke idealističke filozofije (Fihte) i nemačkog kameralizma, a završava sa ključnom figurom celokupnog usmerenja – Fridrihom Listom. Nakon Lista, tu su još i Gustav Šmoler, Maks Veber, Verner Zombart i Torsten Veblen. Koncepcija “ekonomije trećeg puta” može se formulisati u nekoliko principa: ekonomsko ustrojstvo treba da proističe iz istorijske, kulturne, geografske, religiozne i državne specifike; između slobode privrednih subjekata i socijalne regulacije treba pronaći balans koji takođe mora proishoditi iz konkretnih istorijskih i geografskih okolnosti; između principa “borbe” na kome insistira liberalni model i principa “ravnoteže” koji podržava socijalistički model valja pronaći prelazno rešenje – na državnom nivou promovisati ravnotežu, a na nivou posebnih socijalnih sektora treba podržati tzv. dinamičnu konfliktnost; treba težiti ka stvaranju autarhičnih “velikih prostora” sa jedinstvenim carinskim sistemom i zajedničkom valutom (str. 206–207).

Prema Duginu, postojeća geoekonomska karta sveta uključuje, pre svega, američki pol – centar planetarne globalizacije, gde je razvoj kapitalizma dosegao svoj logički vrhunac koji teoretičari imenuju na različite načine (“finansizam” – Osipov, “turbokapitalizam” – Lutvak). Tu je potom evropska zona , koja simbolizuje idealno doteran i optimiziran obrazac heteroekonomije. Tihookeanski pol je analogan evropskoj zoni, doduše s manjim stepenom integracije, i on takođe može biti u opoziciji “planetarnom globalizmu”. Konačno, tu je i virtualna ili potencijalna evroazijska zona, sa vrlo značajnim resursnim, energetskim, vojno-strateškim, političkim i geopolitičkim mogućnostima (str. 225).

Što se tiče stanja ruske ekonomije, Dugin spada u oštrije kritičare privredne politike koju vodi državno rukovodstvo RF. U delu naše javnosti (rusofilske, dabome) živi jedna fascinacija “brzim ruskim oporavkom”, i takva uverenja se najčešće ogledaju kroz pedantno evidentiranje rasta ruskih deviznih i zlatnih rezervi. Ali “dubinski” gledano, Duginova ogorčenost zbog pravca i načina vođenja ruske ekonomije ima, čini se, daleko više opravdanja. Njega zabrinjava to što ruska industrija i poljoprivreda nikako ne izlaze iz krize, što nema tehnološke modernizacije i što izostaje prodor u tzv. postmoderni sektor ekonomije.

Za razliku od mnogih ruskih analitičara koji zadovoljno trljaju ruke na svako povećanje cene nafte i gasa, Dugin nije nimalo srećan što se Rusija pretvorila u dostavljača energenata i sirovina kojeg trenutno obasipa “dolarska kiša”. Kako sam kaže, u jednom intervjuu iz 2005. godine, “da je cena nafte 8–10 dolara za barel, ja mislim da bi se u Rusiji započela realna modernizacija ekonomije, bila bi izrađena nacionalna strategija, brzo bi se promenila politička klasa i došli bi potpuno drugi ljudi. Šezdeset dolara za barel – to je smrt, to je narkotik, to će nas upropastiti.” (str. 287) Poput nekih drugih teoretičara, kao što je recimo Segej Karaganov, Dugin smatra da visoka cena energenata, koji čine osnovu izvoza, blokira impulse ekonomskog preobražaja ili, bolje rečeno, ne motiviše rusku privredu da se modernizuje i da načini tehnološki prodor.

Konačno, tu je i odeljak posvećen terorizmu, odnosno postmodernim ratovima. Posebno se osvrćući na terorizam sa muslimanskim predznakom, Dugin tvrdi da su islamski fundamentalizam, a posebno vehabizam, proizvodi zapadnih specijalnih službi, koji su tokom hladnog rata korišćeni protiv prosovjetskih režima u muslimanskom svetu. Naročitu pažnju ovaj ruski geopolitičar posvećuje uzajamnom odnosu terorizma i sredstava masovnog informisanja, gde razotkriva kako se ova dva savremena fenomena međusobno “dopunjuju” i “žive jedan od drugog”.

Što se tiče tzv. islamofašizma, termina koji je skovan u američkim neokonzervativnim krugovima, Dugin zapaža da je to za savremeni zapadnjački globalizam najvažniji konceptualni instrument, jer u veštački postavljenoj dihotomiji – ili zapadnjački modernizam, ili antimoderni islamofašizam – izbor postaje nemoguć. Alternativa jednopolarnom svetu “nije islamistička himera ‘Islamic World State' , već višepolarni svet gde tradicije žive u ocrtanim pulsirajućim krugovima” (str. 321). Međutim, američki propagandisti namerno pojednostavljuju situaciju, stavljajući ceo svet pred dilemu – ili ste sa nama, ili ste za Osamu bin Ladena, ili ste za Dobro, ili ste za Zlo, ili ste za modernizam ili za arhaiku.

Na kraju knjige Dugin “eksperimentiše” sa geopolitičkom scenaristikom, skicirajući, u najkraćim crtama, fundamentalne globalne trendove do 2050. godine. Njegova predviđanja nisu baš optimistična i, između ostalog, sadrže konstatacije o proliferaciji nuklearnog oružja i njegovoj primeni u nekoliko slučajeva, o lokalnim i regionalnim ratovima, ekološkim katastrofama, narko - biznisu, koji će dosegnuti svoj vrhunac, i o iščeznuću nacionalnih država u obliku u kojem ih danas poznajemo. Na njihovo mesto doći će gigantske formacije – “veliki prostori”, i to: Pan-Amerika, Evroafrika (EU, arapski kalifat i ‘crna' Afrika), Evroazija (Rusija, zemlje ZND i islamska kontinentalna imperija) i, konačno, Tihookeanski kondominijum (Kina, Japan i ostale zemlje tog regiona) (str. 375).

Duginova knjiga je interesantna zbog svoje forme, mnoštva tema koje obrađuje, dosledno izvedene argumentacije i, posebno, zbog načina na koji se tretiraju određeni problemi. Sa stanovišta tradicionalne ili akademske politikologije, ona svakako spada u nekonvencionalnu literaturu. Sa aspekta političke korektnosti i ideološki dominirajućeg neoliberalizma, Duginov rad će verovatno biti ocenjen kao još jedan dokument bezumlja i fanatizma. Za antiglobaliste i sve ostale koji odbacuju, delimično ili u potpunosti, vladajući globalni idejni diskurs ova studija može poslužiti kao korisna inspiracija za dalja promišljanja i programsko profilisanje. U svakom slučaju, ne bi bilo na odmet da se pronađe izdavač koji bi omogućio da se Geopolitika postmoderne nađe i pred našim čitaocima u srpskom prevodu.

*iz tehničkih razloga morali smo slova ruske ćirilice zameniti provizornom latiničnom transkripcijom