среда, 27. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Пропаганда и невидљива власт
Прикази

Пропаганда и невидљива власт

PDF Штампа Ел. пошта
Бранислав Оморац   
недеља, 07. јун 2015.

Приказ књиге Едвард Бернајс, Пропаганда, Амоните, Београд, 2014. (стр. 141)

Едвард Бернајс (1891-1995), друштвени научник аустријско-америчког порекла, родоначелник је индустрије „односа са јавношћу“ и теоретичар пропаганде. Он је у свом раду комбиновао идеје Гистава Ле Бона о „психологији масе“ са психоаналитичким приступом Сигмунда Фројда.

Његова књига Пропаганда, преведена на српски језик тек прошле године, након скоро читавог века (књига је оригинално изашла из штампе 1928. године), даје опис механизама манипулације јавним мњењем. У 11 поглавља, Бернајс разрађује начине на које се пропаганда, коју схвата као неопходну док се не злоупотреби, одвија. Његовим речима, „сврха ове књиге је да објасни структуру механизма који контролише јавно мњење и да покаже како њоме функционише нарочити саветник који тражи начин да креира јавно одобравање за одређену идеју или робу“ (стр. 21). Демократија је, према аутору, еволуирала у складу са развојем друштва и повећаним захтевима јавности, па је постојала потреба да она развије своју групну свест и поједностави своје колективно размишљање „у жељеном правцу“.

Аутор у књизи пише о организовању хаоса, новој пропаганди и новим пропагандистима, психологији односа са јавношћу, бизнису и јавности, пропаганди и политичком вођству, активностима жена и пропаганди, пропаганди у образовању и социјалној служби, о уметности и науци и о механици пропаганде. Бернајс подједнако детаљно описује механизме пропаганде у свим областима живота.

Едвард Бернајс дефинисао је пропаганду као „доследан, истрајан напор уложен у креирање или обликовање догађаја да би се утицало на однос јавности према неком подухвату, идеји или групи“ (стр. 27). Он пропаганду види као легитимну форму људске активности. „Било која група, било да је друштвена, религиозна или политичка, која поседује извесна веровања и покушава да их учини познатим, било у говорној или писаној речи, практикује пропаганду“ (стр. 25).

Аутор наглашава да је „свесно и интелигентно манипулисање навикама и мишљењима маса важан елемент демократског друштва“, те да „они који манипулишу овим невидљивим механизмом друштва чине невидљиву власт која је истинска владајућа снага нашег друштва“ (стр. 15). Сматра да ови невидљиви владаоци и не знају идентитет чланова званичне Владе, иако заједно са њима владају. Оно што би у неком разговору био предмет жестоке полемике, за аутора је чињеница – веома мали број људи, „који разумеју менталне процесе и друштвене обрасце маса“ управља нашим животима, обликује наше навике и размишљања, етику, у било ком сегменту живота, не само у сфери бизниса или политике.

Овај „мајстор спина“ својом књигом, коју је Чомски окарактерисао као „искрено и практично упутство за употребу пропаганде које пружа пуно увида у начин функционисања неких од најмоћнијих и најутицајнијих институција савремене индустријске државе капиталистичких демократија“, уверава да пропаганда никада неће изумрети. Има условно позитивно мишљење о њој, јер, да ли је добра или лоша, зависи од исправности објављених вести и ствари за које се залаже. Она може постати неморална и недостојна само онда када њени аутори свесно и са намером шире оно за шта знају да су лажи или када теже да постигну ефекте за које знају да ће се састојати од умножавања предрасуда и штете за опште добро.

Ноам Чомски

Из тога следи да је пропаганда у међународној политици махом изгубила сваки позитивни смисао. У циљу стварања пристанка домаћег становништва за војни авантуризам или друге врсте кажњавања, не преза се од демонизовања непријатеља свим средствима. Југославија, Ирак, Либија, страдали су од последица интервенција западних држава, уз пратећу халабуку њихових медија који су утицали на јавност и стереотипизирали читаве народе. Чак се ни мировни покрети нису оглашавали. Бернајс је пророчки написао оно што се није изменило до сада: „...манипулатори патриотског мишљења окористили су се менталним клишеима и емотивним навикама јавности да произведу масовне реакције против наводних зверстава, терора и тираније непријатеља“ (стр. 29). У комбинацији са медијима, експлозивност пропаганде условила је да са пуним разлогом придајемо негативно значење овој речи када је реч о политици. Међутим, из разлога што се и кампања прикупљања помоћи за дете које мора на операцију у иностранство такође подводи под пропаганду, ова реч не може имати универзално вредносно значење.

Не постоји никакво оправдање за чињеницу да је ова књига преведена на српски језик чак 86 година након што је објављена у САД. Она обрађује тему која је актуелна у сваком времену. Књига представља упутство за разумевање и лакше сналажење у мноштву информација којима смо изложени, оруђе за разликовање информација оптерећених пропагандом од оних које то нису. Ипак, импресије овом књигом никако не би смеле да сметну са ума чињеницу да је Едвард Бернајс својим мислима и делима служио свему, само не добру у свету на које се често позива. У својој аутобиографији из 1965. присећао се вечере у свом дому 1933. године када му је амерички новинар и ратни дописник Карл Фон Виганд рекао да је причајући са Гебелсом о успеху нациста у Немачкој сазнао да је каснији министар пропаганде Трећег Рајха користио Бернајсово дело Кристализовање јавног мњења како би усмерио Немце у правцу коначног решења питања Јевреја у Немачкој. Да ли је могуће да аутор није био свестан велике шансе да његове идеје буду употребљене за сврхе потпуно различите од његових тежњи, ако претпоставимо да су оне биле ту за опште добро? Бернајс је директно као пропагандиста учествовао у обарању легитимног и демократски изабраног председника Гватемале Арбенза Гузмана 1954.

Јозеф Гебелс

У линији са Волтером Липмaном, теоретичарем либералне демократије који је у демократијама истицао постојање две „функције“, а то су специјализована класа, одговорна за вршење јавних послова, она која је у стању да схвати и решава проблеме на високом нивоу, док сви остали спадају у „заблудело крдо“, чија је улога да буду посматрачи у демократији, а не учесници, Бернајс говори о „интелигентној мањини“ која би требало да пропаганду спроводи континуирано и систематично. На тај начин, он се не разликује од става Липмaна, већ га само потврђује другим речима.

Волтер Липман

Ова књига је неизоставна за разумевање наличја демократске културе развијених индустријских капиталистичких држава. Живимо у времену обиља контрадикторних вести када је готово немогуће разазнати шта је истина, а шта конструкција. Слажем се да пропаганда никада неће нестати, али ова књига помаже да се иде у корак са њом, да се лакше препознају информације оптерећене скривеном агендом и да се подигне свест јавности и њена критичка оштрина када је у питању однос са влашћу.

Све похвале иду издавачкој кући Амоните и Владимиру Кракову на одличном послу и преводу. Захваљујући њима, читањем ове књиге, од сада и на српском језику, имамо јединствену могућност да се уверимо у разлику која постоји између онога што нам се званично говори и онога што се ради у наше име, „за наше добро“, без нашег знања, али са нашим коначним пристанком.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер