Rodno mesto i tajna Druge Srbije

Radomir Konstantinović, Filosofija palanke, 7 izdanja: 1969, 1970, 1981, 1991, 1997, 2004, 2006.

Filip David je za ovu knjigu jednom rekao: «Radetova Filozofija palanke postala je neka vrsta naše biblije». 

Jezik «biblije»

«Filozofija palanke» je prvi put štampana 1969. godine. U prvi mah ona je dočekana s naklonošću. Njena tema je bila izazovna. U Srbiji ima mnogo mislećih ljudi koji osećaju da ih društvena okolina guši. Svima je bilo drago da mogu da pročitaju kritiku «duha palanke». Jer, ko od nas ne misli da jeste, ili da može biti, žrtva malograđanske uskogrudosti ili nerazumevanja? Zato je ova knjiga imala lep doček.
Međutim, njeno čitanje je za mnoge predstavljalo razočarenje. Najpre, ona je napisana teškim i nerazumljivim pseudo-hegelijanskim jezikom . Evo jedne tipične Konstantinovćeve rečenice: «Smernost je ovde izraz vernosti činjenicama, koja vernost je nevernost ljubavi, nespojiva sa banalnošću obogovljenog reda i poretka apsolutno-činjeničnog sveta, ali koja je i nevernost samoj činjenici jer, nalazeći njen apsolutni identitet, ne nalazi nju već je gubi u apsolutnom ništavilu tog apsolutnog identiteta» (233-4 ). 
Od oko 400 strana knjige bar polovina je bila sastavljena iz ovakvih rečenica. Te rečenice samo su se sa krajnjom mukom mogle razumeti. Ali, i to razumevanje je nekako više bilo naslućivanje «šta je pisac želeo da kaže», nego poimanje izvesne složene ali ipak logične celine. Naime, uz nerazumljiv stil, Konstantinović je gotovo svaku stranicu začinjavao i verbalnim paradoksima, tako tipičnim za pseudo-hegelijanski diskurs. Tako, recimo, tvrdi Konstantinović, duh palanke «hoće prošlost jer neće prošlost» (172), «hoće da bude naivan jer neće da više da bude naivan» (177), «on je mogućan jer je (istorijski) nemogućan» (189) i tome slično. U palanci, uopšte, na neki tajanstveni («dijalektički») način, sve se automatski pretvara u svoju suprotnost. Tamo je držanje do vrednosti nihilizam (102), insistiranje na racionalnosti je iracionalnost (104), vernost je nevernost (114), optimizam je pesimizam (219), duh je antiduh (235), a univerzalizam je partikularnost (249). Uz sve to idu i takve neverovatne stvari kao što su «tužna sreća» (62), «radosno očajanje» (62), «nesubjektivni subjekt» (64), «smisao besmislenog» (155), «lažna istina» (269), «istina laži» (269) i još mnoge druge tajanstvene, važne, ali običnom ljudskom umu teško shvatljive pojave.
Niko nije želeo javno da prizna da bar pola knjige nije razumeo. Pogotovo se niko nije usuđivao da se žali na njen jezik. Jer, Konstantinović je upravo u onom shvatljivom delu knjige objasnio da je prvi zahtev palanačkog duha jasnost i trezvenost (94-6). Taj duh, veli Konstantinović, sve što ne razume odmah odbacuje. Ako biste, dakle, rekli da je njegova knjiga dosadna i nerazumljiva, time biste samo pokazali da ste upravo vi ona palanka koju pisac kritikuje. Tako biste se zauvek diskvalifikovali da sudite o bilo čemu. Zato su čitaoci jedan drugom samo u poverenju govorili šta stvarno misle o knjizi: da je bar pola knjige besmisleno, da je knjiga puna opsenarske frazeologije, da njen veći deo čini visokoparno raspredanje, da taj iluzionizam povrh svega iritira i svojom nadmenošću i apodiktičnošću... Ali, vešto postavljena logička klopka – koju znamo iz priče «Carevo novo ruho» - odvraćala je većinu čitalaca od javnog saopštavanja onoga što vide i osećaju.

Svepalanačka Srbija

Drugo razočarenje za čitaoca krilo se u Konstantinovićevom prikazu načina na koji se duh palanke «emanira» u Srbiji. Čitalac je sa zaprepašćenjem otkrivao da je Konstantinovićeva kritika srpske palanke ne samo kriptomarksistička kritika srpskog nacionalizma, već i kriptomarksistička kritika celokupne srpske građanske kulture. Konstantinović je, naime, pošao od inače tačnog uvida da duh palanke odlikuje kolektivizam, koji je neprijateljski i prema univerzalizmu i prema individualizmu. Okvir tog kolektivizma u srpskoj palanci po njemu je «duh plemena» (18). Dotle je sve izgledalo logično. Međutim, Konstaninović je onda napravio obrt. «Pleme» za njega nije konkretna grupa ljudi koji čine palanku i koji vrše društveni pritisak na svakog člana, namećući mu norme mišljenja i ponašanja. To «pleme» palanke za Konstantinovića je celi srpski narod, odnosno idealna projekcija srpskog naroda u prošlost, sadašnjost i budućnost. Taj kolektivistički i nacionalistički super-ego, po Konstantinoviću, stoji nad glavom svakog člana palanke, bez obzira da li se radi o stanovniku Beograda ili Žagubice. «Duh palanke», dakle, koji nam ne dozvoljava da dišemo za Konstantinovića ne dolazi od našeg neposrednog društvenog okruženja – što svi podrazumevamo kada kažemo «palanka». On dolazi iz izvesne više sfere koju čini duh čitave nacije, i koji ima tu represivnu osobinu da onemogućava individualne duhove da se slobodno razvijaju.
Taj surovi i autoritarni zloduh iz nekakvog tajanstvenog razloga zaposeo je celu građansku Srbiju. Naime, iz takođe tajanstvenog razloga, u srpsku palanku, po Konstantinoviću, spada kompletno građanstvo Srbije, uključiv i naše najveće umove. Ono što mi mislimo da je najbolje u srpskoj kulutri pre 1941. za Konstantinovića su samo emanacije jednog te istog palanačkog duha. Pripremite se da čujete koga sve Konstantinović ubraja u duhovne palančane! To su: Đura Jakšić, Milutin Uskoković, Vojislav Ilić, Milan Rakić, Jovan Dučić, Sima Pandurović, Vladislav Petrović Dis, Jovan Skerlić, Bogdan Popović, Veljko Petrović, Momčilo Nastasijević, Rade Drainac, Ljubomir Micić, Dimitrije Mitrinović, Velibor Jonić, Ksenija Atanasijević, Isidora Sekulić, Miloš Đurić, Vladimir Vujić, Vladimir Dvorniković, Nikolaj Velimirović, Justin Popović, Desanka Maksimović, Vladimir Velmar Janković, Branislav Petronijević, Svetislav Stefanović itd.

Skerlić, Rakić i Drainac kao palančani

Svi oni, verovali ili ne, za Konstaninovića su izraz palanačkog duha i za svakoga Konstantinović ima neko objašnjenje. Recimo, svako će se zapitati zašto se Skerlić našao na ovom spisku. Zar on nije bio veliki Evropljanin? Zar on nije bio vatreni poštovalac francuske kulture? Zar on nije sa svojom ćerkicom razgovarao na francuskom? Zar nije bio veliki Jugosloven i predlagao da Srbi uzmu latinicu, ako Hrvati pristanu da uzmu ekavicu? Zar on nije svuda i na svakom mestu kritikovao narodnjaštvo i nacionalni romantizam? Ne, problem je, po Konstantinoviću, u tome što Skerlić smatra da Srbija ipak ne treba da od Evrope uzme baš sve, već samo ono što je trezveno i racionalno. Skerlić, naime – sa prezirom uočava Konstantinović – nalazi da izvesnih vrlina ima i kod Srba, poput vitalnosti, energije, «zdravlja srpske rase» (229)... Takođe, Skerlić se usuđuje da iznalazi i mane Evropi, kao što su dekadentnost, zanimanje za «perverznost» u umetnosti, umor kulturne elite... Za Konstantinovića je sve to još jedan dokaz da čak i kroz evropejca Skerlića progovara Srbin, da je i Skerlić u svom najdubljem sloju srpski nacionalista, da i sa njegovom trezvenošću i racionalnošću nešto nije u redu, da je ona u osnovi palanačka, ćiftinska.
Zašto Milan Rakić? Nije li baš on simbol jedne otmene prirode, jednog gospodstva i jednog aristokratskog evropejstva? Nije li baš on celom svojom egzistencijom daleko iznad palanke, ne predstavlja li baš on svojevrsnu ćuteću pobunu protiv primitivizma srpske palanke? Ne. Jer, kako nam to Konstantinović sa prezrenjem otkriva, i iza tog otmenog Gospodina krije se Srbin, i taj parnasovac, francuski Evropejac, diplomata i gospodin ne propušta da peva o Kosovu, ne propušta da se zakune precima da, «kada dođe do poslednjeg boja» neće izdati Otadžbinu. Zato, smatra Konstantinović, Rakićeva aristokratska pobuna protiv duha palanke i sama je palanačka, pošto je i on u kandžama plemena, u kandžama naciona. Zato je njegova evropejska profinjenost nepotpuna, zato je njegovo gospodsko ćutanje nemoguće, neprirodno, namešteno, zato je Rakićevo gospodstvo samo «palanački pseudo-aristokratizam» (315).
Zašto Drainac? Zar on nije pesnik velegrada, zar on nije prvi pravi beogradski pesnik, zar on nije uveo ono toliko slavljeno «urbano» u srpsku poeziju? Zar upravo Drainac nije pesnik nonkonformizma, pesnik drskosti, pesnik pobune protiv svih stega, pa onda i protiv duha palanke? Štaviše, ako su Skelić i Rakić zadržali izvestan osećaj za nacionalno, nije li baš Drainac toga oslobođen? Ako se iko emancipovao od svih kolektiviteta, ako je iko postao individuum, ako je iko postao «univerzalni vagabund» nije li to bio upravo Drainac? Ne. Jer, Konstantnović otkriva da je Drainac zapravo samo predstavnik «radikalnog levičarstva», a za njegovu publiku kaže da je «lumpen-proleterska» (270). Drainac, po Konstantinoviću, ne razume Revoluciju, ne razume Istoriju, on pokazuje jednu tipično palanačku «bolećivost za `malog čoveka`», a svi znamo da je onaj ko beži od istorije i istorijskih zadataka «van svake sumnje savršeno u svevlasti duha palanke» (275). Osim toga, zgrožen je Konstantinović, Drainac daje i izjave koje kompromituju celokupni levi pokret, poput: «Ostaje mi javno da se odreknem jedne univerzalne sramote jednog kriminalnog izvrtanja pojma – koristoljubivog levičarstva» (navedeno na str. 275-6). Zato i Drainac, ma koliko razvio individualizam, ma koliko bio urban i velegradski, i ma koliko ne bio zahvaćen nacionalizmom, ipak ne uspeva da se uzdigne do univerzalnog, do Revolucije. Zato i nesrećni Drainac za Konstantinovića ostaje samo pesnik palanačkog duha.
Tako Konstantinović svima nalazi neku kardinalnu manu, tako on svakog srpskog intelektualca baca na smetlište istorije. Đura Jakšić je romantičar, a «srpski romantizam je zatvoren u granice roda, nacionalizovan i tako onemogućen za stvarnu univerzalnost» (210). Momčilo Nastasijević nije romantičar, ali je odbio Evropu, odbio njenu izveštačnost i zagnjurio se u tradiciju. Zbog toga je počeo da peva sihove poput: «Rodino blaga». Zato je i on palančanin. Desanka Maksimović je uoči rata «nastojala da se ostvari kao religiozna pesnikinja» (244), Vladimir Velmar Janković je pisao eseje u kojima se nostalgično sećao male Srbije i iskazivao strah od Jugoslavije (199), Branislav Petronijevića je bio metafizičar (232), Svetislav Stefanović je počeo kao univerzalist, a «završio kao nacist» (249), Miloš Đurić se usudio da napiše «Vidovdansku etiku» (354), i tako dalje, tako dalje.

Dvojica nepalančana

Pa, ima li ikoga da u srpskoj književnosti nije palančanin, zapitaće se čitalac. Koji su to ljudi što po razvijenosti duha i duše, po univerzalizmu i individualizmu, nadmašuju Rakića, Skerlića, Miloša Đurića ili Kseniju Atanasijević? Konstantinović nam otkriva dvojicu giganata, dvojicu veleumova. Prvi se zove Miloš Perović. Njega Konstantinović hvali da je «jedini srpski pesnik koji je napisao da je patriotizam maska žudnje za zločinom» (216). Perović je, naravno, u bednoj svesrpskoj palanci, nepoznat i zapostavljen. Zato nas Konstantinović obaveštava da je Perović u početku i sam bio zaražen palanačkim virusom patriotizma, da se i sam borio u oba Balkanska rata, da je i sam ranjen u Prvom svetskom ratu, zbog čega mu je morala biti odesečana noga. No, pošto mu se sve to dogodilo i pošto je 1915. bio zarobljen, Perović je doživeo preumljenje. On je shvatio koliko je zlo patriotizam i time se uzdigao do najvišeg individualizma i najvišeg univerzalizma. Konstantinović sa oduševljenjem citira jedan Perovićev zapis koji glasi: «Teturajući na svojim štakama često dođem u opasnost da padnem da ne bih zgazio mrava; ali sam u stanju da mirne duše streljam četu neprijateljskih vojnika. Žudnja za zločinom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla je masku patriotizma» (216). Tako se Perović, oslobodivši se patriotizma, uzneo do većih intelektualnih visina nego što je ikad to uspeo Skerlić, nego što je ikad to uspeo Miloš Đurić, nego što je ikad to uspeo Momčilo Nastasijević...
Drugo gigantsko ime po Konstantinoviću je Dušan Srezojević. On je «pesnik proleterske revolucije» i «aktivni pripadnik radničkog pokreta» (260). «Srezojević je izvanredno značajan trenutak u istoriji srpske kulture», kaže Konstantinović (262). To najviše dolazi usled «njegovog prozrenja o nužnosti totalne pobune» (262). «Vrhovni trenutak» tog velikog pesnika i revolucionara, po našem kritičaru i filozofu, jeste «Bezimena pesma». U tom intelektualnom trenutku Srezojević «duhovno i duševno nadrasta i Rakića i J. Dučića» (263). Dušan Srezojević, zapamtite to ime, Dušan Srezojević, pesnik i revolucionar, Dušan Srezojević, čovek koji «nadrasta i Rakića i J. Dučića», a svakako i Drainca i Nastasijevića, Dušan Srezojević, čovek koji je samo zahvaljujući beskrajnom mraku srpske palanačke kulture ostao nepoznat, Dušan Srezojević će zablistati na intelektualnom nebu Srbije onda kada se Srbija najzad oslobodi «duha plemena», a svaki Srbin konačno postane čist univerzalni individuum.
Tako je Konstantinović napravio svojevrstan kulturni pomor među najumnijim Srbima, da bi kao zamenu ponudio dvojicu anonimnih pesnika. Naravno da kulturna elita u Srbiji takvu vrstu književne kritike nije mogla da prihvati. Ko, uostalom, može da prihvati amputaciju svoje celokupne građanske kulture, amputaciju obrazloženu jednim sumnjivim, pseudo-dijalektičkim jezikom kojim se može dokazati sve što se hoće? 

Jezik i merila vrednog

Jer, baš taj jezik «Filozofije palanke» davao je Konstantinoviću moć. Naime, uz pomoć «dijalektičkih paradoksa», koje je Konstantinović, kao što smo videli, obilato koristio, svaka vrlina se lako mogla pretvoriti u manu. Mehanizam tog obrtanja bio je sledeći: «Baš to što insistiraš na vrednostima je dokaz da si nihilista»; «Baš to što insistiraš na čovekoljublju je dokaz da si čovekomrzac». Zahvaljujući jeziku «lažne istine» i «istinite laži», da se poslužimo Konstantinovićevim sintagmama, onaj ko ga koristi može da odbaci svako merilo i da sam sebe postavi kao vrhovnog arbitra. 
Naime, merila moraju biti jasna, i utoliko su bolja i savršenija ukoliko su jasnija. Stoga, kada, kao što to čini Konstantinović, odbacite jasnost – pod bilo kojim izgovorom (da nije dovoljno «filozofska», da nije dovoljno «dijalektička», ili da je odveć «palanačka» i «plemenska»), odbacili ste i merila. A kada nema jasnih merila, kada je sve mutno, kada je sve paradoksalno, kada se, kao kod Konstantinovića, može reći da neko «hoće prošlost jer neće prošlost» i da «hoće da bude naivan jer više neće da bude naivan», dospevate u situaciju da volja onoga ko se koristi takvim jezikom postaje jedino merilo dobra i zla. Onda naš kritičar postaje glavni, svemoćni arbitar. I samo ako poželi, on svakog velikana može da zgazi i svakog prosjaka da okruni. A Konstantinović je, u «Filozofiji palanke», premnogo srpskih velikana gurnuo u prašinu. 
Razume se da je kulturna elita Srbije bila skeptična prema ovakvoj «objektivnosti». Ona je ćuteći primila Konstantinovićevu ambiciju da prevrednuje celokupnu srpsku književnost. Međutim, za razliku od Beograda, neka druga kulturna središta u tadašnjoj SFRJ sa zanimanjem su pratila Konstantinovića i njegovu demontažu srpske «nacionalističke» kulture. Danas «druga Srbija» tvrdi da je već tada Konstantinović bio žrtva zavere ćutanja srpskih nacionalista. Ali, uistinu, teško da bi i jedna kultura mogla da istrpi toliki stepen samodestrukcije i arbitrarnosti koliko je postojalo u «Filozofiji palanke». Koja kultura bi, uostalom, i mogla pozdraviti odbacivanje onog najboljeg iz svoje baštine, da bi se pohvalio par marginalnih pesnika?

Kritičar i političari

Konstantinovićeva kritika srpske građanske kulture našla je svojevrsni politički refleks u «Kongresu Kulturne akcije u SR Srbiji» (Kragujevac, oktobar 1971). Reč je o okupljanju «napredne inteligencije» i «naprednih omladinaca» pod patronatom SK Srbije i generalnog sekretara Latinke Perović. Na kongresu su oštro kritikovana dela iz kulture u kojima «socijalistički sadržaj nije uvek i u svemu potvrđen» (Latinka Perović ). Rečeno je još da je “od svega najteže oslobađanje, od, svuda još toliko prisutnog, građanskog pogleda na svet” i zaključeno da “stare bogove nije dovoljno sahraniti, treba stvoriti svet u kom oni neće moći da žive” (L. Perović). Kongres je završen tako što su «napredni omladinci» napravili lomaču na koju su pobacali «nepodobnu» literaturu (pre svega stripove). Ovaj kongres je podržao i Radomir Konstantinović. On je istako da je i sam “protiv agresije motiva i simbola(...) koji su po pravilu sa desnice” .
Međutim, izgleda da su lomače za nepodobnu literaturu ipak bile previše za Konstantinovića. On se, u narednim godinama (1971-1981), povukao iz «ideološke borbe» i posvetio pisanju književnih portreta 113 srpskih pesnika. Oni su sabrani u osmotomnom delu Biće i jezik (u iskustvu pesnika srpske kulture 20. veka). U ovim portretima čitalac s olakšanjem primećuje da nema ideologije, pa ni jezika «Filozofije palanke». Portreti su napisani znalački, mirno, sa puno poštovanja i puno udubljivanja u sve značenjske slojeve srpske književnosti. Zaista je za divljenje bila sistematičnost i istrajnost koju je Konstantinović pokazao radeći na ovom, nesumnjivo kapitalnom delu. Za njega je autor dobio mnoge pohvale iz kulturnih krugova Beograda. Činilo se da je s tim pohvalama postignuto pomirenje između Konstantinovića i nacionalno-građanske Srbije. U svetlu velikog dela kakvo je «Biće i jezik», «Filozofija palanke» izgledala je sada kao ekces, rani rad koji će ostati zapamćen samo kao bizarna epizoda u sazrevanju jednog značajnog intelektualca.
Istina, taj odnos građanskog Beograda i Konstantinovića pomalo je pokvaren zbog autorovog neukusnog veličanja jednog umrlog političara. Naravno da su mnogi ljudi iz sveta kulture u to vreme učestvovali u obredima slavljenja ovog političara. Ali, kod Konstantiovića je nekako bilo previše oduševljenja. To oduševljenje je ne samo izlazilo izvan granica obaveznog obreda, već je dobijalo i izgled kiča. «Ovih dana ne znam lepšu pesmu od one koju svi pevamo `Druže Tito mi ti se kunemo`(...). Bravari, filozofi, seljaci, kućne pomoćnice, osećaju njegov glas kao svoj, to i jeste njihov glas. Kad govori on, maršal Josip Broz Tito, kućna pomoćnica, sa krpom u ruci, uzdiže se do maršalskih visina; kad ne nalazi reč iz prve, ili mu pogled izgubi rečenicu na hartiji, ili kad ovlaži prst da okrene drugi list (pa svi strepimo, priznajmo to, hoće li uspeti taj list da okrene), i tu, u takvim pauzama, on dobija, prodire još dublje u one za koje i iz kojih govori» .
Poprilično kičasto su zvučale i ove Konstantinovićeve reči: «Video sam sinoć u autobusu, vraćajući se kući, čoveka koji plače i ne krije svoje suze. Znao sam da je umro Tito: on nas je naučio da ništa ne krijemo. Za njim, čovek plače bez stida. Sa njim, čovek je na samom vrelu otvorene jednostavnosti. Ko je, stvarno, govorio kao on jednostavno i smireno, i u najsloženijoj situaciji, kao da ne želi ni za jedan jedincati stepen suvišne rečitosti i intenzivnijega tona da se odvoji od stvarnosti?(...). Ta je otvorenost tako veličanstveno otelotvorena u onome čoveku, sinoć, u autobusu, koji plače i ne krije svoje suze, i koga sad pozdravljam: plači samo, čoveče, svaka tvoja suza je dragocena kap u sjaju slobode, sve veće, za tebe samoga: za Tita. Plači i gledaj nas. Mi te gledamo. Mi se vidimo: mi smo zajedno» . 

Povratak u javnost

Tokom osamdesetih, kulturni Beograd je uglavnom bio opozicioni vladajućem režimu, uz snažne liberalno-disidentske crte među pojedinim intelektualcima. Konstantinović se, međutim, tokom cele decenije držao rezervisano. A onda su došle devedesete. Konstantinović je izašao u javnost, pridružujući se protestima protiv militantnog nacionalizma. Međutim, on je otišao i korak dalje. Svojim autoritetom stao je iza tvrdnje da je «nasilje u samoj prirodi nacionalizma» (1992) , tako da svaki nacionalizam, ma koliko da je bezazlen i ma koliko da je samo kulturni, mora da proizvede nasilje. Ne samo da je, po Konstantinoviću, «totalitaristički nacionalizam» loš, već su rđava i ostala dva pojavna oblika nacionalizma. Njih Konstantinović vidi kao «čudovište sa dve glave». Jednu glavu predstavlja «nacionalistički demokrata (ili demokratski nacionalista)», a drugu «čudovište klero-nacizma (hrišćanskog naciste)» . 
Ovako radikalne tvrdnje – da u Srbiji postoje nekakvi «hrišćanski nacisti» i da su nacionalne demokrate jednaka opasnost kao i autoritarni nacionalisti – ponovo su skrenule pažnju na Konstantinovića. Ali, on je išao i dalje, smatrajući da moraju biti kažnjeni ne samo ratni zločinci, već i «ratnohuškački intelektualni ološ» koji će «odgovarati srpskom narodu i to u času njegovoga suočavanja sa samim sobom. Čekam taj čas. Verujem u njega» (1997) . Naime, sa nacionalistima, i onim demokratskim i onim hrišćanskim, i građanskim i kulturnim, Konstantinović smatra da nema šta da se razgovara. Jer, «nacionalizam je postao apsolutno zlo ovih prostora. On se uvukao svuda i u sve. (...)Nacionalizam isključuje razgovor. Nacionalizam je terorizam» . Intelektualci-nacionalisti zapravo su teroristi. A zna se kako se sa njima postupa.
Ali, ono što je Konstantinovića učinilo kultnim filozofom «druge Srbije» ipak nisu bile njegove antinacionalističke filipike – ma koliko nadahnute bile. Bila je to jedna crta «Filozofije palanke» za koju se Druga srbija grčevito uhvatila. Naime, Konstantinovićevo razmatranje «duha palanke» sadržavalo je i izvesnu unutrašnju logiku koja se prikazivala kao neminovnost. Iz te neminovnosti prozilazilo je i jedno proročanstvo. A to proročanstvo za «drugu Srbiju» je izgledalo, tih devedesetih godina, kao da se upravo ostvaruje.

Rodno mesto i tajna Teorije

Konstantinović je, inače u skladu sa uobičajenim, dijamatovskim čitanjem Hegela, tvrdio da postoji unutrašnja logika razvoja neke istorijske pojave koja se uvek završava «ostvarenjem njenog pojma». Recimo, iz žira, samo ako su uslovi povoljni, uvek će razviti hrast, samo hrast i ništa drugo osim hrasta. Zato «dijamatovac» koji vidi klijanje žira može sa sigurnošću da predvidi da će se na tom mestu za dvadeset godina naći jedno lepo, razgranato, hrastovo drvo. 
Isto tako, Konstantinović je tvrdio da su već u «duhu palanke», kao u kakvom žiru, sadržane sve njegove buduće forme, da je sledeća forma «duha palanke» nacionalizam, a da je njegova krajnja forma, onaj hrast u koji će se duh palanke uvek razviti samo ako ima dovoljno vremena – nacizam. 
To se, objašnjavao je Konstantinović u «Filozofiji palanke», upravo i desilo u Srbiji 1941. godine. «Srpski nacizam nije `import` iz nemačkog nacional-socijalizma, kome je služio i podražavao, već je krajnji izraz duha palanke» (366). Svepalanačka Srbija se, po Konstantinoviću, samoniklo i endogeno razvijala, morala se razvijati i uvek će se razvijati samo i jedino u nacističku Srbiju. To je zato što se svaki patriotizam pretvara u nacionalizam, a svaki nacionalizam u nacizam. «Srpski nacizam je krajnji izraz srpskog nacionalizma pa i duha palanke koji, u pokušaju povratka duhu plemena, neizbežno jeste i ovaj duh nacionalizma» (367). Jednostavno, postoji «nužnost nacizma u duhu palanke» (373) objašnjava Konstantinović. «On nije delo `tuđinstva` ili, kako se to obično kaže, `odrođavanja`» (373). Ne, nacizam je samo završna forma koju dobija patriotizam i svako ko sumnja u ovaj apodiktičan Konstantinovićev sud zapravo pokazuje da je i sam zaražen nacionalizmom. «Ideja o tome da je nacizam tuđ duhu palanke, jeste ideja kojom jasno progovara upravo sam taj duh» (373). Svetislav Stefanović je prirodno dovršenje Milana Rakića. I ne može se danas pevati o Kosovu, a da se sutra ne završi sa kukastim krstom na rukavu .
Pošto se, po Konstantinovićevoj shemi, neminovni razvoj patriotizam–nacionalizam–nacizam već jednom u slučaju Srbije dogodio, time je samo praktično potvrđeno da će se isto svaki put desiti i u budućnosti kada god se javi prvi, početni član ove trijade. Tako se, po Konstantinovićevoj logici, proslava, recimo, «Dva veka Vuka» (1987) nužno morala završiti Gazimestanskim mitingom (1989), a ovaj se pak nužno morao završiti pokoljem u Srebrenici (1995).
Ideja o monokauzalnosti događaja i jednolinijskom istorijskom dešavanju tipična je, međutim, za jednostavni, magijski um. Takav um veruje da oblačenje čarapa naopačke ili stavljanje zečije šape u desni džep nužno dovodi do događaja kakvi su dobitak na klađenju ili uspeh na ispitu. Kada u indeksu, prilikom ipitivnja studenata, naiđem na novčanicu od deset dinara, studentu obično kažem da je desetka na ispitu više u uzročno-posledičnoj vezi sa nekim drugim činiocima kao što su redovno pohađanje predavanja, pripreme za vežbe i sa učenjem, nego sa amuletima. Konstantinović, međutim, u skladu sa dijamatovskom epistemologijom, takođe smatra da postoji nekakav odlučujući unutrašnji uzrok budućeg događaja koji pokreće samo jedan, apsolutno neminovan lanac dešavanja. Tako, po Konstantinovićevoj logici, od Rakićeve pesme «Na Gazimestanu» i drugih sličnih književnih otelotvorenja «srpskog palanačkog duha», otpočinje jedan lanac dešavanja koji neminovno vodi do Kragujevca 1941. Tu nikakvi drugi uzroci nisu presudni. To što je nacistička Nemačka vojno porazila Jugoslaviju i okupirala Srbiju po Konstantinoviću nije previše važno. Važno je samo to da je «srpski nacizam» autohtoni rezultat samorazvoja srpskog palanačkog duha, čija je početna stepenica bio, između ostalog, i Rakićev «Gazimestan». «Srpski nacizam», poslušajmo još jednom Konstantinovića, «nije `import` iz nemačkog nacional-socijalizma, kome je služio i podražavao, već je krajnji izraz duha palanke» (366).
Slično monokauzalno objašnjenje «druga Srbija» je davala i za raspad Jugoslavije i ratove za jugoslovensko nasleđe (1991-1999). Za sve je bio kriv srpski nacionalizam (patriotizam), probuđen osamdesetih. On se jednolinijski razvijao kroz sve zloćudnije forme. «Kulturni» nacionalizam iz sredine osamdesetih («Dva veka Vuka», «Osam vekova Studenice») postao je krajem te decenije «politički» nacionalizam («mitinzi istine», Gazimestan 1989). Politički nacionalizam se, početkom devedesetih, pretvorio u srpski «militaristički» nacionalizam (Vukovar 1991, Sarajevo 1992). Konačno, pošto je razbio Jugoslaviju, militaristički nacionalizam je, sredinom decenije, dobio svoju završni izraz u formi srpskog «genocidnog nacizma» (Srebrenica 1995). 
I tako, pošto je, najpre na ideološkom planu, uobličila iskrivljenu i pojednostavljenu sliku političkih događaja, «druga Srbija» se setila da je upravo to ono što je i Konstantinović tvrdio, tri decenije ranije. «Objavljena prvi put davne 1969. godine», objašnjava Latinka Perović – ovoga puta ne u funkciji generalnog sekretara SK, već kao intelektualni prvak Druge Srbije – «`Filozofija palanke` počela se više čitati i citirati u poslednjoj deceniji 20. veka. Bilo je potrebno da se duh palanke otelotvori u svim pojedinostima, da bi `Filozofija palanke` postala ključ za razumevanje krvavog haosa u toj deceniji, kao, u suštini, agonije srpske patrijarhalne civilizacije u njenom najnovijem, i najdramatičnijem, sudaru sa modernom civilizacijom» . 
Tako je jedna ideologija dobila svoju teoriju. Ta teorija je oslobađala ideologiju od svih nedoumica, kao i od obaveza da odgovori na, za nju, veoma nezgodna pitanja kao što su: Ko je prvi izašao iz Jugoslavije? Ko je naoružao agresivne hrvatske nacionaliste? Kakav je bio uticaj SAD i EU na raspad Jugoslavije? Zašto je odbijen Kutiljerov plan? Ko je kriv za izgon 200.000 krajiških Srba? Zašto je Srbija zverski bombardovana 1999. i zašto joj je oteto Kosovo? 
Sva ova i mnoga druga neprijatna pitanja «moderna Srbija» je sada mogla lagodno da odbaci, pozivajući se na Teoriju. Jer, Teorija je sve to, odavno sasvim lepo objasnila. I pošto je Teorija uzdignuta u rang Dogme, njen tvorac je postao Prorok u pseudo-religijskoj dogmatici «druge Srbije».

Od kritičara do proroka

Danas Druga Srbija nema dovoljno reči da izrazi oduševljenje Konstantinovićem i njegovom «Filozofijom palanke». Tako Nenad Daković ovu knjigu naziva «našom najznačajnijom filozofskom knjigom 20. veka» . Za Obrada Savića Konstantinović je «kulturna isntitucija najvišeg ranga» (123) ; a «Filozofija palanke» «čudesna knjiga» (124). I za Ivana Milenkovića «Filozofija palanke» je «čudo od knjige» , dok Filip David smatra Konstantinovića «najznačajnijem intelektualnim imenom u savremenoj srpskoj književnosti i filozofiji kulture» . Za Boška Tomaševića, saradnika «Betona» (kulturnog dodatka lista Danas), Radomir Konstantinović je «ogromnost koja se leluja nad našim glavama danas i ovde» . Za Milicu Jovanović, novinarku lista «Danas», «Filozofija palanke» je «najznačajnija teorijska knjiga napisana na srpskom jeziku» . Među novinarima najdalje ide M. Živanović, iz novosadskog «Dnevnika», koji kaže: «Onaj ko nije upoznat bar sa njegovom `Filozofijom palanke` ne bi trebalo da uzima reč ni o jednom našem, večnom, pitanju, sve dok je ne pročita. A ni onda se ne zna šta će biti. Možda će ga proći volja da bilo šta kaže, jer je sve rečeno - i to kako!» 
Pošto su, dakle, evroreformski intelektualci već izvikali «Filozofiju palanke» za knjigu u kojoj je «sve rečeno», nije ni čudo da su obični sledbenici iz Druge Srbije napravili korak dalje zahtevajući da knjiga uđe u školsku lekiru. «Ova knjiga bi trebalo da bude uvrštena kao obavezna lektira za svakog građanina ove zemlje», piše jedan posetilac poznatog «drugosrbijanskog» foruma «Zamisli Srbiju» . «Ovo genijalno delo je trebalo uvrstiti u lektiru» , slaže se i drugi, dok treći veli: «Biću zadovoljan onog momenta kada Konstantinovića počnu da uče deca u prvom razredu» .
Takve ideje, da deca u školi čitaju «Filozofiju palanke», mogu da padnu na pamet samo onome ko tu knjigu nije ni otvorio. Očigledno da mit o «Filozofiji palanke» više počiva na usmenom predanju i tipičnom palanačkom afektiranju, nego na ličnom iskustvu čitanja ove knjige. Ali, čak i ozbiljniji predstavnici Druge Srbije, kao što je Ivan Milenković, takođe smatraju da «Filozofija palanke» treba da se uvrsti u udžbenike. Oni samo zahtevaju da «`Filozofija palanke` treba da uđe kao obavezna literatura na filozofskim fakultetima u Srbiji». To što se na ovdašnjim univerzitetima Konstantinović ne proučava, misli se u Drugoj Srbiji, nije posledica ograničene filozofske relevantnosti ove knjige. Ne, to je samo još jedan dokaz koliko je Srbija beskrajno provincijana sredina. «Filozofski fakulteti, nažalost», vajka se Milenković, «dakle institucije koje treba da proizvode elitno znanje, jesu provincijalne i jesu provincijalizovane, i takva jedna knjiga, koja dekonstruiše provincijalnih duh, ne može da se nađe na tim i takvim fakultetima» . 
Međutim, ostaje pitanje kako to da, ako već palanačka Srbija nije razumela ovu knjigu, i ostali veliki svet je nije zdušno prigrlio? Jer, za gotovo 40 godina «Filozofija palanke» nije doživela prevod ni na jedan svetski jezik. Prevedena je samo na mađarski (2002), kao zajednički poduhvat jednog novosadskog i jednog budimpeštanskog izdavača . Druga Srbija kaže da je to zbog toga što «ako neka institucija ili na kraju krajeva država ne stane iza te knjige, jako su male šanse da se ta knjiga probije» (Milenković, isto). Ali, možda je reč o nečem drugom. Možda je ipak reč o previše hermetičnom tekstu sa odveć lokalnom tematikom, koji teško može da zainteresuje stranog čitaoca. Ako je ovu knjigu i u Srbiji do kraja pročitalo tek stotinak ljudi, teško da bi ona mogla da ima više stranih čitaoca – bez obzira na svu «neprovincijalnost» tamošnje čitalačke publike. Da «Filozofija palanke» ima stvarnu unutrašnju snagu, verovatno joj ne bi trebala dodatna, državna, ideologijom opravdavana pomoć. Ona bi za 40 godina već našla put do srca i uma čitalaca. Domaćem čitaocu se ne bi morala nametati preko državne škole, a stranom preko državnih prevoda. 

Naslednici i nasleđe

No, bez obzira na sav drugosrbijanski mit o «Filozofiji palanke», nema sumnje da je Konstantinović ipak ono najbolje što Druga Srbija ima. Ali, treba reći da to nije zbog «Filozofije palanke». Pre je to zbog Konstantinovićevog «Bića i jezika», tog važnog intelektualnog i kulturnog poduhvata. Još i ako uporedite Konstantinovića sa najnovijim zvezdama drugosrbijanske kulture – Markom Vidojkovićem, Biljanom Srbljanović ili autorima «Betona» – biće vam jasna ne samo Konstantinovićeva veličina, već i koliku je vulgarizaciju, banalizaciju i politizaciju doživela srpska kultura u poslednjih četvrt veka. 
Ivan Milenković je za Konstatinovićevog mogućeg naslednika kandidovao Teofila Pančića. «Jedini autor», objašnjava Milenković, «koji na neki način, više implicitno nego eksplicitno, baštini to Konstantinovićevo nasleđe, upravo je Teofil Pančić, koji će u dvema svojim knjigama – `Urbani Bušmani` i `Čuvari bengalske vatre` – upravo da govori o tom `zlu banalnosti`» (isto). Od Konstantinovića do Pančića druga Srbija je, u svom «kulturnom ratu» (culture war), prevalila veliki put. Ali, taj put svakako nije put na više. Iako su njeni pripadnici preuzeli dosta važnih kulturnih institucija, istinski učinak Druge Srbije u srpskoj kulturi možda se najbolje vidi upravo po tome što ona danas od jedne knjige od pre četreset godina mora da stvara mit, kako bi obezbedila kulturno dostojanstvo i teorijsku koherentnost. 
Od Konstantinovića do Pančića, druga Srbija je ratovala sa srpskim nacionalizmom, neprestano ratovala i samo ratovala. Ona je premalo toga stvarala. Ona ima mnogo tipično ratne (vojno-ideološke) produkcije – od drama Biljane Srbljanović, do romana Marka Vidojkovića. Ali, stvarno velikog kulturnog dela tu se nekako još uvek teško može naći. To delo nije i ne može biti «Filozofija palanke» iz 1969. Ono mora danas biti stvoreno, ono danas mora biti napisano. Ako Druga Srbija to nije u stanju, trebalo bi da se zamisli. Odavno je već uočeno da kreativnost i ideologija ne idu zajedno. Možda bi oslobađanje od ideološke gorljivosti moglo pomoći? Možda bi moglo doprineti povećanju stvarne kreativnosti? Konstantinoviću je pomoglo. Kada se oslobodio ideoloških shema iz «Filozofije palanke» nastalo je «Biće i jezik». Zašto i drugi ne bi sledili taj primer. Zašto i drugi ne bi pokušali? 
Istina, ako bi se dezideologizovala, to možda više i ne bi bila kultura Druge Srbije. Ali, to bi bila kultura. Druga Srbija ili kultura – kako je samo jednostavan i kako lak taj izbor.