Koštunica je tek 2008. mogao u punom smislu da razume Miloševićeve probleme, a Tadić je tek sad izgleda počeo da shvata Koštunicu. Problem je u tome što je svako od njih mislio da njegov prethodnik pogrešno igra sa strancima i da će on umeti bolje. Na istom putu nalazi se danas i Tomislav Nikolić.

Srpska elita je dobrim delom u krizi, pa je kriza u kojoj se nalazi srpski narod, pre svega kriza njegove elite. Nukleus današnje srpske elite je stvoren u vreme titoizma, ponajviše na anacionalnom i čak antisrpskom obrascu i negativnoj selekciji.

Iako je to teško zamisliti, Obamina spoljna politika bi mogla da bude još gora od spoljne politike Bušove administracije. On se poigrava  mišlju da bi vodeći princip spoljne politike SAD trebalo da bude nametanje poštovanja prema “ljudskom dostojanstvu” u svetu.

Postoji nešto čudno u vezi s evropskom manijom oko jednog crnog američkog političara, čak i kad svi znamo da je neki crni predsednik ili premijer (da ne pominjemo činjenicu da je njegovo srednje ime Husein) još nezamisliva stvar u Evropi.

Izazov za Obamu jeste taj što je sve više i više pitanja i problema van kontrole čak i najmoćnije države. Iako SAD dobro stoje prema tradicionalnim merilima moći, ta merila sve manje uspevaju da obuhvate ono što definiše svetsku politiku.

Dok stari režim broji svoje poslednje dane, pomalja se jedna nova Bušova doktrina, koju treba zadaviti još u kolevci. Kao i izvorna Bušova doktrina ova takođe odbacuje međunarodno pravo insistiranjem da SAD imaju prirodno pravo na prelazak međunarodnih granica.

Štagod rekli za premijera Vladimira Putina, predsednika Medvedeva i njihove saradnike, oni su proračunate i pragmatične vođe. Njihova želja je da Rusiji povrate veličinu i uvećaju njen uticaj, posebno u neposrednom okruženju.

Obama i Mek Kejn su, iz različitih ideoloških perspektiva, ustvari, išli ka istoj, umereno-objedinjavajućoj političkoj poziciji koja je vodila ka istim „sistemskim“ ponašanjima.

Senator Mekejn veruje da je Irak glavni front u borbi protiv terorizma, dok Senator Obama, pak smatra, da je najvažniji front u borbi protiv terorizma Avganistan.

Republikanski stratezi majstorski koriste mane liberalizma. Njihova „zabrinutost“ za siromašne pomešana je sa jedva prikrivenom ravnodušnošću, ako ne i prezirom, prema običnim radnicima, a politički korektan feminizam sa prikrivenim nepoverenjem prema ženama na vlasti.