Савремени свет | |||
Будућност украјинске СФРЈ |
субота, 17. мај 2014. | |
Сам наслов овог текста недвосмислено указује на то да се Украјина, у облику и територији каквом је познајемо, ближи свом историјском крају. Иако је она, као политичка творевина, замишљена да у себи помири различита словенска племена, па и њихове различите религијске нијасе, сада је сасвим јасно да тај покушај није издржао пробу времена, једнако као и различите југословенске политичко-националне варијанте. Иако Украјина нема, попут социјалистичке Југославије, устав федералног типа, ипак је у самом фундаменту чини најмање пет етничко-политичких плоча које се, сведоци смо управо у времену садашњем, брже или спорије, раздвајају једна од друге, уз веће или мање потресе. У том смислу, углавном се сви релевантни политички аналитичари слажу да се у случају Украјине могу назрети следеће целине: Крим, Новорусија (простор јужно од линије Харков – Одеса), Галиција (западно од линије Житомир – Виница), Кијевска или Права Украјина (источно од линије Житомир – Виница и северно од линије Харков – Одеса) и Закарпатје. Читаоцу је познато да је и бившу СФРЈ карактерисао сличан миље етничког и религиозног шаренила, са нешто већим бројем различитих етноса. У овом тренутку Украјина се налази у временском тренутку у којем је СФРЈ била у јесен 1991. године. У то доба Словенија је већ отишла, што је аналогно лаганом одласку Крима, у року од неколико дана, без већих потреса, готово неприметно. Улогу словеначких ловачких друштава на Криму су преузели припадници руске војске без службених ознака. Улогу Вуковара преузео је Славјанск, а уместо разједињене, коматозне заједничке команде ЈНА, чије је недостатке компензовало присуство партијски обојених паравојски и самозваних гарди, у Украјини имамо тешко наоружане припаднике десничарских група и националистичког „Правог сектора“ који надопуњују неспособност дејства разједињене регуларне украјинске армије. Аутор нема намеру да процењује ко ће победити на простору етничко-политичке плоче Новорусије, нити да ли ће се она успоставити баш на линији Харков – Одеса, северније или јужније од те линије, јер то у овом тренутку нико не зна. Оно што је потпуно јасно је да ће се Новорусија свакако формирати, и то уз могући рат и жртве какве смо ми имали у Хрватској и Босни и Херцеговини. Да ли ће украјинско клатно, по својим карактеристикама, бити ближе хрватском рату или босанском, то зависи од фактора који имају утицај на овај рат. С обзиром на то да је руководству Руске Федерације јасно да ће, пре или касније, добити Новорусију, остаје им да играју на будућност, на период када Украјина буде простор око Кијева, Галиције и Закарпатја. Главна борба за Русију одиграће се, у некој даљој или ближој будућности, управо на поменутим просторима, и за ту борбу се сви припремају на свој начин. Тренутни рат који се води у Новорусији би био само прво полувреме, док би друго чинила борба за праву Украјину. Прво полувреме у СФРЈ за западне силе чинило је овладавањем простора до линије западно од Дрине, док су у другој етапи (бомбардовање 1999 – преврат 2000) овладали и источно од ове линије. Американцима је главни циљ тренутног рата да падне крв и завада између православних Украјинаца и Руса, како би за дуго времена, ако не и заувек, била исцртана линија мржње и освете између ова два народа. Руководству Русије је управо циљ да то избегну, макар по цену да простор Новорусије остане део јединствене Украјине до неког тренутка којег дефинишем као друго полувреме украјинског распада. О чему се, заправо, ради? Посматрајући простор око Кијева (Праву Украјину), те Галицију и Закарпатје, у случају да се територија будуће Украјине (након одласка Крима и Новорусије) поклопи са тим простором, само је питање времена када ће доћи до трвења и анимозитета између гркокатолика из Љвова и украјинских православаца који не признају папу као врховног првосвештеника. То трвење Русија (у случају да није дошло до мржње између руског и украјинског народа) може, једном у будућности појачавати јер би јој то ишло у прилог, рецимо давањем аутокефалности Кијевској патријаршији, чиме би, користећи снажан религиозни архетип, верским одвајањем од оних Украјинаца који признају папу („нису патриоте“), довели до нових деоба те смањене државе, па би источни део (Права Украјина са Кијевом) пао у наручје руске сфере утицаја и Евроазијског савеза, а западни део (Галиција и Закарпатје) у наручје немачке сфере утицаја у Европске уније. Иначе, Закарпатје је област на крајњем западу данашње Украјине, које чине становници русинске и делом мађарске националности. Блиски су Русима, али уз проблем територијалног дискунтинуитета и малог броја становника (око милион), веома би тешка, ако не и немогућа, била мисија остваривања потпуне независности овог простора. По свему судећи, завршиће као део будуће Галицијске државе. Ако Американци у овом тренутку остваре свој циљ и заваде Русе и Украјинце до те мере да почну међусобни општи рат, од горепоменутог развоја догађаја не би било ништа јер би Русија морала или одустати од Праве Украјине, или је држати силом, што је на дужи временски рок готово немогуће. Због тога Путин вуче потезе у правцу избегавања директног учешћа руске војске и колико-толико смиривања ситуације. Циљеви Русије у „првом полувремену“ украјинског рата су остварени (безболно је узет Крим, а за Новорусију је само питање колика ће јој бити територија). У паузи између два полувремена треба само легализовати границе или утврдити линије раздвајања и „хранити“ вернике Украјинске православне цркве верско-националним "коктелима" како би се појавила јасна линија поделе у односу на унијате из Галиције. Уосталом, исто то је урађено и у остатку Југославије, на линији поделе између Срба и Црногораца у другом полувремену окупације СФРЈ од стране западних сила. Према Украјини би, по овој анализи, Руси требало да се понашају као Американци (и остали) према Југославији, користећи искуства која су in vivo посматрали у процесу југословенског растакања и каснијег стављања под контролу територија које су чиниле СФРЈ. Крајњи исход украјинског рата била би утврђена линија раздвајања узмеђу немачке Европске уније и руског Евроазијског савеза, по којој би независна Галиција са Закарпатјем остала западно од лимеса, а Права Украјина, Новорусија и Крим источно од њега. Стварањем Новорусије неизоставно би дошла на дневни ред и линија раздвајања на простору данашње Молдавије, коју би снажне центрифугалне силе поцепале тако што би Придњестровље и, по свему судећи, Гагаузија отишли у руску сферу, а остатак Молдавије би постао део румунске државе и Европске уније. Поглед на мапу Европе и света јасно показује где је Србији намењено место у новој светској политичкој архитектури, а само ће српским патриотама и сањарима горети тихи пламичак наде да ће, у будућности, неке нове „геополитичке катастрофе“ окренути воду ка воденици руско-српског уједињења. |