Savremeni svet | |||
Budućnost ukrajinske SFRJ |
subota, 17. maj 2014. | |
Sam naslov ovog teksta nedvosmisleno ukazuje na to da se Ukrajina, u obliku i teritoriji kakvom je poznajemo, bliži svom istorijskom kraju. Iako je ona, kao politička tvorevina, zamišljena da u sebi pomiri različita slovenska plemena, pa i njihove različite religijske nijase, sada je sasvim jasno da taj pokušaj nije izdržao probu vremena, jednako kao i različite jugoslovenske političko-nacionalne varijante. Iako Ukrajina nema, poput socijalističke Jugoslavije, ustav federalnog tipa, ipak je u samom fundamentu čini najmanje pet etničko-političkih ploča koje se, svedoci smo upravo u vremenu sadašnjem, brže ili sporije, razdvajaju jedna od druge, uz veće ili manje potrese. U tom smislu, uglavnom se svi relevantni politički analitičari slažu da se u slučaju Ukrajine mogu nazreti sledeće celine: Krim, Novorusija (prostor južno od linije Harkov – Odesa), Galicija (zapadno od linije Žitomir – Vinica), Kijevska ili Prava Ukrajina (istočno od linije Žitomir – Vinica i severno od linije Harkov – Odesa) i Zakarpatje. Čitaocu je poznato da je i bivšu SFRJ karakterisao sličan milje etničkog i religioznog šarenila, sa nešto većim brojem različitih etnosa. U ovom trenutku Ukrajina se nalazi u vremenskom trenutku u kojem je SFRJ bila u jesen 1991. godine. U to doba Slovenija je već otišla, što je analogno laganom odlasku Krima, u roku od nekoliko dana, bez većih potresa, gotovo neprimetno. Ulogu slovenačkih lovačkih društava na Krimu su preuzeli pripadnici ruske vojske bez službenih oznaka. Ulogu Vukovara preuzeo je Slavjansk, a umesto razjedinjene, komatozne zajedničke komande JNA, čije je nedostatke kompenzovalo prisustvo partijski obojenih paravojski i samozvanih gardi, u Ukrajini imamo teško naoružane pripadnike desničarskih grupa i nacionalističkog „Pravog sektora“ koji nadopunjuju nesposobnost dejstva razjedinjene regularne ukrajinske armije. Autor nema nameru da procenjuje ko će pobediti na prostoru etničko-političke ploče Novorusije, niti da li će se ona uspostaviti baš na liniji Harkov – Odesa, severnije ili južnije od te linije, jer to u ovom trenutku niko ne zna. Ono što je potpuno jasno je da će se Novorusija svakako formirati, i to uz mogući rat i žrtve kakve smo mi imali u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Da li će ukrajinsko klatno, po svojim karakteristikama, biti bliže hrvatskom ratu ili bosanskom, to zavisi od faktora koji imaju uticaj na ovaj rat. S obzirom na to da je rukovodstvu Ruske Federacije jasno da će, pre ili kasnije, dobiti Novorusiju, ostaje im da igraju na budućnost, na period kada Ukrajina bude prostor oko Kijeva, Galicije i Zakarpatja. Glavna borba za Rusiju odigraće se, u nekoj daljoj ili bližoj budućnosti, upravo na pomenutim prostorima, i za tu borbu se svi pripremaju na svoj način. Trenutni rat koji se vodi u Novorusiji bi bio samo prvo poluvreme, dok bi drugo činila borba za pravu Ukrajinu. Prvo poluvreme u SFRJ za zapadne sile činilo je ovladavanjem prostora do linije zapadno od Drine, dok su u drugoj etapi (bombardovanje 1999 – prevrat 2000) ovladali i istočno od ove linije. Amerikancima je glavni cilj trenutnog rata da padne krv i zavada između pravoslavnih Ukrajinaca i Rusa, kako bi za dugo vremena, ako ne i zauvek, bila iscrtana linija mržnje i osvete između ova dva naroda. Rukovodstvu Rusije je upravo cilj da to izbegnu, makar po cenu da prostor Novorusije ostane deo jedinstvene Ukrajine do nekog trenutka kojeg definišem kao drugo poluvreme ukrajinskog raspada. O čemu se, zapravo, radi? Posmatrajući prostor oko Kijeva (Pravu Ukrajinu), te Galiciju i Zakarpatje, u slučaju da se teritorija buduće Ukrajine (nakon odlaska Krima i Novorusije) poklopi sa tim prostorom, samo je pitanje vremena kada će doći do trvenja i animoziteta između grkokatolika iz Ljvova i ukrajinskih pravoslavaca koji ne priznaju papu kao vrhovnog prvosveštenika. To trvenje Rusija (u slučaju da nije došlo do mržnje između ruskog i ukrajinskog naroda) može, jednom u budućnosti pojačavati jer bi joj to išlo u prilog, recimo davanjem autokefalnosti Kijevskoj patrijaršiji, čime bi, koristeći snažan religiozni arhetip, verskim odvajanjem od onih Ukrajinaca koji priznaju papu („nisu patriote“), doveli do novih deoba te smanjene države, pa bi istočni deo (Prava Ukrajina sa Kijevom) pao u naručje ruske sfere uticaja i Evroazijskog saveza, a zapadni deo (Galicija i Zakarpatje) u naručje nemačke sfere uticaja u Evropske unije. Inače, Zakarpatje je oblast na krajnjem zapadu današnje Ukrajine, koje čine stanovnici rusinske i delom mađarske nacionalnosti. Bliski su Rusima, ali uz problem teritorijalnog diskuntinuiteta i malog broja stanovnika (oko milion), veoma bi teška, ako ne i nemoguća, bila misija ostvarivanja potpune nezavisnosti ovog prostora. Po svemu sudeći, završiće kao deo buduće Galicijske države. Ako Amerikanci u ovom trenutku ostvare svoj cilj i zavade Ruse i Ukrajince do te mere da počnu međusobni opšti rat, od gorepomenutog razvoja događaja ne bi bilo ništa jer bi Rusija morala ili odustati od Prave Ukrajine, ili je držati silom, što je na duži vremenski rok gotovo nemoguće. Zbog toga Putin vuče poteze u pravcu izbegavanja direktnog učešća ruske vojske i koliko-toliko smirivanja situacije. Ciljevi Rusije u „prvom poluvremenu“ ukrajinskog rata su ostvareni (bezbolno je uzet Krim, a za Novorusiju je samo pitanje kolika će joj biti teritorija). U pauzi između dva poluvremena treba samo legalizovati granice ili utvrditi linije razdvajanja i „hraniti“ vernike Ukrajinske pravoslavne crkve versko-nacionalnim "koktelima" kako bi se pojavila jasna linija podele u odnosu na unijate iz Galicije. Uostalom, isto to je urađeno i u ostatku Jugoslavije, na liniji podele između Srba i Crnogoraca u drugom poluvremenu okupacije SFRJ od strane zapadnih sila. Prema Ukrajini bi, po ovoj analizi, Rusi trebalo da se ponašaju kao Amerikanci (i ostali) prema Jugoslaviji, koristeći iskustva koja su in vivo posmatrali u procesu jugoslovenskog rastakanja i kasnijeg stavljanja pod kontrolu teritorija koje su činile SFRJ. Krajnji ishod ukrajinskog rata bila bi utvrđena linija razdvajanja uzmeđu nemačke Evropske unije i ruskog Evroazijskog saveza, po kojoj bi nezavisna Galicija sa Zakarpatjem ostala zapadno od limesa, a Prava Ukrajina, Novorusija i Krim istočno od njega. Stvaranjem Novorusije neizostavno bi došla na dnevni red i linija razdvajanja na prostoru današnje Moldavije, koju bi snažne centrifugalne sile pocepale tako što bi Pridnjestrovlje i, po svemu sudeći, Gagauzija otišli u rusku sferu, a ostatak Moldavije bi postao deo rumunske države i Evropske unije. Pogled na mapu Evrope i sveta jasno pokazuje gde je Srbiji namenjeno mesto u novoj svetskoj političkoj arhitekturi, a samo će srpskim patriotama i sanjarima goreti tihi plamičak nade da će, u budućnosti, neke nove „geopolitičke katastrofe“ okrenuti vodu ka vodenici rusko-srpskog ujedinjenja. |