Савремени свет | |||
Corona mundi, „Велики страх“ и свет на раскршћу |
субота, 25. април 2020. | |
Претходна ријеч: Умјерена апологија преурањености Одавно је примијећена склоност људи који себе сматрају „мислећима“, или напросто само „буднима“, тј. повишено свјеснима дужности непрекидног осматрања друштвеих догађаја, да у фази најмање могуће, или чак непостојеће, временске удаљености од проистичућегā, покушавају да „положе рачуна“ о ономе што се још једва дá фактички прорачунати, а камои и површино билансирати. Тада се у представно конструисаном временском хибриду хиперсадашњости званом „реално вријеме“ – чији је појам позајмљен од информатике и кибернетике, и који нема ничег заједничког с повијеним временом – настоје задобити први увиди, иако су ни сами догађаји нијесу ни почели да се „слијежу“, а одјек им је још у фази појачанања чујности. Ту је ријеч о пониновању свеопштем, епохално генерисаном диктату ангажованости, а не тек о навици преузетом из свијета службеникā пролазности – с врло малим изузетима површности – који се боре за „медијску ексклузиву“, због чега им је често кључно проговоритипрви, прије колега-новинара пустити глас, често и било какав, неважно колико промишљен – јер први се броји... Понекад се деси да нека од тако брзоплето избачених „аналитичко“-номинализујућих крилатица у потоњем времену и „остане“, без обзира на постојање јасних и јавно обзнањиваних увида о њиховој непримјерености. Тада површност односи побједу над продубљеним сагледавањем, а ефемернō, које је понекад и морално спорно, у јавном посматрању и закључивању потискује саму срж ударних феноменā. Нико од оних који се сматрају „интелектуалцима“ не може убједљиво отклонити подозрење да је и на њих прешла „епидемијска“ потреба бивања првим, тим прије што се већ готово 200 година, с разних страна, доводи у питање постојања повлашћеног подручја непромјенљивих суштина, или макар трајних предметности, која би, према саморазумљивој подјели, падала у дио у понајвише мислећима. Осим тога, у свијету у којем све више људи – притом одавно не само (неких) фаховски једностраних инжењера, математичара и природњака – озбиљно доводи у питање цјелисходност оваквих друштвених наука како су сада институционално, али и епистемолошки постављене, није згорег покушати наћи социјални разлог постојање – тако што ће се (много) брже од историчара, а, ипак, доста разложније од новинара, проговорити о још догађајућим догађајима. Међутим, држимо да такав паратеоријски дискурс, који одликује структурна преурањеност, може имати и предности – дакако, само под претпоставком да конкретни аутор задржи потребни ниво и академске акрибију, уз овдје безусловно подразумијевано „око“ избаждарено за теоријски лов типичнога у најновије. Овакав покушај може се упоредити са снимањем кретања течности док се још налази у покрету, иако се зна да ће све случено и накнадно моћи бити описивано стандардном теоријском апаратуром, рецимо, да позајмимо примјер из егзактних наука – Бернулијевом једначином, која се полуколоквијално описује и Закон одржања енергије за домену флуида. Ипак, перспектива накнадног описа догођенога, и описа догађања док се још није довршило – оно што сам већ у текстовима називао дневном повијешћу, уопштено су различите и вјероватно у неким погледима морају давати становишно различите налазе. У вези с нашим случајем, када се све ово слегне, када буде почео да се оцртава нови свијет, који ће, вјерујемо, доћи, тада ће, додуше, бити доста лакше схватити у каквој смо се свјетској стварности обрели, али ће се зато теже разумјети како су ова пандемијска дешавања иницирала настанак такве стварности. Зато је „снимање“ свијета у настајању незамјенљиво, будући да ће накнадно – чак и када ово у чему сада живимо постане сасвим недавна прошлост – подразумијевати археологију космичког искуства, које сада имамо пред собом у живом обличју. Зато држимо цјелисходним покушавање да се каже која ријеч управо сада и овом прелазном, пандемијском међусвијету, свијету коју се још налази у стању словитих конвулзија, које ће у једном тренутку бити умирене преласком у нову, стационарну, посткоронарну стварност. 1. Криза „изокренуте“ тачке гледишта Ово разматрање може се описати као кратка феноменолошка скица свјетског друштва у стању свеопште узбуне. У погледу фактичке тачке осматрања оно носи локалну ознако утолико што нам је понашање српског друштва под пандемијом било искуствено најпрезентније, што не значи да се понешто није могло сагледати из извјештавања о пандемијској ситуацији у другим земљама. Ипак, искуство Србије је, чини се, било репрезентативно за разумијевање природе пандемијског међусвијета, и то стога што је овај процес, макар привремено и секторски, релативизовао разлику између метропола и периферија, или и зато што се наша политичка врхушка – неријетко одвећ театрално, а каткад провинцијски хвалисаво, старала не само да дјелује примјерено изазову него и да створи утисак сопствене дораслости ситуацији која би нас избацила у врх међународног „антикоронарног фронта“. Усред пандемијско-пансоцијеталног процеса, који ће, по свему судећи, потрајати још не тако кратко вријеме, показало се да многоструке предности најразвијенијег дијела свијета „падају у воду“ – у односу на неке мање развијене дијелове свијета, који је, по инерцији из социјализма, задржао способност правовременог мобилисања државних ресурса, али још важније – државне вољеза адекватну институционалну реакцију, која је давала ритам, што државно вођеној, што спонтаној колективној реакцији читавог друштва. И Далеки исток се такође показао супериорним у односу на највећи дио Запада, али у овом случају – будући да он технолошки не заостаје за Западом – због културних особености које су створиле погодне социопсихолошке, али и институционалне предуслове за правовремено и одлучно дјеловање. Зашто је изостала, да позајмимо Јингеров [ErnstJünger] израз, тотална мобилизација за самоодбрану Запада, који је тако способан и хитар када треба оружано нападати туђа друштва – остаје као тема за размишљање која надилази зацртани временско-тематски видокруг овог разматрања (више о томе видјети у овом нашем тексту: https://bit.ly/2xYFLhg). За нас овдје је занимљиво то што се полупериферно-периферна Источна Европа – а Србија по тој номеклатуру, нажалост, не спада ни у полупериферију (попут, рецимо, Пољске, Чешке или Мађарске) – не само показала дораслијом ситуацији од читавог Запада – с изузетком сигнификантног изузетка Њемачке и Аустрије (иако неки оспоравају тамошњу методологију морталне статистике) – него је из тог разлога за разумијевање природе тренутног пандемијског свјетског стања сасвим довољно „остати“ са својом тачком гледишта „код куће“ – у Источној Европи, у Србији, у Београду, умјесто да се, као што је уобичајено при било каквом глобалном разматрању, покушавамо виртуално-перспективно „премјестити“ у метрополу, што често одаје и само(не)скривљену менталитетску провинцијалност дијела источноевропске интелигенције. Показало се, наиме, да је у овој ситуацији свјетска „лабораторија“ – чији је предмет сам свијет – у равној мјери „инклузивна“, тј. да се природа текућих процеса подједнако добро може сагледавати из (традиционалних) метропола као и из (традиционалних) периферија, или макар из неких од њих. У „нормалном случају“, међутим, потреба за фиктивно самоизмијештање из сопствене периферије и за подједнако фиктивно, често исконструисано или напросто провинцијално измашано самосмијештањем у метрополски обзор – не би ли се видјело како стоје ствари са свјетским токовима, једна је од типичности епистемичког положаја интелигенције из свјетских провинција, када покушавају да размишљају о „глобалним“ питањима. ада је ријеч о овој ситуацији, дјелује као да се налазимо у једној врсти изокренутога свијета – као да је дио (полу)периферије постао макар налик ономе што обично краси метрополе, док већина метрополског свијета одаје тужни призор праве, немоћне периферије. У томе је, узгред, једна од необичности ове ситуације, будући да је досад по правилу најразвијенији дио свијета показвао већу способност правовременог поимања кризне ситуације, уз посједовање бољих капацитета за што безболнију реакцију – што је периферији мањкало. Утолико „корона“ представља својеврсни – вјероватно је превише рећи – преседан. Из тога се, међутим, не би смјело пребрзо закључити да ће се убудуће и остале свјетски токови одигравати у преиначеној констелацији периферија – метропола. Ипак, с друге стране не би се смјело искључити да ће ово разголићење понижавајуће немоћи метрополскога, добрим дијелом и некадашњег империјалног свијета остати без утицаја и на неке друге реалне свјетске токове, када буде пацификована пандемија. Нова истина о немоћи моћникā представља озбиљан и унутрашњи и спољашњи симболички ударац, који ће, без сумње, утицати на њихову аутоперцепцију, али и на хетероперцепцију, уз могућност губитка неких од садашњих позиција у послијекоронарном свијету. 2. Метрополе између чела и зачеља Тога су итекако свјесни званичници тих земаља. Тако смо ових дана чули најаву од министра здравља Велике Британије како „научници из Оксфорда“ већ почињу рад на тестирању вакцине, те да би наводно већ најесен она могла наћи у употреби. То је онај исти министар који је прије мјесец и по дана, када је ствар у Британији била малтене на почетку, завапио како је здравствени систем у његовој земљи нема могућности да се бори против епидемије, позвавши, у немоћи, пензионисане здравствене раднике да се јаве и помогну. Британски министар је заиста био у праву – са 19.505 преминулих (24. априла) и стопом од 287 жртава на милион становника (што је десет пута горе од највише стопе у Источној Европи – Румунија, ако изузмемо само Естонију, на коју се прелио скандинавски тренд), његова земља је при врху неславне листе глобалних коронарних губитника. Ствари, међутим, притом стоје вјероватно доста горе, будући да са терена, из саме Британије, стижу процјене како највећи дио преминулих од вируса по кућама и старачким домовима уопште није ушао у званичну статистику – да ли због неорганизованости, да ли интенционално, неважно је – тако да би реални број жртава пандемије у Британији требало увећати за до 40 посто... И сада та Британија, с типичном „смјелошћу“, најављује како ће они ускоро наћи спасоносни излаз за све, па и „остатак свијета“. Запањујућа је реакција наших – у периферној издресираности на слушање метрополе врло „искусних“ медија – који су похитали да пренесу како се ускоро очекује „спасоносни“ преокрет с Магловитог острва – јер се у то јавно „куне“ сам британски министар. Притом наши новинари ниједног тренутка не постављају питање како ће земља која се тако обрукала у овој ситуацији моћи понудити рјешење управо за њу! Није ли то, благо речено, неконзистентно? Додуше, теоријски није немогуће да земља која немоћно гледа како јој епидемија „коси“ становништво, заиста нађе прва лијек против ње. Али тада се поставља питање како је земља која има врхунске научне понтенцијале у медицинским наукама – ако их заиста има у оној мјери у којој тврди, или је и то инерција (екс-)империјалног хвалисања – себи дозволила да има тако жалостан здравствени? Или је „само“ у питању злочиначки нехат према својем становништву, тачније према нижим, платежно мање обезбијеђеним слојевима? Дакле, само ако претпоставимо да се британска политичка врхушка деценијама системски односи неодговорно и неморално према својем становништву, најава британског министра може бити примљена као неувредљива за интелигенцију. Исто то, само још у већим размјерама, важи за прекоокеанског империјалног „клона“ Британије – САД. Ако заиста вакцина против вируса дође из једне од ове двије земље – а ни Француска, примјера ради, не стоји боље од њих – тада ће то значити само да их добробит властите нације није занима, већ само то да „економија“ по сваку цијену не стагнира, уз уз згодну могућност да се на великој невољи човјечанства направи велика добит. Друга могућност тумачаења прећутне „капитулације“ неких од водећих земаља Запада пред пандемијом – чиме се, хтјели-не хтјели, улази у подручје конспирологије – била би да су оне свјесно допустиле овакво ширење епидемије, било стога што сам организован отпор државе изузетно пуно кошта, а морални циници би запазили да се тиме „ослобађају“ мање продуктивног дијела становништва – оних који примају пензије и оних који масовно уживају неки вид социјалне помоћи. Заиста, стари и сиромашни највеће су жртве пандемије. Ово је, наравно, само нагађање које не спада у сферу доказивога, ако се прихвати конспиролошко схватање да између видљиве појавности и позадинске суштине овог збивања нема интелигбилне везе. А и када би се дало доказати, тиме се природа социопандемијског процеса не би боље разумјела – осим што бисмо се поново увјерили о хроничној моралној нарави елита у одређеним земљама, што, узгред, не би било никаква новина. Ипак, оно што је сигурно јесте да се у тим земљама не види озбиљно старање за што изразитије смањење број мртвих. Тамо брига о заједници – која се у овом случају види у бризи за физичку добробит сваког њеног члана, није никакав колективни, „симболички „капитал“. Те државе показују бригу прије свега за будућност друштва – не и заједнице! Зато је важније очувати будућност економије – које је квинтесенција за друштвене, не и за унутарзаједничне односе – као и да што мање буде угрожен економски перспективни дио становништва. Додуше, Британија и САД су тако социоекономски устројене да неодлазак на посао, односно престанак економске активности, чак и на краће вријеме, може издржати само мањи дио становништва. Но то није стога што је држава тамо тренутно лишена механизама за помоћ угроженој већини оних који би престали да ради, већ је англо-америчка идеја државе таква да је то напросто изван њеног дјелокруга и, уопште, видокруга. Зато ћемо се усудити да ову ситуацију препознамо као показатељ за то – намјерно износимо заоштрену, идеалтипску тезу – да су САД, Велика Британија, Француска, а на њиховом трагу и још неке – друштва без заједнице. Италија и Шпанија, које су досад, послије Белгије (земље легализована еутанасије – илити „благосмрћа“), имале највећу стопу смртности, нијесу такав случај. Напрост, здравствени систем је погођен више него једнодеценијском кризом у којој су се нашле, уз примјену неолибералних терапија које десеткују заједницу – и симболички и у погледу институционалних ресурса за здравствену самоодбрану. 3. Вирулентни свијет Свјетско друштво одавно није било уједињеније него сада, али само негативно, пригодно, као погођеност истим – агенском, „нападачем“, „непријатељем“, а не као сабраност око истога. Зато ће се већина за коронарни међусвијет типичног вјероватно брзо разложити када буде превазиђена ова хитна ситуација – уколико не нађе начина да, уз мутацију, преживу у потоњој стационалној космичкој структури. Зато ће можда и већина овога што ће бити установљено у даљем току излагању бити ефемерно са становишта онтологије свијета, будући да свијета као Свијета, дакле, као нечега суштинскога, постојанога, свеобухватно-узорнога, нема. Заправо тешко да га је икада и било, или, уколико би се то дало мјерити – вјероватно никада „мање“ него данас. Ово чему сада присуствујемо јесте запљуснутост човјечанства једним случајем, који је, иако, по дефиницији, као нешто пролазно, формално узевши, акциденталан, толико неодољив, да се тренутно наметнуо као кључна, свезахватајућа и свепогађајућа прворазредна стварност. Притом је, наравно, све само не искључено да овај случај неће на „суштински“ начин преиначити потоњи свијет – али не као некаква априорна суштина која би му лежала у основи (посматрано са становишта, само фиктивно замисливе, али не и овдје примјенљиве онтологије свијета), већ као апостериорна слученост чија је удар оставила (дуго)трајан траг на оно што ћемо убудуће звати свијетом, свијетом послије „Короне“. О том свијету, док крај пандемије још није ни на видику, може само да се спекулише. Врло је вјероватно да ће економске посљедице бити катаклизматичне, до те мјере да би то могло да промијени неке од темељних релација у свјетској економији, а тиме, неминовно, и у међународним односима. Државама које ће имати водећу улогу у спутавању пандемије – а засад се издвајају Кина и Русија – углед ће порасти, не само због ове ситуације, већ ће остале државе – независно од тога да ли су им склоне – у њима могле препознати носиоце будућих заједничких одговора човјечанства – када буде поново суочено са општељудском пријетњом, а ту је све мање мјеста сумњи. То схватају и Англо-Американци, па у изливима немоћи управо ове двије земље оптужују двије првопоменуте крајње апсурдним замјеркама, што је више показатељ дубоке цивилизацијске нелагоде кроз коју него нешто у чије би се разматрање требало озбиљно упуштати. Русија и Кина су такође земље које су показале спремност да помогну другима, чак и онима који према њима све вријеме показују отворено непријатељство (Русија Америци). Ма шта све стајало иза тога – а међудржавна доброчинства увијек стоје под лупом сумње трагања за правим мотивима, будући да мало ко вјерује у међудржавну алтруизам – чињеница је да је само неколицина земаља имала могућност да помогоне другима, и да су међу њима само двије-три то учиниле. Њемачка је свакако имала извјесне могућности да помогне Италији, Шпанији и још некима – макар из ЕУ, али то није учинила, док ће Италијани, макар неко вријеме, памтити помоћ Русије, Кине и мале Кубе. Зашто пак шпанска Влада, под предсиједањем идеолошки беспријекорно „коректног“ Педра Санчеза, то, колико је познато, није урадила – остаје непознаница, прије свега за грађане Шпаније, која је увелико испредњачила по стопи смртности иза десетковане Италије, која је дуго била на првом мјесту. Иако такве ствари не треба прецјењивати, коронарна геополитика емоција може макар на неко вријеме оставити трага на посткоронарне геополитичке перспективе. Осјећање и дух су кључне ријечи свјетске коронарне кризе, а не – ма колико то можда цинично звучало – број мртвих, иако баш тај показатељ утиче на ово двоје. Чак и у земаљама с највећим бројем жртава, њихов број вјероватно неће досећи један промил, тако да се, ма колико то звучало цинично, из ратне перспективе – а све ово се, као што се често у јавном говору и показује, заиста може посматрати као глобални рат човјечанства против невидљивог „непријатеља“ – то може сматрати занемарљивим губитком. Али оно што мијења духовну физиономију свијета јесте искуство, сада већ довољно дуготрајног колективног страха, који има перспективу да потраје макар до краја ове године. Овакве велике и дуготрајне невоље које никога,у начелу, не поштеђују, знају да тектонски помјере констелацију слике свијета тако да се у први мах њихова права природа не види добро – иако је сигурно да ће их бити. Куга у древном граду (Мајкл Свиртс, 1652-54 године, уље на платну) Differentia specificaовог искуства човјечанства јесте Велики страх, нешто што у Европи није виђено још од позног средњег вијека. Истина, нема никакве сумње да су велики ратови у Европи – да се ограничимо на модерно доба – почев од Тридесетогодишњег, Седмогодишњег, наполеоновских и прије свих Првог и Другог свјетског рата, изазивали дуготрајне колективне страхове. Али невидљивост овог „непријатеља“, то што он за реално искуство нема конкретно, чак ни живо, а камоли људско обличје, изазива учинак деконкретизације који мијења карактер страха, придајући му предзнак неумољиве, натприродне силе, квалитативно и квантитивно не само другачије него и доживљајно страшније од највеће непријатељске силе у конкретним ратовима. Ако је циљ ратне пропаганде дехуманизовање противника – да би се, парадоксално, усађивањем страха од њега оправдало и нељуско понашање према њему – овдје је не-људскост противника самоочигледна, и баш то не дјелује мобилишуће за борбу, већ разоружавајуће и ужасавајуће. Зато овај страх има квалитативни вишак који га квалификује као метафизички, па се може рећи да нешто овако у Европи није виђено читавих седам стољећа. Појединачни страхови имају „психолошку“и изведбу и одговарајуће посљедице, а у тежем случају, могу трајно промијенити појединачни доживљај свијета. Страхови мањих скупина су социјални, социоспихолошки, дјелимични феномен, док су страхови читавих цивилизација прворазредни културни феномен који може преиначити цјелокупну слику свијета и утолико имати далекосежне историјске посљедице. Велики страх, попут овога timor coronis, може направити јаз између претходне и нове опште рецепције стварности, било на нивоу појединих цивилизација, било можда читавог човјечанства. Но чак и да се догоди ово друго, сигурно је да би промјена изазвана Великим страхом, будући да би интереаговала с претпоставкама конкретних цивилизација, давала цивилизацијски различите исходе. Није чак искључено да би слика свијета која одликује неке цивилизације могле остати поштеђена трајне рецепције овог искуства човјечанства – чак и без обзира на конкретне бројеве жртава. Уз то ваља имати на уму да је страх вјероватно најизраженији у европско-западњачкој култури, будући да је тамошњи човјек најподложнији страху од смрти, и то двојако – зато што је због одавно завршеног секуларизовања европске слике свијета, стварног европског свијета и европског човјека духовнō уопште (а не само вјеру) потиснуто у сферу приватности, при чему тјелесностдолази у прочеље, а тиме и страх од онога што напада физички живот постаје прворазредна нелагода. Друго, и прије секуларизовања, хришћанство је, на преокренути начин, било танатоцентрична религија, која је свој повијесни успон дуговала разрјешењу метафизичко-телеолошке тајне смрти, која је у мучила античког човјека средоземне икумене. Ипак, било да говоримо о општецивилизацијској пандемији страха, или о да је она сведена претежено на европско-„западњачки“ свијет живота, тешко да може бити сумње да ће због првенства европске слике свијета у односу на остале, од којих ниједна, за разлику од европске, није глобална, европско-„западњачки“ страх дати најснажнији печат евентуалном потоњем, послијекоронарном преобликовању слике и доживљаја свијета. 4. Феноменологија колективног страха од вируса Оно што је упадљиво одсутно из медијско-мрежно ре-презентовања коронарне опасности, јесу слике болести и болесних. Сама болест остаје апстракција, а вирус је представно конкретизован. Не шири се страх од болести, већ од вируса. Заражавање, тестирање, изолација итд. – кључне су ријечи рецепције опасности, док њена медицинска конкретност остаје у другом плану. Наши медији још нијесу ушли у болнице гдје се боре за животе најтеже обољелих. Болест остаје лична, појединачна, а вирус је оно што нас у страху спаја – у страхујуће човјечанство. Колективни страх најприје се карактерише тиме што се идеалтипски уопштавајући, сви (појединачно) боје – иако знамо да се многи не боје, или игноришу опасност, или су напросто смјели због невидљивости „противника“, што друге, престрављене, доводи до (појачаног) ужаса. Но још је важније владајуће увјерење/„сазнање“ – које се раширило по потки великог страха – да се и („сви“) остали боје. Тај утисак преовлађује стога што се, као и код свих колективних ужаса, застрашујућа приповиједања плету око догађаја,тако да „прича“ иде „испред“ самог збивања, „феномена“... Осим тога, поред овог спонтаног ширења гласина, велики утицај имају средства јавног обавјештавања који су својом репепцијом – што нехотичне, добронамјерне, што интенционално страхораспиривачке (што буди озбиљне сумње о њиховом „кратком споју“ са структурама моћи) –интерсубјективни простор презаситили угођајемстраховитости. Због тога, поред вјере – да појединачне психичке склоности, разумљиво, оставимо по страни – тренутно нема поузданих (духовно-душевних) објективних прибјежишта од страха који је тренутно најреалнија ствар – ens realissimum. То није тек колективнопсихолошки рефлекс чињенице пандемије него је представа о вирусу као колективној опасности постала заједничка, и то тако да је изгубила карактер (само) представе, постајаћи нешто тобоже стварно, штавише стварније од било чега другога. Напросто, сама хипетртрофија емоција страха која се конструише као свеопшта, општеобавезујућа, у овом случају је укинула одмак између субјективног и објективног. Пошто се у овој ствари у страхом колонизованој короноцентричној јавности не признаје право на нестраховање, из представног свијета је одсутан, тј. у њему је порекнут нестрашећй друг(ачиј)и, што отвара простор објективизовању (интер)субјективнога. Вирус је стога постао предложак заједничке стварности која дјелује повезујуће – као пријетња – за читаво човјечанство. Они који у томе не желе да учествују, који виде важнију стварност од Вируса, посматрају се „социјално некоректнима“, а уколико својим тренутним начином живота не указују „дужно поштовање“ према њему, доживљавају се и опаснима за околину. Зато они се из угла тако сензибилисане, ситуативне јавности – која се изумијева као свеопшта, а затим и, због иницираности страхом, који је објективна „истина“ – и као компетентна (чиме долази до трансфера фамозне „стручности“), они који се лично, односно групносоцијално или групноидентитетски не боје представљају социјално неприхаватљиве изузетке, а ако свој страх и испољавају, могу бити предмет стигматизовања. Тако се посљедњих дана код нас СПЦ и њено вјерништво предмет колективне стигматизације на неким главним електронским, али и друштвеним медијима, због диктата радикално секуларистичког свјетоназора који ријеч тзв. „струке“ проглашава безусловно истинитим (иако се још памти како су неки од тренутно медијски свеприсутних стручњака и стручно и морално „истакли“ приликом епидемије 2009), а све остало не само неутемељеним него и опасним. То што се неки сада не боје, што их можда има пуно – не знамо, можда су фактички и већина, у коронарном међусвијету постала је (привремена) „приватна ствар“ која треба да се задржи за себе, и да нипошто не врши уплив у интерсубјективни („коронин“) простор. Оно што је заједничко у доба „приватизовања“ вјере јесте да заједнички, интерсубјективни свијет не почива на вјери у Бога, као што је тренутно интерсубјективни међусвијет не само фактички испуњен него и структурно „заснован“ страхом. Безвјерје је „кисјеоник“ секуларнога, а страх „кисјеоник“ тренутнох, изглобљеног, коронарног међусвијета, и та два стања – арелигиозност и сабивање у страху – преузиимају (пара)религијску функцију у дословном смислу. Наиме, они су оно што људе објективно, „космо-лошки“ повезује. Може се чак говорити и о антисаборности у страху: немилице се понављада треба држати („социјалну“) дистанцију – иако је то заправо физичко-просторно одстојање, пошто је, као што знамо, и преко друштвених мрежа могуће одржавати друштвену близину, на шта нас ових данас званично позивају, славећи у истом даху „храброст“ остајања код куће. У секуларном свијету појединац је априорно-нормативно формиран као не-вјерујући – било да заиста не вјерује, или да му је вјера само лична ствар. У тренутном, свијету короне, који такође почива на секуларним претпоставкама, уз модификације које је собом донијела конкретна пријетња, човјек је пак објективно приређен као страхујућй, путем чега се објективно-структурно увезује с другима. Ако неко лично можда и не страхује, а таквих је вјероватно незанемарљив број, тада привремени кôд коронарнесоцијалне коректности намеће да се појединачне или групне смјелости, индиферентности или необавијештености у погледу пандемије „ставе у заграде“, која не смије излазити из подручја личног/групног простора и личних/групних убјеђења, јер се то, према познатој либералној идеологеми, већ сматра угрожавањем другога – али сада у најдословнијем смислу. Страх је постао обавезан – чак ако се и не плашите, треба да се понашате као да се плашите. Само се тако неће штрчати из не само епидемиолошки цјелисходне него и, на основу тога, социјално „глајхшалтујуће“ присиле на тзв. „социјално дистанцирање“. Антисаборношћу коронарног свијета привремено су измирене двије концептуално супротне тенденције – то што „социјално одговорна“ индивидуа наглашено страхује за своје здравље и живот, и околност да то чине сви, на једнообразан начин, утапајући се тиме у мноштво за себе страхујућих, гдје појединци губе личну особеност. Ако секуларни свијет никада није успио да пронађе начина да одрживо и функционално измири појединачно и цјеловито, изгледа да је то, на ироничан, привремен начин постигнуто у свијету короне, који је и изданак и показатељ далекосежних дефицита секуларности, његов, да тако кажемо, негативна акме. 5. Свијет на раскршћу Учинак који може направити угођај свеопштег страха јесте историјско-цивилизацијски дисконтинуитет, губитак употребљивости досадашњих оријентира, уз привремени изостанак нових. Иако модерност, а поготово постмодерност, у којој је најизразитији агенс сталне промјене свијета техника, заправо живи у режиму перманентног (релативног) дисконтинуитета, ова ситуација с коронарним међусвијетом је другачија – зато што је природа (перманетнног) модерно-посмодерног епохалног јаза и квалитативно и квантитативно преиначена. Степен расцијепа између коронарног и докоронарног свијета квалитативно је већи од онога који смо имали у „нормалном стању“ постмодерног „дежурног“ дисконтинуитета, при чему је сада покретач тог објективног јаза интерсубјективни страх, који се и квалитативно и квантитивно, најпослије и у погледу степена непредвидљивости збивањā, не може поредити са степеном ирационалности одавно „осамостаљене“ технике. Наравно, у неком тренутку доћи ће до пацификовања ове космо-фобичне констелације – не само стога што ће се то догодити по логици саме пандемије него и стога што се не може дуго живјети у оваквом непрекидном психо-социјалном ванредном стању, због чега ће отпочети, поново званично диригована – демобилизација. Но тада ће природа нове, нормализоване космичке структуре бити у знаку упадљивог дисконтинуитета с преткоронарним свијетом, иако се не може искључити да ће колективнофобичне психосоцијалне структуре, у промијењеном облику, наставити да постоје. Како ће то тачно изгледати, тренутно није лако предвидјети, зато што су позната мјерила компатибилна с докоронарним свијетом, и зато што сви ти параметри, у најбољем случају, могу захватити само дијелове нове ситуације, али не и оно суштински ново што ће вјероватно настати – ако „стари свијет“ не испољи такву, држимо мало вјероватну виталност која би искључила било какву сржну промјену. Као што цјелина никада није пуки збир својих дијелова, већ њихово органско јединство, тако и природа новога свијета не може бити сагледана голим прибрајањем разматрања појединачних параметара нове свјетске ситуације (геополитичког, здравственополитичког, међународноправног, економског..., па и колективнопсихолошког), притом теоријски „екстрахованих“ из свијета какав бијаше прије ове мијене. Нови свијет, као и досадашњи, биће такође некаква, каква-таква, макар функцоинална цјелина која ће се такође испољавати путем наведених аспеката. Ипак, у проспективном разматрању, попут овога, која настоје да захвате и текући, прелазни међусвијет и онај који ће га наслиједити, када се космичко ванредно стање смири, треба покушати рећи још нешто одређеније. Када је ријеч о односу „старог“, преткоронарног, и новог, долазећег свијета, уочавамо двије основне могућности његовог тумачења. 1) Пандемија може бити само катализатор већ започелих процеса, који би се, прије или послије, испољили и довршили, и да се није појавила „корона“. 2) Пандемија може бити физико-социјални агенс с далекосежним друштвеним посљедицама које означавају корјенити раскид с претходним и зачетак нечега новога. Чак ако се и теоријска перспектива очисти од преовлађујућег ракурса-дискурса страха – што је пожељно, будући да су, како се код нас каже, у страха велике очи, а та „лупа“ никада није повољна за трезвену анализу – тренутно, док је процес још у замаху, тешко може да се процијени који ће од ова два понуђена развоја догађаја бити вјероватнији. Могуће је чак да ће оно што ће се послије сразмјерног смиривања потреса почети назирати као нови свијет, испрва изгледати доста другачије од претходне епохе, да би убрзо почеле да излазе на видјело средњорочне усмјерености које би прије указивале на момент (мета)континуитета „старог“ и „новог“ свијета. Због тога се ова два обрасца, као идеалне концепције, могу посматрати као оне које се у пракси могу и „мијешати“. Садашња ситуација је донекле упоредива с оном с краја средњег вијека (а другу познату аналогију немамо), када је Велика куга однијела милионе живота, што је означило увод уласка Европе у нову темељну епохалну ситуацију. Сјећамо се књиге Страх на Западу Жана Делимоа [Jean Delumeau]у којој је изложена генеза и физономија колективног страха у позном средњем вијеку, што је био увод за прелазак у секуларни свијет. Велики страх од куге дјеловао је на стварност и њене космичке структуре заједно с раскидом континуитета са средњовјековљем, јер се кампања усађивања и развијања страха од смрти коју је, из својих разлога, водила Римокатоличка црква показала контрапродуктивном, тако да се на страх од куге, малтене у временском континууму, надовезао страх од Страшног суда и „епидемијска“ појава таласа самоубистава по ранонововјековној западној Европи. Тако је дошло до замјене једног страха другим, или метаморфозе страховитости, продужујући тиме привременост ванредне психо-космичке констелације у готово два стољећа најсмутнијих времена у другом миленију европске повијести. Није искључено да се то може десити и сада, на основи колективне психичке начетости изазване пандемијом, ако се нађе нови повод за масовни страх. Као што видимо по демонстрацијама америчких грађана забринутих за свој социјални опстанак, уколико остану на снази мјере ограничења, један „кандидат“ за екстраполисање глобалне страховитости већ је ту. Делимо указује и на незоабилазну улогу позадинског момента напрснућа у темељном свјетоназору изазваног губитком повјерења у склад стварности и појмова (номинализам, насупрот универзалијском реализму), што је покренуло и далекосежну ерозију повјерења у космички, а затим и друштвени поредак. Само се из тог контекста, тј. заједничким учинком инерције страха од Велике куга и дубинским неповјерењем у поредак могу објаснити масовна самоубиства хришћана по западној Европи почетком новог вијека. Овакав несрећан стицај више неповољних, изразито значајних околности ни данас није незамислив, и то по истој формули: колективни страх + губитак повјерења = инерција страха – у било шта што је довољно „велико“ да може у себи преузети и изнова оживјети велику дестуктивну колективнопсихичку енергију. У раном новом вијеку човјек је излаз из дуготрајног страха, који је дјеловао објективно компромитујуће по званично важећу космо-социјалну структуру – више спонтано, него срачунато – пронашао у напуштању теоцентричне слике свијета, коју је контстантни колективни страх објективно надаље онемогућио. У наредним стољећима та парадигма је себе добрано исцрпла, ако не и сасвим потрла као одрживу идејну основу слике и поретка свијета. Садашњи Велики страх може се посматрати као кардинално искуство колективне страве антропоцентричног свијета, без обзира на то што сама појава вируса не мора бити директно изазвана човјековим радњама, иако о томе још ненамо поузданих сазнања. Довољно је то што се Човјек, тобоже велики господар ове планете – без обзира на сад већ и доста давнашњу Фукоову [Michel Foucault] идеолошку објаву „смрти човјека“ – показао се немоћним пред изазовом које му је приредио „сопствени“ свијет. Притом сада му као излаз на распологању, по природи ствари, више не може стајати никаква верзија интенционалног антропоцентризма, а повратак на преднововјековни теоцентризам или била шта слично – начелно је немогућ. Дакле, садашњу космичку кризу одликује снажан утисак безизлазности – и то не само објективне безизлазности него се чак не показује ништа што би могло пружити какав-такав привид алтернативности, макар до даљњега. Тзв. постхуманизам, било да представља сулуду абдикацију човјека као космичког актера, било да представља продужетак самокритике европског секуларног – под другим именом и уз дјелимично свјесно превиђање околности да је нешто такво већ историјски компромитовано – тешко да може бити кадар да изњедри и пуки привид „излазности“. |