Екстремни исламизам и Европа

Последња дешавања у Француској поново су очи светске јавности у потпуности окренула ка екстремном исламизму и његовом деловању у Европи. Масакр над новинарима нискобуџетног листа „Шарли Ебдо“, циљани напади на полицију и насумични напади на грађане Француске поново су пробудили пажњу светске јавности, али и страхове међу грађанима западне Европе да у сваком тренутку врло лако могу да постану жртве исламских терориста. Проблеми Европе са екстремним исламизмом нису од јуче, али свакако бисмо се морали запитати колико су водеће европске државе и САД урадиле да смање опасност од исламског тероризма.

Масакр над новинарима у Француској пробудио је пажњу светске јавности, међутим поставља се питање зашто исту ту пажњу не привлаче масакри које радикалне исламске милиције константно врше над становништвом у Нигерији, Етиопији, Сирији, итд. О овим дешавањима у медијима може да се чује и види јако мало или ништа. С обзиром на то да је познато да су управо медији ти који формирају свест већине грађана, јасно је да медији сносе део кривице јер је очигледно да се медијска извештавања о деловању исламских милитаната у Африци и Азији плански умањују јер је јако тешко објаснити грађанству да се на једној страни (у Европи) борите против екстремног исламизма, а на другој страни (у Африци и Азији) финансирате милитантне исламске организације и чак заједно са њима рушите „недемократске режиме“ (Либија, Египат, Тунис, Сирија, итд.).

Терористичке акције, попут оне у Паризу, исламисти врше са циљем ширења страха међу становништвом Западне Европе. Напад у Паризу, као и напади у Лондону, Мадриду и Москви показују да нигде и нико није сигуран. Занимљива је свакако и мутација екстремног исламизма, који је од талибана у Авганистану, преко Ал Каиде широм света, дошао до "Исламске државе" која је очигледно једна нова форма екстремног исламизма, које се не либи да користи далеко радикалније методе од Ал Каиде и њених органака широм света.

Фактор који је некако увек, руку под руку, ишао са ширењем екстремног исламизма су свакако најмоћније светске силе. Не постоји практично ниједна озбиљна исламска терористичка организације која у једном дужем или краћем временском периоду није подржавна или финансирана од стране САД, В. Британије или Француске. Не треба заборавити да је рат талибана против СССР-а у Авганистану био активно подржаван од стране САД.

Помоћ од западних сила добијали су у чеченски терористи током рата са Русијом. Милитантни исламисти у Либији и Египту активно су финансирани и помагани од стране најмоћнијих западних земаља. Најбољи пример за то је Сирија, у којој је један део европских земаља заједно са Турском активно, и на политичком и на војном плану, помагао рат сиријске опозиције против сиријског председника Асада, иако је било општепознато да добар део тзв. „сиријске опозиције“ чине екстремни исламисти повезани са Ал Каидом и другим терористичким организацијама. Рекло би се да терористички напади у Европи нису ништа друго до горки плодови политичког рада Запада, који је итекако допринео распиривању и ширењу екстремног исламизма. Западна Европа је свакако у озбиљном проблему. Број муслимана који живе у земљама Западне Европе је огроман, а самим тим и број потенцијалних исламских екстремиста није занемарљив. Није тајна да министраства унутрашњих послова и обавештајне службе као приоритет свог сигурносног рада означавају праћење и држање под контролом разних вехабијских и селафијских групације широм Европе. Овај посао је сада далеко отежан из следећих разлога:

1. Огроман број припадника терористичких организације су грађани земаља Западне Европе, чак шта више одрасли су или су рођени у Западној Европи. Стога је полицијским и сигурносним структурама доста теже ући у траг терористима и исте ставити под присмотру.

2. Исламски екстремизам одбацује културу Запада, али никако не одбацује западну технологију. Развитак информационе и комуникационе технологије омогућио је радикалним исламистима брже ширење пропаганде, јаснију коресподенцију и лакшу регрутацију.

3. Развитак ИСИС-а као новог облика исламског тероризма отежава рад сигурностих структура на спречавању ширења тероризма у Европи. Док је Ал Каида држава конце исламског тероризма, милитантима је било далеко проблематичније постати део неке од терористичких ћелија. Ћелије Ал Каиде примале су нове борце тек након строге провере, након које би придошлице биле увођене у терористичку идеологију Ал Каиде и спремане за терористичке акције. Ово је изискивало и доста времена, тако да би и сигурносне структуре имале један одређени временски период који су могле да искористе са циљем разбијања терористичке ћелије и спречавања терористичких напада. ИСИС практикује потпуно другачију стратегију. Не постоји никаква сигурносна провера. Довољно је да се изјасните као присталица ИСИС-а и да пронађете начин да путем интернета или преко неке од џамија у Европи ступите у контакт са неким ко би вас упутио у Сирију или Ирак, где бисте након краће војне обуке, без већих проблема били враћени назад за Европу са јасним упуствима. Логистичка мрежа коју је ИСИС у кратком временском периоду развио у Европи је изузетно јака и добро организована, а огледа се пре свега у кореспонденцији са извесним бројем радикалних имама који се налазе широм Европе и константно регрутују нове, пре свега младе, борце за ИСИС. На овај начин деловање ИСИС-а је јако тешко предвидљиво и представља сигурносним структурама у Европи озбиљан проблем.

Ипак, и поред свега јасно је да постоје начини да се Европа озбиљније позабави борбом против радикалног исламизма. Пре свега, јасно је да је у овом подухвату неопходна сарадња водећих европских држава, САД и Русије. Без дирекне помоћи Русије, Западне Европа неће смоћи снаге да се избори са радикалним исламизмом. Русија је решавањем проблема у Чеченији показала да има снаге да се избори са тероризмом и да поред поједначних терористичких акција у Чеченији и Ингушетији, и те како уме да отежа рад терористичким организацијама на њеној територији. Свакако, најбитније је да САД и Западне Европа коначно прекину било какву директну и индиректну подршку исламистима у Африци и Азији. Јасно је такође да режими у Сирији, Ираку, Јемену и другим арапским земљама немају снаге да се самостално изборе са ИСИС-ом и другим радикалним исламистичким организацијама. Ваздушни удари на положаје ИСИС-а нису довољни. Неопходно је активно војно укључење водећих светских сила на месту дешавања тј. активна војна акција против ИСИС-а и других радикалних организација на територији Арабијског полуострва, Нигерије, Етиопије, итд. Допуштање даљег развитка радикалног ислама, под плаштом слободе мишљења и слободе религије, узеће још веће жртве и довести неумитно до озбиљних сигурносних последица у Европи и свету.

Аутор је апсолвент ФПН на универзитету Парис Лондон Салцбург