EU sama sebe dovela u preveliku zavisnost od nestabilnih i ekstremno promenljivih obnovljivih izvora energije

Splet tek nekoliko nepovoljnih okolnosti pokazao je koliko je Evropska unija sama sebe dovela u preveliku zavisnost od nestabilnih i ekstremno promenljivih obnovljivih izvora energije.

Sada svi strahuju hoće li tokom zime biti dovoljno struje i gasa, ali i hoće li već za mesec, dva troškove upotrebe ovih energenata plaćati dvostruko, možda i trostruko više nego do sada.

Nije u pitanju nikakva erupcija vulkana ili neka druga prirodna nepogoda; naprotiv, moglo bi se reći da su upravo sami građani dugogodišnjim odobravanjem kontraverzne energetske politike Evropske unije sami sebe doveli u situaciju straha od dolazeće zime. Razlog je jednostavan, već bezmalo tri meseca proizvodnja struje širom Starog kontinenta zadovoljava dnevnu potrošnju samo tako što se vanredno koriste akumulacije hidroelektrana. Sasvim neuobičajeno za leto i sam početak jeseni.

Struje iz izvora na koje se poslednjih godina preorijentiše Unija je ovog leta mnogo manje nego što se računalo, pa su se svi morali vratiti na ono što već godima smatraju zastarelim i nepovoljnim po zdravlje

Šta više i mnoge poodavno zatvorene termalke su morale biti hitno vraćene u proizvodnju, pa je, u sred pune agitacije "Zelende agende" i borbe za ublažavanje klimatskih promena, došlo do povećanja potrošnje uglja od blizu pola miliona tona dnevno. Uprkos tome što je upravo eksplotacija ovog fosilnog goriva najveći izvor emisije ugljendioksida, pa je već godinama smanivanje potrošnje jedan od glavnih ciljeva evropske energetske poltike.

Mora da je velika nevolja primorala građane i privredu Evrope da se late one proizvodnje struje koja se na duži roke smatra štetnom po zdravlje ljudi i pogubnom po životnu sredinu. I jeste, struje iz izvora na koje se poslednjih godina preorijentiše Unija je ovog leta mnogo manje nego što se računalo, pa su se svi morali vratiti na ono što već godima smatraju zastarelim i nepovoljnim po zdravlje.

Udri po gasu

Državnici, pre svih potpredsednik Evropske komisije Franc Timermans, zadužen za klimatske promene, je priznao da je "uzrok za manjak energije delom i prelazak na obnovljive izvore". Čini se da je u njegovom govoru izostalo važnije, a što se u krugovoma evropskih energetičara sve češće čuje - rizična energetska politika.

Poslednjih godina nije bilo intezivno samo puštanje novih eolskih i solarnih energetskih parkova, već su još i intezivnije zatvarane nuklearke, pogoni na ugalj, ali i na gas. Upravo ovo poslednje se pokazalo i najspornijim, energetski pogrešnim i prebrzim.

Trenutno se oko 20 odsto struje širom Evrope dobija se iz vetroelektrana, još oko 1,1 odsto iz solarnih. Nevolja je što su obe forme dobijanja izrazito nestalne i nepredvidljive. Danska je rekorder sa oko 50 odsto struje dobijene iz energije vetra.

Ali, upravo podaci o vremenu u Danskoj uverljvo govore koliko je ovaj izvor nestalan. Tako je 15. septembra u prenosnom sistemu ove severne zemlje samo 5,4 odsto struje bilo eolskog porekla, već sutradan 53,6 odsto. Dan kasnije opet skromnih 18,2 odsto.

Za sada je skladištenje struje moguće samo delimično, uz veliki gubitak energije, uglavnom na osnovu rada takozvanih reverzibilnih energana. Sasvim nedovoljno i na ovakvu nadoknadu se računa tek kao na krajnju intervecionističku meru, jako limitiranih mogućnosti.

Balansiranje sistema

Zima je bila hladna i duga, potrošeno je znatno više gasa nego što je uobičajeno. Kako je i leto bilo rekordno toplo, širom Evrope su klima uređaji radili više nego ikada ranije. Ceni se da je na "letnje hlađenje" potrošeno tri puta više gasa nego ikada do sada

Izuzetne letošnje oscilacije vetrovitosti, posebno na severozapadu Evrope, gde ga je, inače, najviše, pa je tu i broj vetroturbina najveći, iznudile su vanredna uključenja preostalih gasnih elektrana. Ove energane se brzo uključuju u rad i isključuju iz njega, najmodernije za samo sat vremena, te su idealne za takozvano balansiranje sistema, odnosno proizvodnju energije kada se događaju ispadi drugih prozvođača. No, vanredni rad je doveo do dodatno uvećane potrošnje gasa.

Problem se premešta i na tržište gasa, koje mnogi energetičari posmatraju objedinjeno sa tržištem električne energije. A tu je odranije dosta nerešenih poteškoća. Zima je bila hladna i duga, potrošeno je znatno više gasa nego što je uobičajeno. Kako je i leto bilo rekordno toplo, širom Evrope su klima uređaji radili više nego ikada ranije. Ceni se da je na "letnje hlađenje" potrošeno tri puta više gasa nego ikada do sada.

To je dodatno umanjilo rezerve u evropskim gasnim rezervoarima. Tako je u Nemačkoj krajem septembra popunjenost bila 52, u Austriji tek 40, u Italiji 63, mada je u ovo vreme obično 95 odsto. Panika je zahvatila i energetičare i potrošače, tim više što se ne vidi kako bi se relativno brzo, dok zima ne zahuji, popunjenost mogla dovesti do zadovoljavajućeg nivoa.

Obećanje ludom radovanje

Sporna tačka je u dugogodišnjoj evropskoj energetskoj politici. Orijentacija je na proizvođu struje iz vetra i sunčevih zraka, dok se oštrim merama destimuliše rad termalki, nuklearki i, što je i u samoj Evropi dosta kuđeno, gasnih elektrana.

Sporna tačka je u dugogodišnjoj evropskoj energetskoj politici. Orijentacija je na proizvođu struje iz vetra i sunčevih zraka, dok se oštrim merama destimuliše rad termalki, nuklearki i, što je i u samoj Evropi dosta kuđeno, gasnih elektrana. Tako je pre deceniju Nemačka iz nuklearki dobijala četvrtinu, posleđih godina, pak, jedva desetinu struje ukupne struje.

Nije baš najjasnije zašto su se u Briselu žestoko okomili na gas kada se u ovoj proizvodnji emituje četiri do pet puta manje ugljendiksida nego pri radu termalki. Takođe, Unija je, na pritisak Poljske, baltičkih država i Rumunije, možda ponajviše SAD, gotovo napustila izgradnju gasovoda prema Rusiji i Alžiru, najvažnijim dobavljačima, težeći da se sve više oslanja na dopremanje tečnog gasa, za šta je izgrađeno desetak namenskih luka i složenih pogona.

Međutim, ovi pogoni već godinama rade sa najviše 22-23 odsto kapaciteta, sada, u vreme nevolja, jedva da je angažovao 15 odsto. Potencijalni dobavljači su se okrenuli drugim kupcima, a tvrdnje SAD da će Evropu snabdevati tečnim gasom iz svoje prizvodnje pokazuje se, baš kada je najvažnije, "obećanje, ludom radovanje", narodski kazano.

Tako su se, recimo, više država Unije, naravno i SAD, godinama bez ozbiljnijeg argument protivile puštanje u rad nedavno završenog gasovoda Severni tok 2,a pritisci da se ne dopusti rad ovog deset milijardi vrednog konektora traju i danas, kada je završen.

Hirovitost tržišta

Što je još gore, većina evropskih država je prihvatila da napusti višedecenijsku praksu dugoročnog ugovaranja kupovine gasa po ceni na osnovu kretanja cena nafte i odlučila se za utrživanje trgovine gasom. Pojavile su se i berze gasa na kojima se svakodnevno trguje ovim energentom. Poslednjih godina, cena gasa kupljena na spot tržištu bila je neznatno niža nego iz dugoročnih ugovora sa dobavljačima.

U Evropi je proteklih osam, devet meseci u strelovitom rastu; lane je iznosila oko 270-280 dolara za hiljadu kubika, dok je sredinom septembra dostigla 770, počekom oktobra i svih 1.060 dolara.

Međutim, tržište je hirovito i ove sezone, usled povećane potrošnje, nedaća sa drugim energetskim izvorima, te povećane potrošnje u Aziji kojoj su se okrenuli bezmalo svi veći proizvođači tečnog gasa, cena je poludela. U Evropi je proteklih osam, devet meseci u strelovitom rastu; lane je iznosila oko 270-280 dolara za hiljadu kubika, dok je sredinom septembra dostigla 770, počekom oktobra i svih 1.060 dolara.

Basnoslovno mnogo i naravno da aktuelni kupci ispaštaju. Da nevolja bude veća, ove jeseni se radi i remont nekoliko gasnih nalazišta na severu Evrope, pa je zahvatanje ovog goriva iz njih zaustavljeno. Uz porast cene gasa usledio je i dodatni skok cene struje.

Omama spot-trgovinom

Krajem godine se, inače, ugovaraju nabavke za sledeću sezonu, pa je izvesno da će privredni pogoni narednih meseci i godina plaćati izrazito skupu energiju. Uvećane troškove će preko cena svojih proizvoda prevaliti na kupce.

Mada za sada građani, koji dobavljačima trenutno plaćaju cenu struje ugovorenu prošle sezone, ne osećaju promene na strujnom računu, sledeće godine žitelji Evrope mogu da računaju na cenu uvećanu za 40 do 70 odsto, možda i više. Ali sami su krivi, prihvatili su da njihove vlade umesto dugoročnih ugovora o snabdevanju gasom, pređu na snabdevanje pomoću spot-trgovine. Nekoliko sezona bili su na minimalnoj dobiti, sada, međutim, plaćaju žestoku cenu.

Pouke iz sadašnje krize ponajviše izgleda ima za političare koji u Evropskoj uniji kroje zajednički segment evropske energetske politike. Do sada su forsirali samo solarnu i, naročito, eolsku proizvođu struje. Takozvane fide (povlašćene) cene su i danas najmanje duplo više u odnosu na cene struje iz klasičnih izvora. Može da se razume, treba podsticati modernije i ekološki poželjnije forme dobijanja električne energije.

Političari narušavaju tržište

Mnogo je sporniji dodatni vid političkog intervencionizma na energetskom tržitu - određivanje karbonskih kvota, svojevrsnih količina struje na koje se ne plaća kazna za emisiju ugljendioksida. Kvote su dodedeljene svim privrednim subjektima koji u proizvodnji troše fosilna goriva. Za početak obuhvaćeni su privođači čelika, mineralih đubriva, gvožđa..., upravo oni koji najintenzivnije troše struju.

Za proizvdnju iznad karbonskih kvota plaćaju se stroge nadoknade, po kubiku. Takođe, nadoknade, istina nešto niže, plaćaju i kompanije potrošači gasa. Ovim merama se veštački dodatno kreira profitabilnost vetroelektrana u odnosu na klasične energane, a najveći problem što je uticaj politike kom proizvođaču se i koliko odrediti visina karbonske kvote direktan. U tom smislu reč je o grubom narušavanje energetskog tržišta izravno sa političke scene.

Posledice su logične. Potrošnja gasa je dodatno, nezavisno od cene na tržištu, poskupela za proizvođača, time i cena struje u energanama na gas. Poslednjih meseci gasne elektrane su, držeći se dopuštenih karbonskioh kvota, uspevale da balansiraju strujne sisteme ugrožene manjkom i nestalnošću vetra u celoj Evropi. Međutim, iscrple su dopuštene granice potrošnje gasa. Ubuduće bi u slučau daljeg rada plaćale karbonske nadoknade, pa su mnoge ponovo zastale.

Cena struje je skočila, te se poslednjih dana, umesto lanjskih 50 do 62, kreće od 140 do 155 evrocenta za kilovatsat.

Bumerang

Drugim rečima, evropska politika prekomernog i prebrzog forsiranja struje dobijene iz energije vetra i sunčevih zraka, a još više ciljno i silovito suzbijanje proizvodnje struje iz gasa, vratila se kao bumerang. Do izraza je došla i oscilatornost tržišta, pa su evropski kupci došli u situaciju da struju i gas plaćaju i tri puta više nego potrošači u SAD ili, pak, Kini

Drugim rečima, evropska politika prekomernog i prebrzog forsiranja struje dobijene iz energije vetra i sunčevih zraka, a još više ciljno i silovito suzbijanje proizvodnje struje iz gasa, vratila se kao bumerang. Do izraza je došla i oscilatornost tržišta, pa su evropski kupci došli u situaciju da struju i gas plaćaju i tri puta više nego potrošači u SAD ili, pak, Kini sa čijim firmama bi trebalo da se evropske kompanije nose i po konkurentnosti.

Nema spora da je ozbiljna energetska kriza zahvatila Evropsku uniju. Ako je išta dobro u celom slučaju, onda je to činjenica da se sve desilo nekoliko meseci pre zime, pa tako još uvek ima vremena da se gasne rezerve primetnije, premda nedovoljno, uvećaju, a planirana gašenja pojedinih energana odlože.

Ipak, najvažnije je da energetičari i političari u Briselu i širom Unije shvate da je u, inače zadivljujućem iskoraku ka ekološki poželjnim energetskim izvorima, učinjen i poneki pogrešan potez. Iz aktuelne krize dragoceno je izvući pouke, duboko sagledati uzroke i učiniti korekcije. Sve zarad lepše i "zelenije" budućnosti.

(021.rs)