четвртак, 14. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Европа би била на губитку ако Британија напусти Унију
Савремени свет

Европа би била на губитку ако Британија напусти Унију

PDF Штампа Ел. пошта
Гидеон Рахман   
понедељак, 26. новембар 2012.

(Фајненшел тајмс, 19.11. 2012)

Односи Британије и ЕУ изгледају као неки брак у коме су “кола кренула низбрдо“. Све чешће долази до свађа и обе стране отворено причају о растанку. Шансе да ће на крају Британија изаћи из ЕУ су у незадрживом порасту. Истраживање јавног мњења показало је да сада 56% Британаца жели напуштање ЕУ (56 per cent of Britons now want out). На ову могућност се у Бриселу све више реагује фаталистичким слегањем рамена. Широко је распрострањено убеђење да је понашање Дејвида Камерона неподношљиво. На самиту ЕУ, британски премијер ће тако вероватно бити и једини од шефова влада који ће се залагати за замрзавање буџета ЕУ (freeze in the EU budget). Данас многи у Бриселу и верују да би за ЕУ било боље без такве британске посаде која у њој само прави лом. Они тврде да би, гледано на дуже стазе, Британци у ствари били ти који би услед тога били на штети.

У ствари, ово је конвенционална тврдња, али она је опасно кратковида. Британија би могла и бити на штети ако напусти Унију, али то би важило и за саму ЕУ. Сама идеја да су британски захтеви толико неразумни да им се никада не може изаћи у сусрет је, једноставно речено, погрешна. Неколико упадљивих промена у британском односу са ЕУ би могло променити природу те дебате у самој Британији и избавити како њу, тако и ЕУ од узајамно штетног развода.

У континенталној Европи слабије се чују гласови о томе. Улрих Спек из Карнегијевог фонда је написао рад под називом “Зашто је Британија од животне важности по ЕУ“ (“Why Britain is vital for the European Union”). Он тврди да „без активног учешћа Британије, ЕУ може да заборави на свој сан да ће постати светска сила“.

Међутим, аргументација за задржавање Британије у ЕУ сеже много дубље од војних и дипломатских вредности које она у ЕУ уноси, или и од чињенице да је Британија велики нето-платиша буџету ЕУ. На крају крајева, све то води до суштинске сврхе ЕУ, а то је било да се превазиђу поделе које су водиле Европу у понављане ратове. Вредно је подсетити се да је Британија била кључни учесник скоро свих европских ратова последњих столећа. Ма који европски “мировни пројекат“ који не укључује и Британију изоставља централни део тог мозаика. Британски излазак из ЕУ би такође послао и негативан сигнал за будућност. Криза еврозоне (eurozone crisis) је већ навела многе Американце и Азијате на сумње о будућности европског пројекта. Ако би Британија, једна од највећих економија Европе, и њена најстарија демократија изабрала излаз из ЕУ, тај цео пројект би изгледао још климавији. Еврократе на то одговарају да постоје још неке државе које желе да уђу у ЕУ. Али губитак Британије и улаз Хрватске не би баш била равноправна замена.

У Немачкој, у којој јавно мњење све више прави грубу разлику између северноевропљана послушних законима и непоузданих и презадужених јужњака, често се са жаљењем констатује да су како Швајцарска, тако и Норвешка одлучиле да се уопште не укључују у ЕУ, а ипак настављају са својим просперитетом. Одлазак Британаца који су традиционално, заједно са Немцима, заступали ствар јединственог тржишта, још више би слабио северноевропску групацију. Неки у Француској би пак баш из истог разлога могли и поздравити излазак Британије. Али чак и Французима би могли да недостају Британци који су имали склоности да деле њихове погледе о државном суверенитету.

Али, и док наводим ове аргументе, чујем узбуђене одговоре еврократа: „Ма, све је то у реду, али ти Британци настављају са својим немогућим захтевима и претњама ветом на све, ако им се не изађе у сусрет. Једног дана то је то захтев за специјалну заштиту Лондонског Ситија, а другог је то замрзавање буџета...“.

Па ипак, да ли су сви ови аргументи Британаца баш толико неразумни? Узмимо оно о замрзавању буџета (budget freeze). У времену кресања државних буџета широм Европе, чини се да је сасвим разумно да се трошкови ЕУ – многи од којих су по злу познато расипнички – у најмању руку замрзну. Све донедавно, то је био и став Немачке. Британци су у праву и да, уколико се права и повластице функционера ЕУ не умање и ограниче, ти бриселски Брамини[1] ће изгледати још удаљенији од нимало лаке судбине осталих Европљана под ударима тешких мера штедње.

И ван буџетског питања, основна британска критика је у томе да је ЕУ умешана у свашта, што би било боље оставити у надлежности националних држава. Повратак неких од тих овлашћења државама-чланицама би био од великог значаја као одговор на критике, а дао би и влади Британије у руке аргументе потребне за победу на референдуму за останак у ЕУ.

Добар почетак би био опозив неких од социјалних закона који тешко ометају запошљавање, као што су директива о радном времену[2], и директива за запослене преко агенција за рад[3].

Још веће ограничавање овлашћења ЕУ у областима као што су образовање, здравство и законодавство о безбедности и регионалним издацима би такође било од користи. Током претходних деценија би повратак овлашћења из центра у државе чланице био сматран за јерес. Али криза еврозоне намеће неопходности и прилике да се поново размотре неке староуведене сигурности - догме. Одржавање опстанка заједничке валуте је већ довело до разбијања неких табуа. Пореске платише из Северне Европе већ гарантују вађење из буле за Грке и остале. Европска централна банка предлаже изузетно неортодоксне мере, које многи Немци сматрају за потпуно незаконите. Све се то сматрало неопходним ради задржавања евра у Грчкој.

Према томе: зар не би било вредно увести и неке мање радикалне и мање скупе мере ради задржавања Британије у ЕУ?

Са енглеског посрбио Василије Клефтакис


[1] (прим. ВК): буквално – висока каста хинду свештенства. Фигуративно – они из високих духовних сфера, којима су стране перипетије свакодневног живота обичних људи. Ипак, чудно је да аутор није искористио термин “мандарини“ – високи чиновници (бирократи) огромне моћи у класичној Кини, јер “брамин“ ипак имплицира неку духовност, која је у ствари потпуно страна евробирократима..

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер