Савремени свет | |||
Исељавање кримских Татара 1944. године |
четвртак, 20. март 2014. | |
Сажетак. У чланку се разматрају питања исељавања кримских Татара у 1944. години. После краћег историјског прегледа (су)живота татарског и других народа на Кримском полуострву, сагледавају се узроци који су довели до масовне депортације више од 180.000 Татара. Указује се да се ти разлози не могу игнорисати, али и да је неопходно њихово објективно (ма колико тешко) разматрање и оцењивање. Истиче се и нужност да се спречи инструментализовање овог догађаја у политичке сврхе. Кључне речи. Исељавање, Крим, Татари, окупација, колаборација
Крим, с површином од 26.860 км², и са скоро 2,5 милиона становника вишенационалног састава (преко 125 народности), с разноврсним рељефом (72% равница, 20% планине и 8% језера и други водни објекти) и повољном и разноврсном климом (умерено-континентална, преко умерене до субтропске), једно је од изузетно привлачних места за живот, и једна од омиљених туристичких дестинација и светских атракција. Богате и разноврсне природе, у окружењу двају мора – Азовског и Црног, с копненом везом преко Перекопског земљоуза од свега 8 км на северу и укупним границама од преко 2.500 км, дуге и бурне историје, Крим је свакако једно од интересантнијих места на светској мапи. Али, Крим је истовремено и једна од неколико неуралгичних тачака која већ више векова представља сталну претњу европском, па и светском миру. Последњих дана, у оквиру, или као последица, тзв. мајданских догађања током последњих неколико месеци у Кијеву, Кримско полуострво се поново нашло у центру пажње светске јавности. Сама та чињеница, појачана (за сада доста стидљивим) покушајима да се за одређене геополитичке интересе искористе одређене противречности и догађаји из кримске историје, свакако представља довољан повод да се наши читаоци мало детаљније упознају са сложеношћу историје и садашњице овог полуострва. Аутор овог текста, међутим, неће се бавити целином тих питања, већ ће се концентрисати на један од важних историјских догађаја и на постојеће и могуће аспекте његовог тумачења. Ипак, ради његовог бољег разумевања биће неопходно најпре дати и краћи осврт на историју полуострва и суживот различитих његових народа, пре свега Руса и Татара. Слика 1. Кримско полуострво Извор: Преузето с Википедије Мало предисторије Историја Крима и суживота различитих народа који га насељавају, укључујући и њихове међусобне сукобе, богата је и протеже се у давна времена. Плодна земља и повољна клима привлачиле су разне народе – Скити, Сармати, Грци, Римљани, Готи, Хуни и многи други. Међу њима и древни Русичи, који су на источном делу полуострва створили у периоду од 10. до 12. века снажно Тмутаракањско кнежевство. Према у званичној историји прихваћеним ставовима, Татари су на Крим дошли с најездом Татаро-Монгола почев од 1223. године (напад на Судак), све док наредним нападима древна Таврика, како се некад називао Крим, није постала један од татарских улуса, тј. држава (историјом средњовековног Крима бавио се А.Л. Јакобсон, видети његове две монографије наведене у списку литературе). После распада Златне хорде 1443. образовало се Кримско ханство, на чијем челу је био Девлет-Хаџи-Гиреј. Његов син Менгли-Гиреј био је 1475. принуђен да се потчини Османској империји, признавши себе турским вазалом. Са своје стране, Турска је вазално ханство користила у борбама против земаља Источне Европе, пре свега Русије и Пољске. Из сталних напада узимани су заробљеници који су затим коришћени као робови у самом ханству или су пак извожени у друге земље, тако да није претерана оцена да се целокупна економија ханства држала на трговини робљем (јасир). По сведочењу католичког мисионера К. Дибаија, у првој половини 18. века из Крима је сваке године извожено 20.000 робова. Руска држава предузимала је одбрамбене мере на својим границама. Како је за Кримским ханством стајала Турска, отворена борба била је тешка, па се приступило другом виду одбране; изградњи тзв. засечних линија, утврђених линија сачињених од малих и великих градова-тврђава. Прва од њих била је „Велика засечна линија”, дуга 500 километара, изграђена половином 16. века од Рјазања до Туле. Међутим, у 18. веку ситуација се променила, лака кримска коњица више није могла да се бори са савременом војском. То се очитовало најпре у току руско-турског рата 1735‒1739, завршеног практично без резултата, а затим у наредном турском нападу на Русију 1768. године и рату који је трајао до 1771. Испуњавајући наредбу турског султана, почетком 1769. татарска војска са 70.000 војника кренула је у поход на Украјину, али је заустављена код Јелисаветграда и Бахмута. Био је то последњи налет у историји ханства. Императорица Екатарина II предузела је 1771. напад и овладала утврђеном линијом Перекопа, да би затим руска војска заузела Арабат, Керч, Јеникале, Балаклаву и Таманско полуострво. Кујук-Кајнаџирским миром од 10 (21) јула 1774. године призната је независност Кримског ханства од Турске, која је фактички остварена нешто раније, споразумом у Карасубазару који су потписали нови Хан Сахиб-Гиреј 1 (12) новембра 1772. с кнезом Долгоруковим – овим споразумом Крим је постао независно ханство под покровитељством Русије. Кујук-Карнаџијским миром Русија је добила Керч, с у то време важном тврђавом Јеникале, саграђеном 1703. Ипак, уследио је низ антируских устанака, које су инспирисали Турци. У Русији је постало јасно да је смирење могуће само ако се у Криму установи руска администрација. У саставу Русије Фебруара 1783. последњи кримски хан Шагин-Гиреј одрекао се престола. Манифестом Екатарине II од 8 .(19) априла 1783. године Крим је присаједињен Русији. (У књизи Историја Русије, ред. Димитрије Оболенски и Роберт Оти, Клио, Београд, 2003, погрешно је на стр. 155. наведено да је анексија Крима извршена 1793. године.) Законом (указом, како се код нас често пише) Екатарине II од 22. фебруара (4. марта) 1784. локалној елити дата су сва права и олакшице које је имало руско племство, гарантована је неприкосносвеност религије, муле и други представници муслиманског племства ослобођени су плаћања пореза, а кримски Татари ослобођени су војне обавезе. Ипак, стари анимозитети нису превладани, и поново су избили за време Кримског рата 1853‒1856. Иако су званично изражавали лојалност Русији, кримски Татари су се приликом искрцавања турске војске у Јевпаторији ставили на њихову страну. Предводили су их Пољак Вилхелм Токарски и Ибраим-паша, потомак старог рода Гиреја. Издајничке акције нису мимоишле ни кримско-татарску елиту. Праћене пљачкањем и православних храмова, те акције се нису задржале само у оквирима Јевпаторије – слично је забележено и 1855. у Керчу. Наравно, то не значи да су сви кримски Татари били на страни руских непријатеља – остале су забележене и њихове акције против друге стране. Ипак, по завршетку рата, сагласно члану 5. Париског мировног споразума од 18 (30) марта 1856, свима који су скривили било какве акције током војних дејстава саучествовањем с непријатељима, био је дат потпуни опроштај. Међутим, убрзо по завршетку рата турски агенти и муслиманско свештенство развили су међу кримско-татарским становништвом широку кампању за пресељење у Турску. Под утицајем те кампање, а вероватно и других фактора, у годинама 1859‒1862. подиже се нови талас масовне емиграције кримских Татара – до 1863. у Турску се иселило више од 140.000 људи. Уз остале чиниоце, то је довело до значајне промене етничке структуре становништва Крима: почетком 1850-их од 430.000 житеља 257.000 (скоро 60%) чинили су кримски Татари, док је 1917. њихово учешће већ било више него двапут мање – од 810.000 житеља полуострва Татари и Турци чинили су нешто преко 25% (217.000). Управо у тој, „смутној“, 1917. долази до новог разлаза кримских Татара и руске државе. Иако у мањини, како у националном саставу Крима, тако и у његовим структурама власти, услед чега је на конгресу земстава и градских дума у Симферопољу 20‒23. новембра (3‒6. децембра) 1917. изгласано остајање у саставу Русије, ипак су на Курултају, или „Националном оснивачком сабору кримско-татарског народа“ у Бахчисарају, од 26. новембра (9. децембра) до 13. (26) децембра усвојени „Кримско-татарски основни закони“ и основана „Кримско-татарска национална влада“, или „Директоријум“, под вођством муфтије Челебијева. Ради борбе против совјетске власти створен је савез татарских и украјинских националиста с руским белогардејцима. Ипак, овај сукоб је брзо разрешен – бољшевици су ушли у Симферопољ у ноћи 13-14. (26‒27) јануара 1918, Челебијев је ухапшен и стрељан, а његов наследник Џафер Сејдамет побегао је у Турску. Након тога у Симферопољу је од 7‒10. марта 1918. одржан Први оснивачки конгрес Тавричке губерније, који је прогласио Совјетску социјалистичку републику Тавриду. Међутим, совјетска власт на Криму није трајала дуго ‒ већ 18. априла 1918. на полуострво су ушле немачке трупе. Пратиле су их украјинске слуге, тзв. кримска група војске под командом потпуковника Болбоћана. Они су 22. априла освојили Јевпаторију и Симферопољ. Истовремено су широм Крима почели устанци татарских националиста. Устаници су освојили Алушту, Стари Крим, Карасубазар, Судак, а нереди су се проширили на Теодосију и значајан део планинског Крима. Првог маја 1918. немачка војска окупирала је цео Крим, а већ 11. маја на Крим се вратио Сејдамет. У почетку он је био за савез са Турском (која му је дала новац, као и официре и чиновнике за организовање нове власти), али је ускоро увидео да Немци не намеравају да одступе, па је и он пришао новом господару. У марионетској влади коју су саставили и прогласили 18. маја, Немци су за премијера поставили Сејдамета, али су после одбијања представника земстава, градских дума и других локалних вођа да учествују у влади, променили одлуку. За премијера је постављен литвански Татарин Матвеј Суљкевич, компромисна фигура. Тако је 25. јуна формирана „Кримска покрајинска влада“, у којој је Сејдамет – министар спољних послова. Ова влада покушала је да од немачког кајзера издејствује претварање Крима у независно неутрално ханство, које ће се ослањати на немачку и турску политику, али у томе није успела. Табела 1. Становништво Крима, по пописима Извор: Крым, http://ru.wikipedia.org/wiki/%CA%F0%FB%EC После пораза и капитулације Немачке од 11. новембра 1918, већ кроз две недеље на Криму се појављују нови окупатори, предвођени енглеским, француским, италијанским и грчким бродовима. Кримска покрајинска влада их је дочекала с ентузијазмом, а делегација кримских Татара изразила је наду да ће се савезничка команда према њиховим потребама односити с дужном пажњом. То се, међутим, није десило, нити је за то било времена. Током априла бољшевици су ослободили скоро цео Крим и 28‒29. априла 1919. на Трећој кримској обласној партијској конференцији у Симферопољу проглашена је Кримска Совјетска Социјалистичка Република. Међутим, ни бољшевици се нису одржали дуго ‒ 26. јуна морали су да напусте полуострво, које су заузели бели. Али, ни главнокомандујући Оружаним снагама Југа Русије, А. Дењикин, није имао симпатија за тежње кримских Татара ка независности – 22. августа 1919. кримско-татарски директоријум био је распуштен. Сејдамет се тада обратио за помоћ Ј. Пилсудском, понудивши му најпре да прими мандат над Кримом, а затим да помогне у образовању самосталне татарске републике, по угледу на Естонију и Летонију. Судбина Крима ипак је решена с друге стране – 17. новембра 1920. армије Јужног фронта ослободиле су Крим и обновиле совјетску власт. Осамнаестог октобра 1921. основана је Кримска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република у саставу РСФСР. Уочи Другог светског рата и у току рата Бољшевичко руководство је и у Криму, ради остварења Лењиновог права нација на самоопредељење, а према Одлуци 12. Конгреса РКП(б) из 1923. године, спроводило политику „коренизације“ – народи који су, како су бољшевици сматрали, у царској Русији били „угњетени“ добијали су све могуће олакшице и привилегије. Националним елитама је давано образовање, постављани су на руководеће положаје у партијским органима, у влади, привреди и образовним установама. Од 1929. у управном апарату Крима као службени језик уведен је и татарски. Ова политика „татаризације” Крима имала је и много лоших аспеката, будући да су Татари на полуострву чинили мањину. Поред тога, као један од резултата појавило се и да се међу новим локалним кадровима нашло много „прелетача“, кримско-татарских националиста који су одједном „поцрвенели“. У таквој атмосфери, на пример, почео је да се уздиже Вели Ибраимов, који је 1924. постао председник ЦИК Кримске АССР, али се уплео у разне криминалне активности, укључујући чак и убиства и терористичке акте. Он је 1928. стрељан, али га и данас представљају као мученика и жртву режима. Као последица, средином 1930-их почело је узмицање од коренизације, а пред крај те деценије готово се у потпуности одустало од такве политике. Уочи Другог светског рата кримски Татари су чинили мање од петине становништва Крима: у 1939. било их је 218 хиљада од укупно 1.126 хиљада житеља полуострва. Државни језици Кримске АССР били су руски и татарски. Административна подела аутономне републике заснивала се на националном принципу. После почетка рата многи кримски Татари позвани су у војску, али показало се да је међу њима изузетно велики степен дезертерства. Немци, који су сличне ствари изводили и у другим деловима СССР-а, као и у другим земљама, играли су на национализам Татара – из авиона су бацани леци у којима је обећавано коначно решење питања о татарској самосталности. Уз дезертерство забележени су и отворени напади на совјетску армију која је одступала. У Симферопољу и низу других места у новембру 1941. створени су тзв. муслимански комитети, који су између осталог имали задатак да врше пропаганду и агитацију међу татарским становништвом у корист немачке армије и фашистичког поретка, уништавање комуниста и совјетских органа и установа, помоћ немачкој армији поузданим људским резервама, прехрамбеним производима и топлом одећом и др. И тај програм је заиста спровођен, темељито. Тако, рецимо, после пораза код Стаљинграда Паулусове Шесте немачке армије, Теодосијски муслимански комитет прикупио јој је за помоћ милион рубаља. Али, важније су биле јединице самоодбране, које су Немци почели да образују већ у октобру 1941. Оне су учествовале у казненим одредима, у борбама на Керченском фронту, у апаратима полиције и пољске жандармерије. Особито су сурове биле акције против заробљених болесних и рањених партизана (убиства, чак спаљивање болесника и рањеника). Нису изостајале ни акције против мирног становништва – забележени су чак случајеви када се рускојезичко становништво обраћало за помоћ немачким властима и од њих добијало заштиту. Од пролећа 1942. на територији совхоза „Красни“ постојао је концентрациони логор у коме је за време окупације убијено мучењем и стрељано више од 8.000 људи. Све у свему, рачуна се да је Немцима служило, у разном облику, око 20.000 кримских Татара. О масовности учешћа Татара у немачким редовима речито говори и податак да су Немци приликом одступања на запад повели са собом и 5.000 активних саучесника и издајника. Током априла 1944. њих су евакуисали у луке Румуније и Бугарске, и од њих су касније формиране разне формације у Немачкој, потом у Мађарској, чак и у Француској. Исељавање кримских Татара 1944. Kрим је ослобођен 12. маја 1944, као коначни резултат операција започетих јуришом армије Четвртог украјинског фронта на Перекоп. Сарадници нациста који нису побегли с њима, били су наравно у опасности да буду ухапшени и да им се суди. И то се заиста и догађало. Остали су забележени такви случајеви (Наводи дати према књизи: Игорь Пыхалов, За что Сталин выселял народы, 5-е изд., Яуза-пресс, Москва, 2013, стр. 116). У Бахчисарају је ухапшен а затим осуђен и обешен Џафар Абибулајев, који је 1942. добровољно ступио у казнени батаљон, да би постао командир казненог вода и учествовао у стрељању мирних житеља. У Џанковском рејону ухапшена је трочлана група Татара која је по задатку немачких обавештајаца марта 1842. у затвору отровала 200 цигана. У Судаку је ухапшено 19 Татара, који су се зверски обрачунавали са заробљеним војним лицима Црвене армије. Међутим, толико масовна сарадња с окупаторима и учешћа у злочинима били су разлог за другачији приступ, односно за иницијативу за исељавање Татара. Одговарајући предлог упутио је Лаврентије Берија у писму Стаљину 10. маја 1944. (пун текст писма наведен је у: И. Пыхалов, Нав. дело, стр. 117). У том писму се наводи да органи НКВД и НКГБ спроводе на Криму рад на откривању и изоловању агентуре противника, издајника отаџбине, сарадника немачко-фашистичких окупатора и других антисовјетских елемената ‒ до 7. маја ухапшено је 5.381 такво лице, одузето је много оружја и муниције (с тачним наводом). Истражним и агентурним путем, као и изјавама локалних становника, утврђено је да је значајан део татарског становништва активно сарађивао с окупатором и водио борбе против совјетске власти. Из редова Црвене армије дезертирало је у 1941. години више од 20 хиљада Татара, који су издали отаџбину, прешли на страну Немаца и с оружјем у рукама борили се против Црвене армије. Даље се наводи формирање широке мреже „татарских националних комитета”, и њихове активности – учешће у протеривању у Немачку више од 50.000 совјетских грађана, прикупљање средстава и ствари за немачку армију, припрема шпијуна и диверзаната и њихово слање у позадину Црвене армије, итд. Следећег дана, 11. маја, Државни комитет одбране (ГКО) усвојио је Одлуку „О кримским Татарима“, којом се то исељавање одобрава (И. Пыхалов, нав. дело, стр. 119). Одлуку је требало да спроведе НКВД, и то до 1. јуна 1944. Татаре је требало раселити у рејоне Узбечке СССР. Операција је била спроведена брзо и одлучно. Уместо предвиђених 12‒13 дана (у писму Берије од 10. маја), цела операција изведена је за 3 дана. Према телеграму који су Берији 20. маја упутили заменик министра унутрашњих послова И. А. Серов и заменик министра државне безбедности Б. 3. Кобулов (Иосиф Сталин — Лаврентию Берии «Их надо депортироватьвать...»: Документы, факты, комментарии, стр. 138‒139) операција је изведена овако. Исељавање је почело 18. маја, а завршено 20. маја 1944. Исељено је 180.014 људи. Поред њих, мобилисано је 6.000 Татара који су упућени у градове Гурјев, Рибинск и Кујбишев, док је међу 8.000 људи тзв. спецконтингента стављених на располагање трусту „Московугољ” било 5.000 Татара. На тај начин, из Кримске АССР исељено је 191.044 лица татарске националности (несагласност од 30 људи, у извору – Р.Б.). Поред Татара, из Крима су нешто касније (27‒28 јуна) исељени и Бугари (12.075), Грци (14.300), Јермени (9.919), као и лица иностраног држављанства. Заједно с Бугарима, Грцима и Јерменима исељени су и становници турског, грчког и иранског држављанства којима је истекло важење пасоша. Као коначни резултат, према извештају Берије од 4. јула (И. Пыхалов, Нав. дело, стр. 128), исељено је укупно 225.009 људи, од тога Татара 183.155. Татари су расељени у Узбечку републику (151.604) и у области РСФСР (31.551). У прилозима уз одлуку о исељењу од 11. маја регулисана су питања обезбеђења хране за исељенике за време путовања и по приспећу у Узбечку републику. Каква је била даља судбина исељених Татара? Одлука Президијума Врховног совјета СССР № 493 од 5. септембра 1967. године „О грађанима татарске националности, који живе у Криму” признавала је, да су „после ослобођења у 1944. години Крима од фашистичке окупације факти активне сарадње с немачким освајачима једног дела Татара који су живели у Криму били неосновано приписани целом татарском становништву Крима”. У време перестројке Врховни совјет СССР у 1989. години депортацију кримских Татара осудио је и признао за незакониту и злочиначку. Интересантно је, и свакако не без значаја, да је овакав епилог уследио не у време Хрушчова, када су започеле масовне рехабилитације стварних или имагинарних жртава „стаљинистичких” злочина, већ тек у време Горбачова. Сходно томе, и кримски Татари су се вратили на Крим тек 1989, као што се може видети и из података о националном саставу становништва Крима (табела 1). Што се тиче Крима, он је 1945. из Аутономне републике преведен у статус Кримске области. А 19. фебруара 1954. у част 300-годишњице уједињења Украјине с Русијом, донета је одлука о преласку Крима из састава Русије у Украјину. (Сматра се да је заправо ова одлука израз захвалности Хрушчова украјинском клану за помоћ у преузимању власти, видети одредницу Крым у: Большая актуальная политическая энциклопедия, Москва, 2009, стр. 148.) После неуставног распуштања СССР-а 1991. године Крим је остао у саставу Украјине, иако су се на општекримском референдуму становници Крима већином од преко 90% изјаснили за обнављање кримске аутономије у саставу обновљеног СССР. Исте године Кримска област претворена је у Републику Крим која улази у састав Украјине. Мустафа Џемиљев Исте, 1991. године кримски Татари одржали су свој национални конгрес (курултај), који је као свој циљ прогласио стварање у Криму националне државе кримских Татара. Проглашено је и да сва кримска земља припада кримско-татарском народу. Курултај је основао орган руководства – Меџлис, на челу с Мустафом Џемиљевим, за кога поменута Енциклопедија наводи да је повезан с турским специјалним службама. Закључна разматрања Може ли се оцењивати, тј. вредновати операција каква је исељавање једног народа? Одговор, вероватно, може и мора бити потврдан – она је и до сада оцењивана и вреднована, и тако ће бити, сасвим сигурно, и у будућности. Право питање, међутим, налази се у другој равни – који критеријуми се у том вредновању користе, и на који начин се користе. Аутор овог текста лично се не осећа ни позваним ни дораслим да да «црну» или «белу» оцену разматраном догађају, поред осталог и зато што је свестан да му много чињеница, међу њима сигурно и много важних, није познато. Али, о критеријумима који се у том оцењивању користе, или које би требало користити, може да дискутује. Познато је, и из многих других случајева, како се поједини историјски догађаји оцењују и вреднују коришћењем и прећуткивањем историјских чињеница и докумената, а посебно њиховим фалсификовањима. Нама близак, не само временски, случај Сребренице довољно је упозоравајући, иако заглушујућа бука с једне и готово потпуно прећуткивање с друге стране не дозвољавају сучељавање двеју „истина“. Много већи број оваквих „тумачења“ историјских догађаја повезан је са Совјетским Савезом, особито за један период његовог постојања. Поменимо само случај злочина у Катињској шуми, који ни након седам деценија не само што није разрешен, него су мали изгледи да ће се то у скорој будућности десити. Лично сматрам да би чак и уз објективан приступ један такав догађај као што је исељавање целог једног народа било тешко оценити и вредновати (за разлику, бар начелно, од поменутих догађаја у Сребреници и Катињу). Ипак, оно што тако различите догађаје повезује јесте њихово инструментализовање у политичке сврхе. А ради тога се, онда, користе сва, дозвољена и недозвољена средства. Тако, на пример, у релативно недавно објављеној књизи „Стаљинске депортације. 1928‒1953“ («Сталинские депортации. 1928‒1953», ред. А. Н. Яковлев, Москва, Международный фонд Демократия, 2005) поменуто Беријино писмо од 10. маја 1944. објављено је без неколико важних пасуса и реченица. А када се прочитају ти изостављени делови, тешко је отети се утиску да је то учињено с умишљајем. Тај се утисак потврђује чињеницом да у књизи нису одштампани прилози уз Одлуку о исељавању од 11. маја 1944. А у тим прилозима регулисано је питање обезбеђења исхране исељених лица за време транспорта и по приспећу у Узбечку Републику. Ономе ко је макар и мало пратио догађаје у СССР-у од почетка Перестројке личност и дело А. Н. Јаковљева су познати, и наведено не би требало да буде изненађење. За њега се с потпуним правом може рећи да су од комуниста гори само антикомунисти. Поготову ако су, као он, преобраћеници. Покушајмо, стога, да се не задржавамо на томе, већ да објективно сагледамо околности које су довеле до разматраног догађаја. Прва, и најважнија, заправо пресудна околност била је чињеница да је рат још трајао. Крим јесте био ослобођен (као што смо видели, 12. маја), али у време када је операција извођена (18‒20 мај) велико је питање колико је то ослобођење објективно било, и колико се могло сматрати да је неповратно. Уосталом, без обзира на чињеницу да су совјетске армије биле у великој офанзиви, рат је трајао још тачно целу годину. Уз напомену да је поред тог „видљивог“ рата увелико припреман и онај други, за који тада није могло да се зна да ли ће се преточити у сепаратни мир с Немачком и заједничко окретање Запада и Немаца ка Истоку, или у оно што је заправо и уследило после Другог светког рата. Чињеницу да је исељавање кримских Татара изведено у ратним условима многи превиђају, било зато што за то не знају, било из неких других разлога. Тако, на пример, Љубинка Милинчић, коју не сматрам ни русофобом, ни злонамерном, пише у Политици (понедељак, 3. март 2014, стр. 3): „Подсећамо да је после Другог светског рата Стаљин раселио кримске Татаре по целом Совјетском Савезу.“ Одмах можемо констатовати да је и други део цитиране реченице (већим делом) нетачан, што говори о томе да она не познаје (бар не довољно) догађај који спомиње. Ипак, поставља се питање зашто новинари осећају потребу да, макар и тако, лапидарно, помињу ствари које очигледно не познају. При томе, понављам, Љ. Милинчић не сматрам за русофоба и злонамерног новинара. Треба имати у виду и још једну чињеницу, карактеристичну не само за то место и за то време. Војсци која побеђује придружују се и многи који јој заправо не припадају. Ово универзално и свевременско правило било је, наравно, добро познато и совјетској држави, о чему су сачувани и документи, који показују како се она томе супротставила. Један од начина било је и исељавање војника кримско-татарске националности. Ова мера се, такође, различито оцењује, иако је неспорно да су многи активни сарадници окупатора пожурили да се придруже партизанским јединицама како би „опрали“ своју сарадњу са Немцима. Потребно је нагласити да исељавањем нису били обухваћени учесници кримског илегалног покрета, који је деловао у позадини непријатеља, као ни чланови њихових породица. Најзад, још један моменат заслужује да буде поменут. Према подацима које је објавио познати истраживач Виктор Земсков (видети више његових радова објављених у часопису Социологические исследования, посебно К вопросу о масштабах репрессий в СССР, Социологические исследования, 1995, № 9, као и чланак Политические репрессии в СССР (1917‒1990 гг.), Россия XXI, 1994, № 1‒2), током исељавања кримских Татара умрло је 191 лице. Земсков је један од не тако великог броја истраживача који су имали приступ совјетским архивима, и стекао је епитет непристрасног истраживача, којег често цитирају и на Западу. Мада би се крајње тешко могло рећи да је имао ма и најмање симпатија за оно што се уобичајено назива „стаљинизам“, није се истакао уобичајеним ставовима према том периоду совјетске историје. То, наравно, не значи да није био оспораван, али оспоравања је било и с једне и с друге стране. А и то, на неки начин, сведочи о његовој непристрасности. Његови резултати углавном су прихваћени, и у Русији и на Западу. Наведени Земсковљев резултат, ипак, покушао је да оспори познати емигрантски демограф Сергеј Максудов (видети: О публикациях в журнале 'Социс', Социологические исследования, 1995, № 9). Његов кључни аргумент састоји се у питању: Како је могуће да у условима масовног пресељавања стопа смртности од 0,13% (десет људи дневно) буде чак мања од смртности кримских Татара у мирним предратним годинама? Иако је Максудов овде понешто „забрљао” с бројевима (наведена стопа ипак је виша него у предратним годинама, иако не и драматично виша), суштина његовог питања односи се на оно што га прати, а то су услови у којима је спроведено исељавање. Он, наиме, сматра да је исељавање спровођено без лекара, хране и пића, што нас поново враћа на изостављене делове из докумената које је као редактор објавио А. Н. Јаковљев, у време Горбачова главни идеолог ЦК КПСС, касније један од најжешћих противника СССР-а и његовог уређења и историје. Све те нове „историје“, које се заснивају на сакривању или фалсификовању докумената, на њиховом делимичном и истргнутом коришћењу, на играма с бројевима и сл. не могу допринети стварању објективне слике о стварним историјским догађајима. Догађај који овде разматрамо јесте трагичан, сам по себи, и утолико пре дужност је сваког истраживача, и не само истраживача, да га не злоупотребљава. Сигурно је да је међу исељенима било и оних који су без своје кривице испаштали за туђе почињене грехе. Али, и те жртве заслужују да им се ода људска, достојанствена пошта, а не да се (и) њихово страдање инструментализује. Као што и жртве које су страдале налазећи се на супротној страни, или још пре мирни грађани, заслужују исту такву почаст. А за такво нешто претпоставка је сагледавање објективних чињеница и утврђивање реалне слике догађаја. Оне који не мисле тако, или просто не поседују минимум знања, а ипак се усуђују да о томе говоре, требало би подсетити на још неке чињенице и догађаје. Рецимо, на још један догађаја из времена Другог светског рата. Наиме, 19. фебруара 1942. године, два и по месеца после почетка рата између две земље, председник једне од њих потписао је закон о исељавању из западних делова земље лица с националношћу непријатељске државе и њиховом смештању у централном делу земље. Интернирано је око 120.000 људи, док су истовремено из армије избачена сва лица пореклом из земље новог непријатеља. И, најзад, све оптужбе против ових грађана показале су се као лажне. Земље о којима је овде реч јесу – САД и Јапан, а председник који је потписао поменути закон којим су депортовани наведени грађани био је – Френклин Рузвелт. Литература Большая актуальная политическая энциклопедия, Эксмо, Москва, 2009, 424 стр. Земсков, Виктор Николаевич. К вопросу о масштабах репрессий в СССР, Социологические исследования, 1995, № 9, стр. 118‒127. Земсков, Виктор Николаевич. Политические репрессии в СССР (1917‒1990 гг.), Россия XXI, 1994, № 1‒2, стр. 107‒125. Крым, http://ru.wikipedia.org/wiki/%CA%F0%FB%EC . Максудов, Сергей. О публикациях в журнале 'Социс', Социологические исследования, 1995, № 9, стр. 114‒118. Милинчић, Љубинка.Премијер Украјине упозорава на рат, Политика, понедељак, 3. март 2014, стр. 1, 3. Пыхалов, Игорь Васильевич. За что Сталин выселял народы, 5-е изд., Яуза-пресс, Москва, 2013, 480 стр. Иосиф Сталин — Лаврентию Берии «Их надо депортироватьвать...»: Документы, факты, комментарии, Дружба народов, Москва, 1992, 288 стр. Яковлев, Александр Николаевич. (ред.) Сталинские депортации 1928-1953, Международный фонд «Демократия» ‒ Материк, Москва, 2005, 904 стр. Якобсон, Анатолий Леопольдович. Крым в Средние века, Наука, Москва, 1973, 174 стр. Якобсон, Анатолий Леопольдович. Средневековый Крым, Наука, Москва ‒ Ленинград, 1964, 232 стр. Rayko Bukvich Deportation of Crimean Tatars in 1944 Abstract. The article considers the problems of the deportation of the Crimean Tatars in 1944. After the short overview of the (co)existence of Tatarian and other nations in the Crimean peninsula, it was surveyed the causes that leaded to mass deportation more than 180.000 Tatars. It is emphasized< that these causes cannot be ignored, but it is necessary its really considering and evaluating. it is the necessity to avoid instrumentalization of this event in political purposes. Key Words. Deportation, Crimea, Tatars, Occupation, Collaboration |