Савремени свет | |||
Исламска држава и Запад - двосмислен однос |
уторак, 17. новембар 2015. | |
У свијетлу задњих дешавања у Паризу и застрашујућег и монструозног дјеловања тероризма, враћамо се опет на питање постављено 11. септембра, а то је борба међународне заједнице против ове пошасти. Послије 11. септембра САД су покренуле велики рат против тероризма. Међутим, тај се рат убрзо претворио у борбу против једног непријатеља, а то је Ал Каида и њен вођа Осама Бин Ладен. На крају те борбе појавио се побједник у лику САД, а све то пропраћено са снимцима као из ријалити програма, тријумфализма и помало неукусне ноте осветољубивости, а не извршења правде. Нешто слично се дешавало и са Гадафијем у Либији и Садамом Хусеином у Ираку. Данас је тзв. „Џихадиста Џони“ неко лице које треба да буде представник непријатељства Исламске државе према Западу уз цјелокупну помпу и драматургију као у акционим филмовима, а његова елиминација би требало да представља некакав ударац у средиште те организације. Послије нестанка Бин Ладена и борба против тероризма је скинута са листе приоритета, а њене последице и бруталност остале само као сјећања на један преседан у америчкој јавности. Тероризам је могао опет да постане „наш“, „њихов“, „умјерен“, „израз револта“ и слично. Убрзо се видјела и његова моћ да постане добро оружје у борби против непослушних владара у исламском свијету, па се тако много користио у „Арапском прољећу“, па све до момента када у Сирији добија и „државу“ и главни град (Раку), све пред очима, а дјелимично и уз посредну помоћ самих бораца против тероризма. Тако данас имамо готово отворен став Запада да ће се свом снагом борити против тероризма, али уз услов са којим је и почело арапско прољеће - да Запад одреди будуће владаре Сирије. Тако је услов да се створи пуна коалиција за борбу против тероризма одлазак Асада са власти. Уз све то потпуно је небитно да ли га подржава већина Сиријаца, и на крају, какав би мотив имала и овако ослабљена сиријска армија да им сам Асад саопшти да ће због уцјена напустити предсједничку функцију. А данас у Сирији је једино његова армија способна да порази џихадисте. Вјероватнија опција је да данас Асад напусти Сирију или саопшти да ће се повући да би дошло до потпуног распада сиријске војске и државе. Помоћ Хезболаха и Ирана би престала, а руска авијација би се морала повући. Све што би се десило јесте да би ИД потпуно овладао цијелокупном територијом Сирије и калифат би био нова држава у свијету. Тешко да би тада Запад и Русија имали снаге за борбу против калифата, а сама борба би била са неповољније позиције него што је то случај данас. Ова двосмислена игра са тероризмом има и своју цијену за све земље свијета данас. ИД-у је дозвољено да створи државу са новчаним приливима од продаје нафте на Запад, успјели су да дођу и до оружја којим је Запад наоружавао готово непостојећу опозицију на терену. Заборавило се потпуно колико је страха и терора посијао Бин Ладен без државе и са ограниченим могућностима мобилизације људских ресурса, с тим што ИД има све оно што је њему недостајало: територију, људство, огромне финансијске ресурсе, могућност политичке и вјерске индокртинације сљедбеника, као и довољно времена да створи јако и моћну инфраструктуру. И послије пораза ИД у Сирији од сиријске војске, многе земље свијета морају бити спремне за крваве пирове које ће остаци ИД са већ створеном мрежом моћи да учине. И овај послиједњи монструозни злочин у Паризу је само почетак. На нове акције у другим земљама на које вјероватно нећемо дуго чекати. Послиједње изјаве шефа француске дипломатије Лорана Фабијуса при напуштању преговора у Бечу о Сирији, да се нада договору о формирању прелазне владе у Сирији, не говоре да ће Запад и послије овога новог злочина у Паризу промијенити однос према том конфликту. Уз све то се појављује и један двосмислен однос према ИД и њеним симпатизерима. Док се ИД у Сирији покушава представити као екстреман израз револта народа према останку Асада на власти, а даљи останак само подстиче тај револт, у исто вријеме се у западним земљама сумњиче многи припадници исламске религије за симпатизерски и надасве недовољно одређен однос према ИД. Тако, западне владе могу тражити одлазак Асада са власти зарад њиховог снажнијег учешћа у борби против ИД, али грађани исламске вјероисповијести на Западу увијек и у свакој прилици морају доказивати своје непријатељстово према терористима. Ако су се многи послије Другог свјетског рата питали како је толико требало свијету да се уједини у борби против њемачког нацизма, могло би се и у будућем периоду десити да се питамо зашто нам је толико требало да се ујединимо у борби против Исламске државе. Или, једноставније питање, колико злочина ова џихадистичка организација треба да почини свијету да би Запад као приоритет ставио борбу против тероризма, а да сви они који у њој учествују буду добродошли у такву коалицију. |