Krah filozofije superiornosti i dominacije?

U svetskopolitičkom trenutku koji istaknuti stručnjaci već označavaju kao početak novog hladnog rata, pre svega između SAD i Rusije, redovno zasedanje Generalne skupštine UN u Njujorku imalo je jednu vrstu posebne težine sa potencijalno dalekosežnim implikacijama. Najupečatljivija odbrana postojećeg poretka, koju je izneo Barak Obama, sadržala je priznanje da je „liberalni internacionalni poredak” ranjiv, ali je, upravo stoga, akcenat stavljen na održavanje i jačanje tog poretka sa uveliko poznatom središnjom ulogom SAD.

Prepoznavanje da je celokupni međunarodni poredak u krizi – posebno kad je reč o pitanjima autonomije, teritorijalnog integriteta ili prava na samoopredeljenje – ni ovog puta nije bilo praćeno samokritičkim sagledavanjem uzroka takve situacije. Ili, preciznije, još uvek se, nažalost, ne može reći da su konstruktivizam i relativna umerenost Henrija Kisindžera, koji podseća na ključnu ulogu ravnoteže snaga, zabeležile relevantan trag u savremenoj američkoj spoljnoj politici. Štaviše, temeljna pitanja, poput saradnje s Rusijom u slučaju Ukrajine, na koja Kisindžer odgovara pozitivno – i to i kada se radi o saradnji SAD i Rusije, kao i o partnerstvu Evrope i Rusije – za sada ne nailaze na političku rezonancu na osnovu koje bi se moglo govoriti o ozbiljnijim promenama. Naprotiv, antiruska histerija i demonizacija Vladimira Putina „progresivno” je nastavljena, dok se istovremeno radikalizuje američko insistiranje na sopstvenoj izuzetnosti.

U stvarnosti, međutim, tranzicija sa pozicije neprikosnovenog lidera u polulidersku ulogu, u SAD se proživljava kao sve veći gubitak „prijatelja” i „saveznika” tj. kao zakasnelo „principijelno” suočavanje s pitanjem: ko će da brani neoliberalizam kao filozofiju postojećeg poretka? U tom svetlu, iscrtavanje horizonta ravnoteže moći između sve manjeg broja onih koji podržavaju američki svetski poredak i onih koji mu se suprotstavljaju, pojavljuje se kao optimalni ishod za realističnu politiku SAD.

U obraćanju Generalnoj skupštini Sergej Lavrov istakao je da zapadni blok koji predvodi Vašington odbacuje princip UN prema kojem su sve države jednake, tj. princip jednakosti zagarantovan Poveljom, i da se to čini u međunarodnoj areni, dok se SAD u pojedinačnim zemljama predstavljaju kao glavni protagonista demokratije ivladavine prava. Ukazujući na ovu očiglednu protivrečnost, Lavrov je artikulisao razliku između dve suprotne koncepcije: jedne, koja je svesna potrebe za zajedničkim delovanjem i saradnjom na internacionalnom nivou u cilju odgovora na izazove, i druge, tj. koncepcije dominacije koja se rukovodi neprijateljskom logikom „mi” i „oni”. Filozofija superiornosti i dominacije i njena prateća politika ultimatuma protivni su potrebama 21. veka, a posebno uspostavljanju policentričnog i demokratskog svetskog poretka.

Skrećući pažnju na činjenicu da je zapadni blok usmeren na „vertikalno strukturiranje čovečanstva”, Lavrov je podsetio da je to politika koja ne uzima u obzir legitimne interese naroda, u Evropi, kao i na drugim mestima, i stoga politika sa opasnim posledicama.

U tom svetlu, postaje sve jasnije da tzv. novi hladni rat nije naprosto sukob dve ili više sila već da je to pre svega sukob dve filozofije koji se tiče celog sveta: to je borba poretka dominacije i poretka slobode i jednakosti. Štaviše, isticanje unutrašnje veze između jednakosti i demokratije na velika vrata vraća ideju prave demokratije kao istinske vladavine naroda. U međunarodnim odnosima ova demokratija se pojavljuje u formi ravnopravnosti suverenih država, a da li je moguće oživeti bazične principe u funkcionisanju UN ili će savremena politika 21. veka biti usmerena na osnivanje novih tela i organizacija koje će zameniti postojeće, jedno je od bitnih sada otvorenih pitanja.