Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Kraj “američke ere”
Savremeni svet

Kraj “američke ere”

PDF Štampa El. pošta
Slavoj Žižek   
subota, 30. avgust 2008.
Nije li rat u Gruziji postmoderan? Imamo priču o junačkoj demokratskoj državici koja se brani od imperijalističkih ambicija postsovjetske Rusije; priču o američkom pokušaju da opkoli Rusiju vojnim bazama; priču o borbi za kontrolu nad izvorima nafte itd. Međutim, umesto da se izgubimo u lavirintu kontradiktornih priča, usredsredimo se na ono što nedostaje.
Poznavati neko društvo ne znači samo znati njegova eksplicitna pravila – moramo znati i kako se pravila primenjuju: kad ih upotrebiti, a kad ne; kad ih prekršiti; kad se ne dopušta biranje iako je izbor ponuđen; kad smo obavezni postupiti na određeni način, ali se moramo praviti da radimo po svom slobodnom izboru... Setite se paradoksa ponude koja se mora odbiti: običaj je da se takva ponuda odbija i svako ko je prihvati prostački je pogrešio. Kad me bogati ujak pozove u restoran, obojica znamo da će on platiti račun, ali ja ipak moram malo insistirati da podelimo trošak – a zamislite kako bih se iznenadio da ujak kaže: “OK, onda plati!”
Na ovom nivou se vidi i problem u haotičnim postsovjetskim godinama Jeljcinove vladavine u Rusiji: iako su zakonska pravila bila poznata (i uglavnom ista kao SSSR-u), raspala se složena mreža nepisanih pravila koja se prećutno znaju i koja su podupirala celu društvenu strukturu.
Recimo, da ste u Sovjetskom Savezu trebali bolji tretman u bolnici ili novi stan, da ste se hteli požaliti na vlast, da ste pozvani na sud, želeli upisati dete u najbolju školu, da ste predradnik kome državno preduzeće nije isporučilo sirovine na vreme itd., itd. – svi su znali što se mora preduzeti, kome se obratiti, koga podmititi, šta se može a šta ne sme.
Posle sovjetske vlasti, obične ljude je frustriralo što su nepisana pravila postala nejasna; niko nije znao šta raditi, kako reagovati, kako se postaviti prema zakonima, što se sme ignorisati, ko je potkupljiv itd. (Jedna od funkcija organizovanog kriminala je i uspostavljanje zamenjenog legaliteta: ako si imao mali biznis i klijent ti je dugovao novac, obratio bi se svom zaštitniku, mafijašu, koji je rešavao problem, jer državni pravni sistem nije bio učinkovit.) Stabilizacija pod Putinom uglavnom se svodi na ponovnu uspostavu jasnih nepisanih pravila: ljudi opet znaju kako se ponašati u složenoj mreži društvenih interakcija.
U međunarodnoj politici još nismo stigli do toga. Devedesetih godina je tihi pakt regulisao odnos velikih zapadnih sila i Rusije: Zapad je tretirao Rusiju kao veliku silu pod uslovom da se Rusija u praksi ne ponaša kao velika sila... Problem je: šta ako osoba kojoj se ponudi ono što se mora odbiti ponudu prihvati? Što ako se Rusija počne ponašati kao velika sila? Situacija je zaista katastrofalna, preti razaranjem kompletnog tkiva odnosa – i upravo se to dogodilo u Gruziji: Rusiji je dosadilo da je samo tretiraju kao supersilu i ponela se kao supersila. Kako je do toga došlo?
“Američki vek” se završio, zakoračili smo u razdoblje postojanja više centara globalnog kapitalizma: Sjedinjene Države, Evropa, Kina, možda Južna Amerika, a svako predstavlja kapitalizam s specifičnim obeležjem: SAD neoliberalni kapitalizam; Evropa ono preostalo od socijalne države; Kina autoritarni kapitalizam “istočnjačkih vrednosti”; Južna Amerika populistički kapitalizam... Pošto je propao američki pokušaj da se nametne kao jedina supersila (univerzalni policajac), pojavila se potreba za pravilima interakcije lokalnih središta u slučaju sukoba.
Zato je današnje vreme opasnije nego što izgleda. U vreme hladnog rata pravila međunarodnog ponašanja su jasna, a garantovalo ih je ono što se prikladno može prevesti kao “ludilo” supersila, MAD-ness, što je kratica za Mutualldž Assured Destruction – sigurno međusobno uništenje. Kad je Sovjetski Savez prekršio ta nepisana pravila invazijom na Avganistan, skupo je platio – rat u Avganistanu je početak kraja SSSR-a.
Stare i nove supersile se uzajamno iskušavaju, trude se da nametnu svoju verziju globalnih pravila, eksperimentišu preko posrednika, što su, naravno, male nacije i državice. Karl Poper je jednom pohvalio praksu da se pretpostavke podvrgavaju naučnom testiranju, s obrazloženjem da tako puštamo da pretpostavke umru umesto nas. U današnjem testiranju male nacije stradaju i pate umesto velikih – Gruzijci, kao i obično, plaćaju cenu testiranja. Iako su službeni rekviziti visoko moralni (ljudska prava i slobode itd.) priroda igre je jasna.
U knjizi “The Njar Over Iralj” Vilijam Kristol i Lorens F. Kaplan pišu: “Misija počinje u Bagdadu, ali ne završava onde.... Stojimo na rubu nove istorijske ere... Ovo je odlučan trenutak... Radi se očito o nečem većem od Iraka. Radi se čak o nečem većem nego što je budućnost Srednjeg istoka i rata protiv terorizma. Radi se o tome kakvu ulogu Sjedinjene Države nameravaju igrati u XXI stoleću”.
Moramo se složiti s ovim: posredi je zapravo budućnost međunarodne zajednice – nova pravila koja će je regulisati i koja će odrediti novi svetski poredak. Retroaktivno gledano, jasno je da je drugi irački rat znak američkog poraza, njihove nesposobnosti da glume globalnog policajca. SAD su akumulirale previše slučajeva “nepristojnog ponašanja” koje ih diskvalifikuju: izvršile su pritisak na druge države (kao što je Srbija) da predaju svoje osumnjičene ratne zločince Haškom sudu, dok su brutalno odbacili i pomisao da sud bude nadležan i za američke državljane itd.
Pravdajući intervenciju u Gruziji, Rusija je vešto iskoristila protivrečja u američkom ponašanju: ako su SAD intervenisale na Kosovu i silom pomogle njegovu nezavisnost, koju podržava i tamošnja velika američka vojna baza, zašto Rusija ne bi postupila isto u Južnoj Osetiji koja je mnogo bliže ruskoj teritoriji nego što je Kosovo američkoj?
Ako se celi svet zgražao što su NATO mirovne snage pobegle iz Srebrenice kad su Srbi zapretili bosanskom stanovništvu, zašto ne dopustiti Rusiji da učini tačno ono što Zapad nije učinio u Bosni, da interveniše i zaštiti i svoje mirovne snage i stanovništvo koje čuvaju? Kad su SAD i zapadne države osudile “preterani” odgovor Rusije na gruzijsku vojnu intervenciju, neminovno su podsetile na bombardovanje Iraka taktikom “šoka i strahopoštovanja” koje je bez sumnje bilo preterano.
Ako se iz sukoba u Gruziji može izvući bilo kakva pouka, onda je ova: pošto su Sjedinjene Države podbacile u ulozi globalnog policajca, moramo priznati da ni nova mreža supersila nije u tome uspela. Ne samo da su nespremni držati pod kontrolom male “otpadničke nacije”, nego ih podstiču na agresivno ponašanje da bi posredno vodile njihove ratove. Baklja mira sada prelazi u sledeći, širi krug: vreme je da se male zemlje u celom svetu udruže, kontrolišu velike sile i povuku granice njihovim opscenim igrama.
Kriza u Gruziji mogla bi se pristojno rešiti tako da se, recimo, Rusija i Gruzija slože kako Gruzija ima puni suverenitet nad teritorijom... pod uslovom da ga ne upotrebljava do kraja u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Čak bi se moglo tvrditi da de facto takav prećutni sporazum već postoji i da Rusija doživljava gruzijsku intervenciju u Južnoj Osetiji kao kršenje tog sporazuma.
Pitanje je, naravno: je li Gruzija delovala samostalno ili... Ali, nema smisla baviti se zagonetkom zašto su Gruzijci odlučili uspostaviti suverenitet do kraja i reskirati vojnu intervenciju – ono što je zbilja važno jest da su nas posledice tog “preterivanja” dovele licem u lice s istinom situacije.
Vreme je da supersile naučimo pristojnom ponašanju.
 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner