Многи у свету сматрају западне силе себичнима, препотентним и лицемерним

Ушли смо у еру глобалне конкуренције која је ублажена потребом за сарадњом и страхом од сукоба. Главни протагонисти су Сједињене Америчке Државе и њихови савезници са једне, и Кина и Русија са друге стране. Ипак, остатак свијета је такође битан. Ту су двије трећине свјетске популације и бројне растуће силе, посебно Индија, која је сада најмногољуднија земља на свијету.

Ипак, односи између Сједињених Америчких Држава и Кине су очигледно кључни. Срећом, америчка администрација се трудила да смањи тензије, недавно преко бројних посјета Пекингу укључујући државног секретара, Ентонија Блинкена, и секретарке за финансије, Џенет Јелен.

Циљ Џенет Јелен је био, како је изјавила, “успостављање и продубљивање односа” са новим економским руководством у Пекингу. Нагласила је да се ради о дијелу напора да се стабилизује однос, смањи ризик од неспоразума и размотре области сарадње. Додала је да “постоји важна разлика између раскидања веза, с једне стране, и, с друге стране, диверсификације кључних ланаца снабдијевања или предузимања циљаних акција за националну безбједност. Знамо да би раскидање веза између двије највеће свјетске економије било катастрофално за обје земље и дестабилизирајуће за свијет. А готово немогуће за спровести”.

Треба поздравити напор да се разјасне циљеви, унаприједи транспарентност и продубе односи. Не смијемо упасти у непријатељства с Кином као што смо то учинили с Русијом. Боље је, чак, потребно да овај однос функционише у интересу свијета. Међутим, забринутости Запада не смију се ограничавати само на односе с Кином. Бољи односи с остатком свијета такође су важни. То захтијева да Запад препозна своје дупле стандарде и лицемјерје.

Налазимо се у такмичењу система

Руска инвазија на Украјину представља страшно кршење основних моралних и правних принципа. Многи у земљама у развоју то препознају. Али се, такође, сјећају дугог историјског периода у којем су западне земље биле империјалисти и освајачи, као што и не пропуштају да примијете да нам је много више стало до наших европских саплеменика него до других. Пречесто смо гледали на озбиљна кршења људских права и међународног права у земљама у развоју као да то није наша брига. Украјина, како осјећају многи у тим земљама, није њихов проблем.

Затим, ту је трговина. У важном говору који је одржан у априлу, Џејк Саливен, савјетник за националну безбједност САД, одбацио је трговински поредак који је његова земља градила деценијама. Недавно је и представница за трговину САД, Кетрин Тај, сахранила тај исти поредак. Њен говор покреће многа питања. Ипак, оно што се не може игнорисати јесте сама чињеница о овом преокрету. Многи у земљама у развоју су прихватили доктрину отворене трговине. Многи од њих су просперирали као резултат тога. Сада страхују да ће бити остављени на цједилу.

Још једно значајно питање је међународна помоћ. Земље у развоју погодио је низ шокова за које нијесу биле одговорне: ковид, касније нагли раст инфлације, инвазија на Украјину, скок цијена енергије и хране, па затим и више каматне стопе. Помоћ коју су примиле током ере шокова је била недовољна. Насљеђе ковида за младе, заједно с теретом дугова, могли би резултирати “изгубљеним деценијима” за те земље.

Ако Запад жели остварити утицај којем се нада, мора схватити да његове тврдње о моралној супериорности нијесу ни несумњиве ни непобитне

Питање помоћи за развој надовезује се на изазов климатских промјена. Као што сви у земљама у развоју знају, разлог због којег је проблем климатских промјена сада ургентан јесте историјско емитовање гасова од стране држава са високим приходима. Ове земље су могле користити атмосферу као резервоар, док данашње земље у развоју то не могу. Зато им данас говоримо да морају кренути веома другачијим путем развоја од нашег. Наравно, то је прилично фрустрирајуће. Ипак, емисије сада морају бити драстично смањене. То захтијева глобални напор, који укључује и многе земље у развоју. Да ли смо напредовали у овом задатку, стварно умјесто реторички? Одговор је “не”. Емисије се уопште нијесу смањиле.

Да би емисије брзо опадале, док истовремено земље у развоју и земље у успону и даље пружају просперитет који захтијева њихово становништво, потребно је да постоји огроман проток ресурса према њима, посебно за финансирање ублажавања климатских промјена и потребног прилагођавања вишим температурама. У 2021. години, нето трансфери из званичних зајмова земљама у успону и развоју износили су само 38 милијарди долара. Донације су биле веће, али су биле уже усмјерене.

То је далеко од довољног. Потребна је већа помоћ, олакшање дугова, подршка инвестицијама везаним за климу и нови механизми за стварање потребних ресурса, као што је предлог да земље с натпросјечним емисијама по становнику надокнаде онима са емисијама испод просјека. Повећање капитала за мултилатералне банке је такође кључно.

Демократије с високим приходима не успијевају пружити адекватну помоћ у овом дугорочном задатку, баш као што је то био случај и током пандемије ковида. У случају климатских промјена, не схватамо нашу одговорност за управљање проблемом који сиромашни нијесу створили. Ово изгледа неправедно, зато што то очигледно и јесте.

Налазимо се у такмичењу система. Надам се да ће демократија и индивидуална слобода на крају побиједити. На дуги рок, имају добру шансу да то постигну. Међутим, такође морамо да се сјетимо пријетњи с којима се сада суочавамо по питању мира, просперитета и планете. Да бисмо се суочили с тим изазовима, неопходно је дубоко ангажовање с Кином. Међутим, ако Запад жели остварити утицај којем се нада, мора схватити да његове тврдње о моралној супериорности нијесу ни несумњиве ни непобитне. Многи у свијету сматрају западне силе себичнима, препотентним и лицемјернима. Не може се рећи да нијесу у праву. Морамо бити много бољи.

Текст је преузет из “Фајненшл тајмса”.

Превод: Н. Богетић

(Вијести)