Može li Srbija da iskoristi indonežansko privredno čudo

Indonežansko privredno čudo malo je poznato srpskoj javnosti. Zato je i prošla potpuno nezapaženo vest da je Indonezija izabrala Srbiju da bude distributivni centar strateških sirovina za tržišta jugoistočne i srednje Evrope.

"Kakao, palmino ulje, čaj, kaučuk, kafa, začini i druge strateške sirovine iz ekvatorijalne oblasti vodenim putevima stizali bi direktno u Srbiju po veoma povoljnim cenama tek nešto višim nego u DŽakarti", izjavio je ambasador Indonezije u Srbiji Samuel Samson.

Da povezivanje sa indonežanskom privredom može da donese velike koristi srpskoj privredi najubedljivije govori činjenica da je analitička grupa američke Siti banke procenila da će Indonezija do 2040. godine biti četvrta najveća privreda na svetu i da će sa 4,8 procenata učestvovati u globalnoj proizvodnji.

Slične procene imaju i analitičari iz Mekinzija, oni kažu da bi Indonezija do 2030. mogla da postane sedma privreda na svetu i da pretekne Nemačku i Veliku Britaniju. Ne smemo izostaviti i svetski poznatog ekonomistu Nurijela Rubinija koji je predvideo da će Indonezija do kraja ove decenije već biti deseta ekonomija.

Raste potrošačka klasa

Indoneziju sačinjava čak 17.500 ostrva, što ovu zemlju čini najvećim arhipelagom na svetu. Zato Mekinzi ovu zemlju naziva "Država - arhipelag" i u jednu od ključnih karakteristika njene ekonomije ubraja to što privreda raste, ne kao posledica izvoza (što je slučaj sa ostalim azijskim tigrovima), već kao posledica domaće potrošnje. Čak dve trećine BDP-a Indonezije se stvara zahvaljujući domaćim potrošačima.

Za tako veliku potrošnju mora da postoji i velika potrošačka klasa. Veoma je zanimljivo istraživanje po kome je utvrđeno da godišnje u Indoneziji "potrošačka klasa" naraste za tri miliona građana. U potrošačku klasu ulaze oni čija mesečna plata prelazi 3.600 dolara. Tim tempom rasta do 2030. godine država arhipelag će dobiti 90 miliona ljudi koji će imati dovoljno novca tako da ga neće imati samo za preživljavanje i plaćanje osnovnih troškova. Oni će trošiti znatno više nego danas i na taj način doprineti daljem rastu indonežanske ekonomije. Trenutno u Indoneziji ima 45 miliona ljudi koji pripadaju potrošačkoj klasi.

Tako visok rast potrošačke klase nema nijedna druga ekonomija, ni Indija ni Kina. I on je upravo ono što Indoneziji obezbeđuje privredni rast. Upravo to rastuće domaće tržište je i obezbedilo da Indonezija ne oseti finansijsku krizu niti smanjenu svetsku potražnju. A samim time što ovaj arhipelag nastavlja da "gaji" svoju potrošačku klasu obezbeđuje njegovu ekonomiju i od svih eventualnih budućih šokova.

Ovo platežno moćno tržište sigurno može da prihvati i neke srpske proizvode. Naravno, prihvatljivost naših proizvoda će zavisiti od kvaliteta i cene koju možemo da ponudimo. Ali sa udruženim nastupom nekoliko kompanija sigurno bismo mogli da snizimo troškove transporta koji su najveći problem kod ovih dalekih tržišta, a korist od proboja na ovo tržište bila bi od velikog značaja pre svega zbog njegove izdvojenosti od svetskih ekonomskih trendova koji su poslednjih godina nepovoljni.

Na nedavno održanom Poslovnom forumu Srbija - Indonezija, generalni sekretar Ministarstva trgovine Dedi Saleh je izjavio da bi Srbija u bliskoj budućnosti mogla da postane jedna od najpoželjnijih destinacija za indonežanske investicije u regionu.

Posle ove izjave na potezu je naša politička i privredna elita koja treba da pokaže zainteresovanost i ponudi projekte. Koliko se moglo saznati iz medija, nijedan korak ka privlačenju indonežanskih investicija još nije učinjen. Zemlja gladna investicija, kao što je Srbija, ne sme olako da prelazi preko ovih prilika.

Ne smemo zaboraviti i odlične političke odnose koje Srbija ima sa Indonezijom a koji samo mogu da doprinesu stvaranju poverenja i učvršćivanju ekonomskih odnosa. Indonezija podržava teritorijalni integritet Srbije na Kosovu i Metohiji i nije priznala južnu srpsku pokrajinu kao posebnu državu. Kada su izbili nemiri i ratovi u SFRJ devedesetih godina Indonezija nije priznala nijednu zemlju koja se otcepila od Jugoslavije sve do trenutka dok to Srbija nije učinila. U DŽakarti je pre nekoliko godina otvoren i veliki pravoslavni hram. Inače, sa 195 miliona muslimana Indonezija je prva zemlja u svetu po broju islamskih sledbenika.

Produktivnost radne snage kao mamac

U istraživanju koje je napravila revizorska kuća Grant Torton, Indonezija se nalazi među četiri zemlje u koje bi investitori najradije investirali u narednih godinu dana. 

Šta to toliko privlači investitore ovoj državi arhipelagu? Prvi odgovor na koji pomislimo kada razmišljamo o zemljama daleke Azije jeste jeftina radna snaga. Ali Indonezija je specifična i po tom pitanju. Kako su analitičari Mekinzija napisali u svojoj analizi ovog tržišta, jedno od najvećih iznenađenja privrede Indonezije jeste što pokretačka snaga njenog razvoja nije obilje radne snage, već poboljšanje njene produktivnosti. U poslednjih dvadeset godina rast produktivnosti radne snage je bila sila koja je doprinela rastu ekonomije od 60 odsto.

I suprotno raširenom predubeđenju da produktivnost može da raste na račun zaposlenosti, u slučaju Indonezije poslednjih decenija je rasla i produktivnost i zaposlenost.

Ipak, da bi dostigli vladin plan da ekonomija raste sedam procenata godišnje Indonezija će morati još više da se potrudi nego što je to radila do sada. Tako će rast morati da bude 60 odsto veći nego što je bio od 2000. To je izazov za Indoneziju ali s obzirom na sve što je ova zemlja pokazala realno ostvariv cilj.

Ako Indonezija poveća svoju produktivnost i ukloni barijere za rast u tri ključne oblasti - potrošački servisi, poljoprivreda i resursi i poboljša znanje i veštine radnika, to bi moglo da rezultira velikim ubrzanjem rasta, zaključuju stručnjaci Mekinzija.

Indonežanska ekonomija beleži ogroman rast, u drugom kvartalu ove godine BDP je porastao po stopi od 6,4 odsto, višoj od očekivane i nasuprot kretanjima u globalnoj privredi.

Inače, Indonezija je imala stabilan i impresivan rast privrede od četiri do šest procenata godišnje u poslednjih deset godina. Pored toga Indonežani su uspeli da svoj javni dug smanje za 70 procenata u poslednjoj deceniji a stopu inflacije su sa 20 odsto pre deset godina spustili na osam. Po Svetskom ekonomskom forumu, Indonezija se od 139 analiziranih država nalazi na 25. mestu po makroekonomskoj stabilnosti u 2012. godini. Pre samo pet godina - 2007. nalazila se na 89. mestu. Poređenja radi Brazil se nalazi na 62., Indija na 99. mestu. Nije zgoreg podsetiti da se Srbija na toj listi nalazi na 115. mestu.

Prirodna bogatstva i razvijen uslužni sektor

Kako funkcioniše privreda Indonezije možda se najbolje može videti ako pogledamo strukturu bruto društvenog proizvoda ove zemlje. Naime, Indonezija je veoma bogata prirodnim resursima. Ona je najveći proizvođač i izvoznik palminog ulja, drugi izvoznik uglja, drugi najveći svetski proizvođač kakaa i kalaja. Četvrta je na svetu po rezervama nikla i sedma po rezervama boksita, ima najveće geotermalne resurse na svetu. I što je najvažnije, ima i velike rezerve nafte i prirodnog gasa.

I sa svim ovim prirodnim resursima moglo bi se pomisliti da je veći deo BDP-a nastao uz pomoć ovih resursa, međutim, na veliko iznenađenje mnogih poznavalaca indonežanske ekonomije polovina BDP-a dolazi iz uslužnog sektora. Tu su pre svega finansijski servisi, štednja i investicije, zatim maloprodaja i telekomunikacije. Da ova zemlja ide u korak sa savremenim trednovima pokazuje i podatak da je Indonezija četvrti najveći svetski korisnik Fejsbuka.

Ono što bi se posebno svidelo ministru finansija i predsedniku Ujedinjenih regiona Srbije Mlađanu Dinkiću kod Indonezije jeste njena ekonomska decentralizacija. Iako glavni grad DŽakarta učestvuje u BDP-u sa jednom četvrtinom, njegova dominacija je u opadanju. Veliki broj gradova srednje veličine kao što su Bandung i Medan rastu brže od glavnog grada i u budućnosti će biti još važnija tačka gde će strani investitori tražiti svoju priliku za ulaganje.

Urbanizacija indonežanskog stanovništva je jedan od važnijih stimulansa rasta ekonomije. Predviđa se da će do 2030. godine 70 odsto stanovništva živati u urbanim oblastima za razliku od današnjih 50 odsto. Gradovi koji imaju broj stanovnika između dve i pet miliona, kao Bekasi i Surabaja, rastu toliko brzo da po nekim predviđanjima zajedno mogu da dostignu takvu proizvodnju koja će do 2030. činiti 27 odsto BDP-a. Čak 90 odsto indonežanskih gradova koji imaju brz rast se do 2030. neće nalaziti na ostrvu Java, na kome je DŽakarta.