Савремени свет | |||
Може ли Србија да искористи индонежанско привредно чудо |
среда, 13. фебруар 2013. | |
Индонежанско привредно чудо мало је познато српској јавности. Зато је и прошла потпуно незапажено вест да је Индонезија изабрала Србију да буде дистрибутивни центар стратешких сировина за тржишта југоисточне и средње Европе. "Какао, палмино уље, чај, каучук, кафа, зачини и друге стратешке сировине из екваторијалне области воденим путевима стизали би директно у Србију по веома повољним ценама тек нешто вишим него у Џакарти", изјавио је амбасадор Индонезије у Србији Самуел Самсон. Да повезивање са индонежанском привредом може да донесе велике користи српској привреди најубедљивије говори чињеница да је аналитичка група америчке Сити банке проценила да ће Индонезија до 2040. године бити четврта највећа привреда на свету и да ће са 4,8 процената учествовати у глобалној производњи. Сличне процене имају и аналитичари из Мекинзија, они кажу да би Индонезија до 2030. могла да постане седма привреда на свету и да претекне Немачку и Велику Британију. Не смемо изоставити и светски познатог економисту Нуријела Рубинија који је предвидео да ће Индонезија до краја ове деценије већ бити десета економија. Расте потрошачка класа Индонезију сачињава чак 17.500 острва, што ову земљу чини највећим архипелагом на свету. Зато Мекинзи ову земљу назива "Држава - архипелаг" и у једну од кључних карактеристика њене економије убраја то што привреда расте, не као последица извоза (што је случај са осталим азијским тигровима), већ као последица домаће потрошње. Чак две трећине БДП-а Индонезије се ствара захваљујући домаћим потрошачима. За тако велику потрошњу мора да постоји и велика потрошачка класа. Веома је занимљиво истраживање по коме је утврђено да годишње у Индонезији "потрошачка класа" нарасте за три милиона грађана. У потрошачку класу улазе они чија месечна плата прелази 3.600 долара. Тим темпом раста до 2030. године држава архипелаг ће добити 90 милиона људи који ће имати довољно новца тако да га неће имати само за преживљавање и плаћање основних трошкова. Они ће трошити знатно више него данас и на тај начин допринети даљем расту индонежанске економије. Тренутно у Индонезији има 45 милиона људи који припадају потрошачкој класи. Тако висок раст потрошачке класе нема ниједна друга економија, ни Индија ни Кина. И он је управо оно што Индонезији обезбеђује привредни раст. Управо то растуће домаће тржиште је и обезбедило да Индонезија не осети финансијску кризу нити смањену светску потражњу. А самим тиме што овај архипелаг наставља да "гаји" своју потрошачку класу обезбеђује његову економију и од свих евентуалних будућих шокова. Ово платежно моћно тржиште сигурно може да прихвати и неке српске производе. Наравно, прихватљивост наших производа ће зависити од квалитета и цене коју можемо да понудимо. Али са удруженим наступом неколико компанија сигурно бисмо могли да снизимо трошкове транспорта који су највећи проблем код ових далеких тржишта, а корист од пробоја на ово тржиште била би од великог значаја пре свега због његове издвојености од светских економских трендова који су последњих година неповољни. На недавно одржаном Пословном форуму Србија - Индонезија, генерални секретар Министарства трговине Деди Салех је изјавио да би Србија у блиској будућности могла да постане једна од најпожељнијих дестинација за индонежанске инвестиције у региону. После ове изјаве на потезу је наша политичка и привредна елита која треба да покаже заинтересованост и понуди пројекте. Колико се могло сазнати из медија, ниједан корак ка привлачењу индонежанских инвестиција још није учињен. Земља гладна инвестиција, као што је Србија, не сме олако да прелази преко ових прилика. Не смемо заборавити и одличне политичке односе које Србија има са Индонезијом а који само могу да допринесу стварању поверења и учвршћивању економских односа. Индонезија подржава територијални интегритет Србије на Косову и Метохији и није признала јужну српску покрајину као посебну државу. Када су избили немири и ратови у СФРЈ деведесетих година Индонезија није признала ниједну земљу која се отцепила од Југославије све до тренутка док то Србија није учинила. У Џакарти је пре неколико година отворен и велики православни храм. Иначе, са 195 милиона муслимана Индонезија је прва земља у свету по броју исламских следбеника. Продуктивност радне снаге као мамац У истраживању које је направила ревизорска кућа Грант Тортон, Индонезија се налази међу четири земље у које би инвеститори најрадије инвестирали у наредних годину дана. Шта то толико привлачи инвеститоре овој држави архипелагу? Први одговор на који помислимо када размишљамо о земљама далеке Азије јесте јефтина радна снага. Али Индонезија је специфична и по том питању. Како су аналитичари Мекинзија написали у својој анализи овог тржишта, једно од највећих изненађења привреде Индонезије јесте што покретачка снага њеног развоја није обиље радне снаге, већ побољшање њене продуктивности. У последњих двадесет година раст продуктивности радне снаге је била сила која је допринела расту економије од 60 одсто. И супротно раширеном предубеђењу да продуктивност може да расте на рачун запослености, у случају Индонезије последњих деценија је расла и продуктивност и запосленост. Ипак, да би достигли владин план да економија расте седам процената годишње Индонезија ће морати још више да се потруди него што је то радила до сада. Тако ће раст морати да буде 60 одсто већи него што је био од 2000. То је изазов за Индонезију али с обзиром на све што је ова земља показала реално остварив циљ. Ако Индонезија повећа своју продуктивност и уклони баријере за раст у три кључне области - потрошачки сервиси, пољопривреда и ресурси и побољша знање и вештине радника, то би могло да резултира великим убрзањем раста, закључују стручњаци Мекинзија. Индонежанска економија бележи огроман раст, у другом кварталу ове године БДП је порастао по стопи од 6,4 одсто, вишој од очекиване и насупрот кретањима у глобалној привреди. Иначе, Индонезија је имала стабилан и импресиван раст привреде од четири до шест процената годишње у последњих десет година. Поред тога Индонежани су успели да свој јавни дуг смање за 70 процената у последњој деценији а стопу инфлације су са 20 одсто пре десет година спустили на осам. По Светском економском форуму, Индонезија се од 139 анализираних држава налази на 25. месту по макроекономској стабилности у 2012. години. Пре само пет година - 2007. налазила се на 89. месту. Поређења ради Бразил се налази на 62., Индија на 99. месту. Није згорег подсетити да се Србија на тој листи налази на 115. месту. Природна богатства и развијен услужни сектор Како функционише привреда Индонезије можда се најбоље може видети ако погледамо структуру бруто друштвеног производа ове земље. Наиме, Индонезија је веома богата природним ресурсима. Она је највећи произвођач и извозник палминог уља, други извозник угља, други највећи светски произвођач какаа и калаја. Четврта је на свету по резервама никла и седма по резервама боксита, има највеће геотермалне ресурсе на свету. И што је најважније, има и велике резерве нафте и природног гаса. И са свим овим природним ресурсима могло би се помислити да је већи део БДП-а настао уз помоћ ових ресурса, међутим, на велико изненађење многих познавалаца индонежанске економије половина БДП-а долази из услужног сектора. Ту су пре свега финансијски сервиси, штедња и инвестиције, затим малопродаја и телекомуникације. Да ова земља иде у корак са савременим тредновима показује и податак да је Индонезија четврти највећи светски корисник Фејсбука. Оно што би се посебно свидело министру финансија и председнику Уједињених региона Србије Млађану Динкићу код Индонезије јесте њена економска децентрализација. Иако главни град Џакарта учествује у БДП-у са једном четвртином, његова доминација је у опадању. Велики број градова средње величине као што су Бандунг и Медан расту брже од главног града и у будућности ће бити још важнија тачка где ће страни инвеститори тражити своју прилику за улагање. Урбанизација индонежанског становништва је један од важнијих стимуланса раста економије. Предвиђа се да ће до 2030. године 70 одсто становништва живати у урбаним областима за разлику од данашњих 50 одсто. Градови који имају број становника између две и пет милиона, као Бекаси и Сурабаја, расту толико брзо да по неким предвиђањима заједно могу да достигну такву производњу која ће до 2030. чинити 27 одсто БДП-а. Чак 90 одсто индонежанских градова који имају брз раст се до 2030. неће налазити на острву Јава, на коме је Џакарта. |