Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Pogled kroz čarobne naočari
Savremeni svet

Pogled kroz čarobne naočari

PDF Štampa El. pošta
Slavoj Žižek   
ponedeljak, 03. novembar 2008.

 

Šta ako je implicitna poruka Republikanaca (ne bojte se, neće biti istinskih promena) prava iluzija?

Kada je junak Karpenterove knjige Oni žive stavio neobične naočari koje je slučajno pronašao u nekoj napuštenoj crkvi, primetio je bilbord sa reklamom za odmor na Havajima, ali je na njemu stajao natpis: „Ženite se i množite se.“ Na oglasu sa drugog bilborda za televizor u boji pisalo je: „Ne razmišljaj nego kupuj!“
U ovom slučaju naočari služe kao sredstvo za kritikovanje ideologije. Drugim rečima, omogućile su mu da vidi pravu poruku skrivenu ispod sjajne i šarene glazure.
Šta bismo ugledali kada bismo predsedničku kampanju republikanaca posmatrali kroz takve naočari? Kao prvo, mnoštvo protivrečnosti i nedoslednosti:

- Njihov poziv da se prevaziđu stranačke podele, dok s druge strane vode politiku kulturnog rata između „nas“ i „njih“.
- Upozorenje da bi porodični život kandidatâ trebalo da bude daleko od očiju javnosti, dok sa sopstvenim porodicama paradiraju na bini.
- Obećanja da će biti promena, dok istovremeno nude iste stare programe (niži porezi i manja socijalna davanja, agresivna spoljna politika, itd.)
- Zalaganje da se smanji državna potrošnja, dok neprekidno hvale predsednika Regana. (Setite se Reganovog odgovora onima koji su se bojali da će dugovi eksplodirati: „Dovoljno je velik da se brine sam o sebi.“)
- Optužbe da demokrate preferiraju stil, a ne suštinu, koje republikanci izriču na spektakularnim mitinzima.

Zatim bismo primetili da ove i ostale nedoslednosti ne predstavljaju slabost, već da osnažuju poruku koju republikanci šalju. Republikanski stratezi majstorski koriste mane liberalizma. Njihova snishodljiva „zabrinutost“ za siromašne pomešana je sa jedva prikrivenom ravnodušnošću, ako ne i prezirom, prema običnim radnicima, a politički korektan feminizam sa prikrivenim nepoverenjem prema ženama na vlasti. Guverner Aljaske Sara Pejlin se pokazala kao odličan primer za oba, paradirajući sa suprugom, koji pripada radničkoj klasi, i šepureći se sa svojim feminizmom.

Prethodne generacije političarki (premijer Indije Indira Gandi, premijer Izraela Golda Meir, premijer Velike Britanije Margaret Tačer, pa čak i u izvesnoj meri i američka senatorka Hilari Klinton) bile su „falusne“ žene. Ponašale su se kao „gvozdene dame“, oponašajući muški autoritet i pokušavajući da ga nadmaše, kao i da budu „veći muškarci od samih muškaraca“.
Pišući u francuskom nedeljniku Le point, Žak-Alan Miler, sledbenik pokojnog francuskog filozofa Žaka Lakana, primetio je kako Pejlinova, za razliku od ostalih, s ponosom ističe ženstvenost i materinstvo. Ona ima „kastracioni“ efekat na muške protivnike, ne zato što je muževnija od njih, već zato što sarkastično umanjuje naduvani muški autoritet. Kako kaže Miler, Pejlinova instiktivno zna da je muški „falusni“ autoritet samo poza, pretvaranje koje treba iskoristiti i izložiti podsmehu. Setite se kako se sprdala sa radom senatora Baraka Obame na organizovanju zajednice.

Pejlinova nudi „postfeminističku“ ženstvenost bez kompleksnosti, sjedinjujući osobine majke, smerne učiteljice (naočari, punđa), javne ličnosti, i implicitno seksualnog objekta, koja s ponosom predstavlja „prvog čoveka“ kao falusnu igračku. Njena poruka glasi da joj ništa ne nedostaje, a da bi uvreda bila još veća, ovaj levičarsko-liberalni san ostvarila je republikanka. Kao da je Pejlinova zapravo ono što femnistkinje levičarsko-liberalne orijentacije žele da budu. Nije ni čudno što Pejlinova odaje utisak lažnog oslobođenja. „Dajte još [naftnih] bušotina!“ Feminizam i porodične vrednosti! Velike korporacije i obični radnici!
Nego, da se vratimo na Karpenterovu knjigu. Da bi čovek shvatio šta republikanci zaista poručuju, mora uzeti u obzir ne samo ono što je izrečeno, već i ono što se implicira.

U slučaju njihove populističke poruke da su ozlojeđeni zbog inertnosti i korupcije u Vašingtonu, kroz naočari bi se videlo da im ne smeta što javnost odbija da shvati pravi smisao: „Ne dozvoljavamo vam da shvatite, pa se zabavljajte i iskaljujte svoj bes! Mi ćemo se pozabaviti poslom. Imamo dovoljno zakulisnih stručnjaka koji umeju da srede stvari. U izvesnom smislu je i bolje je da ništa ne znate.“ (Setite se kako je potpredsednik Dik Čejni nagoveštavao kako vlast ima i mračnu stranu dok je uspešno provlačio inicijativu da predsednik dobije veću izvršnu vlast).
A kada poruka glasi da će promena biti, kroz naočari bi se videlo otprilike sledeće: „Ne brinite, pravih promena neće biti, jer hoćemo da promenimo samo neke sitnice kako bismo se pobrinuli da se zapravo ništa i ne promeni.“ Republikanci stalno ponavljaju priču o promenama ili o tome kako će zamutiti ustajalu vodu u Vašingtonu. (Setite se bivšeg predsedavajućeg Predstavničkog doma Njuta Gingriča koji se 1994. kroz populizam uzdigao na vlast).

Nemojmo se zavaravati – glasači republikanaca znaju da pravih promena neće biti. Znaju da će sve nastaviti svojim tokom uz kozmetičke izmene. To je deo dogovora.

Pre četiri godine senator DŽon Keri je izgubio na izborima jer je bio predsednik Buš sa ljudskim likom. Danas je senator DŽon Mekejn nakarminisani Buš. U pitanju je retorički karmin kojim je ispisao: „Nema foliranja“. Kada su prinstonskog filozofa Henrija Frankfurta, autor bestselera O foliranju, pitali koji se američki političar najviše udaljio od preovlađujućeg foliranja, naveo je Mekejna i time načinio tragikomičan promašaj. Otvoren nastup u kome se vidi anti-folirantska iskrenost možda je i najpametniji oblik foliranja, to jest obično populističko poziranje.

Šta, međutim, ako je implicitna poruka Republikanaca (ne bojte se, neće biti istinskih promena) prava iluzija, a ne skrivena istina? Šta ako se promene zaista i dese? Ili, da parafraziramo braću Marks – Mekejn i Pejlinova izgledaju kao da žele promene, a tako i govore – ali to nas ne sme zavarati, mogli bi da ostvare promene!

Možda je to i najveća opasnost, jer to bi to bile promene u pravcu domovine na prvom mestu i zahteva za još više naftnih bušotina [slogani iz izborne kampanje].

Srećom, kao neki prerušeni izborni blagoslov, desilo se nešto otrežnjujuće što nas je podsetilo gde zaista živimo – u stvarnosti globalnog kapitalizma. Država planira vanredne mere i da potroši stotine milijardi dolara, ako ne i bilion, kako bi sanirala posledice finansijske krize koju su prouzrokovale špekulacije na slobodnom tržištu.
Pouka je jasna – tržište i država nisu u sukobu. Doduše, potrebne su snažne intervencije države kako bi se održala ravnoteža tržišta.

Prva reakcija republikanaca na finansijski krah bila je da se on svede na malu nezgodu koja se lako može izlečiti odgovarajućom dozom starog republikanskog leka (strogo poštovanje tržišnih mehanizama itd.) Ukratko, skrivena poruka republikanaca bila je sledeća – dozvoljavamo vam da i dalje sanjate.

Međutim, sve političke floskule o manjoj državnoj potrošnji postale su nebitne posle iznenadnog sudara sa realnošću. Danas čak i oni koji se najglasnije zalažu za smanjenje prekomerne moći Vašingtona prihvataju činjenicu da je državna intervencija nužna u nezamislivo velikoj meri. Suočivši se s time, onoliko hvalisanje o tome kako „nema foliranja“ svelo se na konfuzno mrmljanje. Gde su danas Mekejnova čvrsta odlučnost i sarkazam Pejlinove?
I da li je finansijski krah zapravo kraj sna? To zavisi od toga kako će najšira javnost gledati na njega. Drugim rečima, koje će tumačenje preovladati? Koja će „priča“ pobediti?
Kada se normalan tok stvari iznenada prekine, otvara se polje „diskurzivnog“ idelološkog nadmetanja. Hitler je u Nemačkoj krajem dvadesetih godina prošlog veka dobio u nadmetanju za priču koja će Nemcima objasniti razloge za krizu u Vajmarskoj republici i kako iz nje izaći. (Njegova zavera je bila zavera protiv Jevreja.) U Francuskoj je 1940. pobedila priča maršala Petena o tome kako je Francuska propala zbog jevrejskog uticaja i degeneracije demokratije.
Shodno svemu navedenom, glavni zadatak vladajuće ideologije jeste da nametne priču koja krivicu za finansijski krah neće svaliti na sistem globalnog kapitalizma kao takav, već na, recimo, labave propise i korupciju u velikim finansijskim institucijama. Ukoliko želimo da se suprotstavimo ovoj tendenciji trebalo bi da insistiramo na ključnom pitanju – koja „mana“ sistema otvara mogućnost za ovakve krize i padove i njihova stalna izbijanja?

Prvo što bi trebalo imati u vidu jeste da je poreklo krize „dobroćudno“. Pošto je u prvim godinama novog milenijuma eksplodirao „dot-kom“ balon, odluka suprotna partijskom stavu bila je da se uvedu olakšice za ulaganja u nekretnine kako bi privreda napredovala, a recesija bila sprečena. Današnji krah je cena koju SAD plaćaju za to što su recesiju odložile za pet godina
Opasnost je u tome što će nas priča o navodnim razlozima za finansijski krah navesti da i dalje sanjamo umesto da nas otrezni. A ovde bi se trebalo zabrinuti – ne samo zbog ekonomskih posledica finansijskog kraha, već i zbog očitog iskušenja da intenziviramo „rat protiv terorizma“ i intervencionizam Amerike kako bi privreda nastavila da funkcioniše.

(Autor je filozof i psihoanalitičar, radi kao viši istraživač na Institutu za napredne studije društvenih nauka u Esenu. Između ostalog, autor je knjiga Krhki apsolut i Da li to neko reče totalitarizam?)

Izvor: http://www.inthesetimes.com/article/3976/through_the_glasses_darkly

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner