Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > "Postdemokratija"
Savremeni svet

"Postdemokratija"

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Samardžić   
subota, 12. avgust 2023.

U modernoj političkoj teoriji savremeni politički sistemi nazvani su postdemokratija. ( Kolin Krauč, Žak Ransijer, Šeldon Volin, Piter Meir i dr ) U takvim sistemima vlast je u rukama ekonomskih elita, a periodični izbori su obična farsa čiji je cilj da se ekonomska moć prenese i u političku i svaku drugu sferu društvenog živata. U zapadnim društvima glavni subjekti političkih procesa su politizovane krupne korporacije, pojedinačni građani su razbijeni, izolovani, obeshrabreni da se međusobno organizuju. U Srbiji poluge moći drže ambasadori velikih sila i predstavnici međunarodnih finansijskih organizacija, oni vladaju preko domaćih stranaka, kojima omogućavaju da kontrolišu državni aparat sve dok služe njihovim interesima.

Na izborima tzv. birači se ne opredeljuju između različitih političkih koncepata, koje većina izbornih aktera uopšte i nema, nego na osnovu predstavljanja kandidata u medijima. Izbori se dobijaju na televizijama, a za njihov ishod važniji su vizuelni i zvučni efekti nego ideje. Izborne kampanje su dobro režirani spektakli koji se mnogo ne razlikuju od zabavnih programa. Dobija stranka koja ima više novca da plati najboljeg reditelja, koji veštim manipulacijama formira volju građana. U politici vlada novac, načelo jedan dolar jedan glas, a ne jedan čovek jedan glas. U političkim kampanjama se ne vodi racionalna rasprava o ključnim problemima sa kojima se neka zajednica suočava, nego se pažnja usmerava prema trivijalnostima.

Savremene političke partije su organizacije za brutalnu eksploatatciju javnih resursa, izborne mašinerije koje služe ličnim i klanovskim interesima. Obični ljudi u politici samo statiraju, oni su pasivni posmatrači, odlučuju oligarhije iza zatvorenih vrata i mimo demokratskih procedura

Ovakav politički sistem ne otvara prostor za raspravu o egalitarnim politikama, redistribuciji, zaštiti marginalnih i isključenih. Političari se ponašaju kao estradne zvezde ili manekeni, jedan peva, drugi udara u tamburu. Političke poruke su sloganizovane i estetizovane, demokratski život sveden je na neprestane kampanje, stručnjaci za istraživanje javnog mnjenja glavni su posrednici između vladajućih elita i naroda. Javni govor prestao je da bude racionalna rasprava i pretvorio se u manipulativnu i zavodljivu retoriku u kojoj dominiraju emocijama nabijena pojednostavljivanja. Na predizbornim mitinzima glavnu ulogu imaju bubnjevi, politika je privatizovana i trivijalizovana. Antisistemske teme su potisnute, raspravlja se o alternaivama koje kreiraju reditelji političkih procesa, obični građani samo slede siglnale koje im šalje režimska propaganda. Na izborma se može promeniti vlada, ali samo da bi na vlast došla ista takva. Promena sistema je isključena kao opcija, takmiče se konkurentski marketinški timovi, a ne partije sa različitim programima. Pobeđuje onaj koji ima više novca i bolje barata manipulativnim tehnikama. Savremene političke partije su organizacije za brutalnu eksploatatciju javnih resursa, izborne mašinerije koje služe ličnim i klanovskim interesima.

Obični ljudi u politici samo statiraju, oni su pasivni posmatrači, odlučuju oligarhije iza zatvorenih vrata i mimo demokratskih procedura, kao u predemokratskim sistemima. Publika je pasivna, konfuzna, zbunjena, nesposobna da stvara organizacije koje bi mogle da štite njihove interese. Razum i moral su davno proterani iz politike, političkim životom u većini država dominiraju bezobzirni demagozi, često šarlatani, koji su potpuno nezaintersovani da se bave rešavanjem društvenih problema. Politčki procesi su obesmišljeni, ispražnjeni od sadržaja. Napetosti između vlasti i opozicije više uglavnom nema, stranke se grupišu u centru, a među njima nema bitinih ideoloških razlika.

Pravila igre u političkim sistemima liberalne demokratije tako su organizovana da onemoguće pojavu alternative, i da spreče obične ljude, tj većinu stanovnika, da efikasno učestvuju u političkom životu. Favorizovani su tehnokratski načini uprvljanja u kojima dominira ekspertska analiza, koja je, navodno, neutralna. Moderna država je, tobože, više regulaltivna nego politička i redistributivna. Jedan cinični zastupnik ovakvog koncepta zato kaže da nam treba manje, a ne više demokratije.

Ključnu ulogu u političkoj komunikaciji imaju mediji, naravno u privatnom vlasništvu, koji nisu zainteresovani da organizuju ozbiljnu debatu o najvažnijim društvenim temama, već da povećaju svoj profit. Ukoliko zaradu donosi laganje i ogoljena politička propaganda, onda će oni tako postupati. Interes tabliodinih listova i televizija nije razvoj kritičke demokratske javnosti nego laka i brza zarada. Kada medjiima upravljaju privatne korporacije nije moguće formiranje kritičkog javnog mnjenja, sfere napetosti između društva i vlasti. Cilj je da se spreče građani da samostalno misle i donose odluke i da budu razbijeni u bezličnu, poslušnu masu koja bezpogovorno sledi komande koje dobrovoljno prihvata.

Pojedinac kao subjekt veliki je mit liberalne ideologije. Građanin je, navodno, suveren: kao potrošač on, svojim slobodnim izborom, odlučuje o tome šta će kapitalisti proizvoditi ; kao birač, on odlučuje ko će vršiti političku vlast i kako će država biti vođena! U stvarnosti modernih društava malo toga je ostvareno. Fuko je opisao konstrukciju individualnosti putem disciplinarne moći. Sistem proizvodi korisne individue, njihovo ponašanje se strukturira prema potrebama sistema u kome ne postoji društveni ugovor, nego stalno prisutna prinuda, ne osnovno pravo nego rastuća dresura, ne zajednička volja nego automatizovana poslušnost. Celo društvo premreženo je diciplinujućim institucijama, škola služi tome da se vlada preko znanja i sl.

Teoretičari post-demokratije ističu da, ipak, horizonti demokratije ne mogu u potpunosti biti potisnuti medijskim manipulacijama i upotrebom novca. U nekoliko slučajeva u nedavnoj istoriji potvrđeno je da elite, ponekad, ne uspevaju da svoje političke preferencije nametnu građanima. Izbori i referendum u Grčkoj 2015, Bregzit, pobeda Trampa i rast nacionalističke desnice u Evropi to dokazuju

Teoretičari post-demokratije ističu da, ipak, horizonti demokratije ne mogu u potpunosti biti potisnuti medijskim manipulacijama i upotrebom novca. U nekoliko slučajeva u nedavnoj istoriji potvrđeno je da elite, ponekad, ne uspevaju da svoje političke preferencije nametnu građanima. Izbori i referendum u Grčkoj 2015, Bregzit, pobeda Trampa i rast nacionalističke desnice u Evropi to dokazuju. U Grčkoj su u leto 2015. god. mediji u privatnom vlasništvu vodili histeričnu kampanju u prilog kapitualcije pred kreditorima, rezulatat na referendumu ipak je bio 61% protiv. Za Bregzit i Trampa su glasali, iz protesta, i birači koji su žrtve neoliberalne ekonomske politike i globalizacije. Ksenofobna, nacionalistička desnica, bolje od levice, uspela je da iskoristi nezadovoljstvo dela stanovništva i da mu nametne svoje političke stavove.

Desnica u usponu nije nikakava alternativa, ona ne dovodi u pitanje kapitalizam kao sistem, već za nevolje optužuje strance i osobe drukčijeg identiteta. Ultradesnica socijalno nezadovoljstvo trasnformiše u nacionalnu, versku i rasnu mržnju. Ipak, najnovija zbivanja ukazuju da je neoliberalna elita ranjiva, da je otpor moguć i sa levice, koja jedina može da kreira superiorni poredak, demokratski socijalizam.

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner