субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Ванредни избори у Италији – Хоће ли на стогодишњицу Мусолинијевог доласка на власт Италија добити ултрадесну премијерку?
Савремени свет

Ванредни избори у Италији – Хоће ли на стогодишњицу Мусолинијевог доласка на власт Италија добити ултрадесну премијерку?

PDF Штампа Ел. пошта
Мирослав Самарџић   
четвртак, 25. август 2022.

Економске последице рата у Европи се све више осећају. Цене енергената вртоглаво расту. Инфлација је достигала највећи ниво у последњих неколико деценија, а евро је ове године већ пао за 11 одсто у односу на долар. После јунских парламентарних избора у Француској ослабљена је позиција Макрона. Један од најагилнијх атлантистичких поборника Украјине, британски премијер Борис Џонсон поднео је оставку 7. јула, а две недеље касније избила је политичка криза у Италији.

Пошто је влада Марија Драгија изгубила поверење парламентарне већине, премијер је 21. јула поднео оставку, а ванредни избори биће одржани 25. септембра. Драги је доведен на власт 13. фебруара 2021, иако није учествовао на изборима 2018. нити је његов програм добио подршку вечине бирача. Тада је Драгијева влада добила широку подршку у парламанту, укључујући и популистичке странке попут Покрета 5 звездица (Мовименто 5 Стелле) и Лиге (Лега), које су на изборима наступиле са евроскептичним програмом.

Медији блиски европском неолибералном естаблишменту за пад италијанске владе одмах су оптужили Путина и „малигни утицај“ Русије у европској политици. Као доказ они наводе да је политички систем Италије превише хаотичан и препун аматера и прилично транспарентан. Многим странкама и политичарима једноставно недостаје дисциплина за тајне махинације. Због тога, све више детаља о руским напорима да подстакну Драгијеву смену изаћи ће на видело. Као што се могло и очекивати, чињенице говоре супротно.

Марио Драги је један од најистакнутијих неолибералних евротехнократа, од  2011 то 2019  био је председник Европске централне банке. Владајући европски кругови признају му заслуге за „решавање” кризе евра. У Бриселу је стекао велики углед и због тога што је био немилосредан у ликвидацији грчког покрета против мера штедње који је 2015.предводила Сириза. Због таквих заслуга добио је надимак “Супер Марио”.

Италијански председник Серђо Матарела покушао је да наговори Драгија да не поднесе оставку, што су подржали и пословни кругови, стотине градоначелника, невладиних организација, академика и водећи синдикат. Њихова парола била је “ако падне Драги, пашће Италија”. Драги је, у свом стилу, рекао да ће остати на функцији само уколико парламент без противљења у потпуности прихвати његов програм. Странке владајуће групације, које су почеле да губе популарност, нису могле да прихвате такву уцену и ускратиле су му даље поврење. Разлог њихове одлуке био је јасан. Драгијеве реформе додатно би погоршале социјални положај њихових бирача, што би уитицало на успех ових партија на редовним изборима 2023.

Драги је желео да задржи премијерску функцију како би довршио реформе које захтева Европска комисија, што је услов да Италија добије скоро 200 милијарди евра (68,9 милијарди у грантовима и 122,6 милијарди у зајмовима) из ЕУ фондова за опоравак од пандемије. Неки економисти сматрају да та финансијака подршка не би имала значајан утицај на италијанску економију. Такође, услови за добијање финансијске ињекције су веома строги и усмерени су на то да повећају контролу Брисела (тј. немачко-француске осовине) над буџетима држава чланица и на јачање режима технократско - ауторитарне владавине у ЕУ.

Драги је доведен на власт како би санирао кризу која је наступила због ковида -19. Неолиберлни европски естаблишмент сматрао је и пре пандемије да Италија заостаје за европским партнерима у економском развоју и преко потребним реформама. Једна од највећих држава чланица постала је несигуран партнер јер су у политичком животу почеле да доминирају евроскептичне популистичке странке и лидери, које у Бриселу сумњиче да желе да ослабе ЕУ и да кокетирају са Москвом и Пекингом.

Кад су привредне рефоме у питању, Италија уопште није заостајала. Од раних 1990-их реформисано је корпоротивино управљање, приватизоване су главне државне банке и предузећа, повећани су флексибилност тржишта рада и конкуренција на тржишту производа. У примени неолибералних мера Италија је предњачила у односу на Немачку и, посебно, Француску. Током протекле деценије пословни амбијент је поправљен, тако да је на листи Светске банке Италија скочила са 78. на 58. позицију, али без приметног утицаја на раст.

Обично се истиче како је предност итлијанске економије у разноврсности предузећа које су претежно мала и средња, са кратким ланцима снабдевања која заузимају тржишне нише са луксузним производима. Таква предузећа су способна да брзо прелазе са једног тржишта на друго и тако боље одговарају на тржишне турбуленције од трансалпских гиганата. Уочене су и слабости таквог модела: велике утаје пореза, прибегавање непријављеном раду, мала улагања у истраживања и развој.

Укупан учинак Драгијеве владе био је супротан од очекиваног. Леви публициста Томас Фази наводи да 5,6 милиона Италијана, скоро 10 одсто становништва - укључујући 1,4 милиона малолетника - тренутно живи у апсолутном сиромаштву. Реалне плате у Италији настављају да падају највећим темпом у ЕУ, тврди Фази. Италија има једну од најбрже растућих стопа инфлације у Европи, 8,6 посто, што је највиши ниво у више од три деценије. Каматне стопе на италијанске државне обвезнице такође су у сталном порасту откако је Драги дошао на власт. Скоро 100.000 малих и средњих предузећа је у ризику од неликвидности. Фази истиче да је Драги учинио мало или скоро ништа да заштити раднике, домаћинства и мала предузећа од утицаја неолибералних реформи. Његова влада промовисала је приватизацију, либерализацију, дерегулацију и фискалну консолидацију. Као особа од највећег поверња међународног финансијског капитала, Драги је пребацио терет кризе на радничку класу. Италијански јавни дуг достигао је 150% БДП-еа, и даље расте, упркос свим мерама штедње. Ако порасте за још 20 до 30 посто, то ће бити на нивоу Грчке 2010. Да ствар буде још гора, приватни дуг у Италији износи 180 посто БДП-еа.

Институционална архитектура ЕУ један је главних узрока италијанске кризе. Монетарна унија са фрагментираном фискалном политиком користила је посебно Немачкој. Евро је слабија валута од ДМ, па је немачка првреда захваљујући евру стекла велико тржиште за своје вискоквалитетне индустријске производе. Мање конкурентне привреде јужне Европе трпеле су економску штету, будући да је за њихове привреде евро био сувише јака валута, што је смањило њихов извоз. У ЕУ не постоји фискална прерасподела која би омогућила исправљање монетарног дисбаланса. Немачка и њени савезници са богатијег севера упорно су се противили идеји да Унија постане трансферна федерација. Резултат је био пад италијанске индустријске производње, раст сиромаштва и повећање ионако огромног јаза између севера и југа Италије.

Након руске инвазије на Украјину крајем фебруара, Драги је одлучно подржао санкције Русији и понудио политичку, финансијску и војну подршку Украјини. Италија је раније одржавала блиске политичке и економске везе са Русијом, а Драги ју је одлучно сврстао уз ратни курс НАТО-а.

Драги је иза себе оставио и дубоко подељено друштво, истиче Фази. Спроводио је казнену, дискриминаторну и сегрегациону политику масовне вакцинације, која је искључила милионе невакцинисаних људи, укључујући децу, из друштвеног живота. Такође, помогао је да невакцинисани постану мета институционалног говора мржње.

На предстојећим изборима највише изгледа на победу има десничарска групација коју чине “постфашистичка” Браћа Италије, чија лидерка је Ђорђа Мелони, Лига Матеа Салвинија и Форца Италија бившег премијера Силвија Белрусконија. Будући да Браћа Италије у анкетама добијају око 24 посто гласова, Мелонијева има највише изгледа да постане премијерка. Њена странка није била у Драгијевој колационој влади. На изборима 2018. Браћа су добила 4,4 посто гласова. Десна коалиција ће вероватно добити 45 одсто или више гласова. Због компликованог изборног система то значи да ће имати око 60 посто посланика у парламенту и моћи ће комотно да формира владу. Тако ће, тачно сто година после Муслонијевог доласка на власт, Италија вероватно добити ултрадесну премијерку. Владајући европски кругови немају дилему да се ради о Путиновом “маршу на Рим”. На Западу многи самтрају да би радиклано десна администрација у Италији ослабила ЕУ у кључном тренутку геополитичке конфронтације. То би оснажило евроскептичне лидере као што је Виктор Орбан, или кандидате као што је Марин Ле Пен, ослабило консензус о Русији и ометало дубљу политичку интеграцију Уније амбициозном заједничком политиком у области одбране или енергетике.

Мелони предводи странку која баштини традиције Мусолинијевог фашистичког покрета и још увек користи његове симболе. Са 15 година прикључила се омладинској организацији Италијанског социјалног покрета.(МСИ), који је наследник Мусолинијеве странке. Силвио Берлускони је 2008. именовао Мелонијеву, која је тада имала 31 годину, за министра омладине и спорта. Она је 2012. основала партију Браћа Италије (Фрателли д’Италиа- назив је преузет из текста химне Италије чији први стих гласи: “Италијани браћо”). На њеним предизборним скуповима редовно се користи „римски поздрав“, италијански еквивалент нацистичког сиег хеил-а.

Из тактичких разлога Мелонијева је одбијала отворено да подржава фашизам, али се није не ограђивала од њега. Тврдила је да Мусолинија треба оценити у историјском контексту и да је нешто радио добро, а нешто лоше. Како су њени политички изгледи расли, став о фашзму је постајо све амбивалентнији. У последњим јавним иступима, после расписивања избора, она истиче да фашизам треба препустити историји и да треба осудити све тоталиразме. Мелонијева се диви Трампу и Орбану и одржава блиске везе са шпанском ултрадесном странком Вокс, Као и други европски ултрадесни лидери и Мелонијева у свом политичком програму комбинује десни национализам, ксенофобију и хришћански фундаментализам. Она води агресивне кампање против „масовне инвазије имиграната”, „исламизације хришћанског идентитета“, „ЛГБТ лобија“, Сороса и „бирократа из Брисела“. У класичном ултрадесном наративу, себе представља као мајку, хришћанку и Италијанку и тврди да су ти идентитети угрожени масовном миграцијом, родном политиком и Европском унијом. Али, Браћа Италије и њена лидерка и даље подржавају чланство Италије у ЕУ и еврозони, али се залажу за “Европу нација”.

Мелонијева се однедавно окружила бројним десним интелектуалцима (не само ултрадесним) и пословним људима у очигледном настојању да формира управљачки тим који ће чинити и кадрови изван њене партије. Конзервативне идеје комбинује са неолибералним концептима као што је слободно предузетништво. Капитализам, наравно, не доводи у питање, нити економску политику Драгијеве владе.

Мелони је у више наврата оштро критиковала руску инвазију Украјине и потврдила приврженост Италије Украјини. После Драгијеве оставке, између осталог, истакла је да Италија не може  ризиковати да буде слаба карика у западном савезу. Њена странка је гласала за чланство Финске и Шведске у НАТО. Упркос вишегодишњој подршци Путину, то су учиниле и Лига и Форца Италија. Мелонијева се, за разлику од Белрусконија и Салвинија, не противи испорукама оружја Украјини. Она безрезервно подржава НАТО и истиче да је сукоб са Русијом од највећег значаја за обликовање новог међународног поретка у коме Запад не сме да изгуби. Уколико то тога дође, Путинова Русија и Сијева Кина су победници — а на Западу ће Европљани платии највишу цену.

Аналитичари, међутим, истичу да се на основу досашњих изјава и понашања Ђорђе Мелони не може са сигурношћу говорити о томе како ће изгледати политика њене владе. Она свој политички успон углавном дугује личној харизми и нејасној агенди „бог, породица и отаџбина“. Скоро ништа не говори о економској политици, фашистичким коренима сопствене странке или пријатељским односима са ауторитарним премијером Мађарске Виктором Орбаном и шпанском нео-франкистичком партијом Вокс. Сматра се да ће она бити мање посвећена режиму санкција него што је био Драги. Раније овог пролећа, Мелони је изјавила да Италија треба да добије „компензацију“ од ЕУ за трошкове санкција, и да Сједињене Државе не треба да очекују да Италија трпи штету због  смањења извоза у Русију. Салвини подржава такве ставове, будући да његово најаче упориште чини северни идустријски базен, чија предузећа су била снажно присутна на руском тржишту и сада трпе последице увођења санкција. И Салвини и Берлускони одржавали су добре односе са Русијом. Ранијих година Салвини је често изражавао своје дивљење Путину, говорећи да би могао да буде премијер Италије, а носио је и мајицу са Путиновим ликом у Европском парламенту. Међутим, на самом почетку руске агресије Салвини ју је осудио.

Проамерички коментатори истичу да би Сједињене Државе и њихови европски партнери требало да буду забринути због политичких збивања у Италији и да би морали да развију стратегију која би обезбедила да она остане чврсто усидрена у трансатлантском партнерству. Први корак је да Вашингтон коначно именује америчког амбасадора у Риму. То место је упражњено више од годину и по дана. Сједињене Државе такође треба да развију свеобухватни програм за борбу против утицаја Русије у Италији.

Владајући кругови на Западу, међутим, не морају много да буду забринути. Томас Фази указује на добро познату чињеницу да у државама чланицама ЕУ парламенти и политичке партије немају скоро никакву моћ, јер владе немају аутономију у вођењу економске политике. Оне су подвргнуте спољашњим ограничењима (винцоло еxтерно) и немају на располагању инструменте неопходне како би било шта у земљи битно промениле. Отуда, твди Фази, оне немају другог избора осим да прихвате мере које наметну Брисел и Франкфурт. То обично доводи до тога да се политичке странке окрену технократама које подржава ЕУ и повере им мандат  да реше проблеме које је Унија и створила. Како ови обично нису у стању да покрену економију и да поправе социјални положај већине популације, долази до раста тензија између захтева домаћег становништва и спољних ограничења. У одређеном тренутку, обично како се приближавају нови избори, политичке странке отказују даље поверење технократама у покушају да поврате утицај у свом бирачком телу, како би се потом, после избора, поново вратиле на технократски начин управљања. Управо то се догодило између 2018. и Драгијевог свргавања. Покрет 5 звездица и и Лига напустиле су 2021. анти-ЕУ популизам и подржале Драгија, а осаманест месеци касније су му ускратиле поврење.

Будућа десна влада, сматра Фази, неће учинити ништа да оконча друштвену и економску кризу која се погоршава. Ако жели да опстане, мораће да следи економске диктате ЕУ. А кад се друштвене прилике још више буду погоршале, популистичке странке поново ће оборити владу и биће одржани нови избори. Али, како се криза буде продубљивала, овакви циклуси биће све краћи, све док се не сломе последњи остаци демократског легитимитета у земљама као што је Италија. На крају крајева, закључује Фази, вероватније је да ће следећа криза евра избити на европским улицама него на финансијским тржиштима.

Проблем италијанске политике је и у томе што либерално - центристичке партије нису успеле да осмисле одрживу алтернативу десници. Лидер Демокртске партија (Партито Демоцратицо) Енрико Лета, не критикује Мелонијеву и Салвинија због њихових екстремистичких испада против мигранта и због амбивалнетног става према Мусолинију, већ зато што нису довољно агресивно подржавали ратни курс против Русије. Када је Мелони, током наступа у италијанском Сенату, подржала западне испоруке оружја Украјини и посреднички рат НАТО-а против Русије, Лета је то похвалио. И он и његова партија следе исти економски курс као и Брисел и Марио Драги. Неолиберални центристи, које погрешно означавају као левицу, немају одговор на кризу ЕУ и економску кризу и не намеравју да се дистанцирају од ратне политике НАТО-а и Вашингтона. Они избегавају да дефекте инстиуционалне архитектуре Уније означе као један од узрока хроничне италијанске економске кризе. То отвара широк простор за јачање ултрадеснице. Али њен евроскептицизам је ограниченог домета, и служи углавном само као изборна платформа.

Политичарима, посебно ултрадесним, не треба веровати. Њихова осуда естаблишмента ограничена је на бриселску бирократију, али није усмерна и на власничке слојеве. Неофашисти, као и њихови историјски предходници, траже жртвене јарце како би на њих усмерили бес ширких словјева погођених кризом капитализма. Мелонијева у ксенофобији одавно предњачи. Недавно је изјавила да Италијани морају да репатријају мигранте, а затим да потопе бродове који су их спасли.

Бриселској олигархији одговара да социјално незадовљство артикулише ултрадесница која не доводи у питање класну доминацију буржоазије, већ води културни рат за очување “традиционалних вредности”, којих се њени лидери обично не придржавају. Европске владајуће класе нису у стању да реше кризу постмастрихтске ЕУ и стабилизују капитализам. Оне не смеју дозволити ескалацију кризе у Италији, јер би у том случају опсатнак Унијер био доведен у питање. Кад уобичајни начини управљања више нису ефикасни, савез са ултрадесницом је за њих прихватљив. Отуда не треба очекивати да ће долазити до великих неспоразума између Брисела и нове владе у Риму. Уосталом, у предзадуженим државама економску политику одређују инвестиори и финснсијака тржишта, а не бирачи.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)

 

 

 

 
 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер