Шта је заборавио Ранко Кривокапић - "Mајку цркву" свих Црногораца на Цетињу подигли су нишки јунаци

При уласку у Петрову цркву сердар Андрија заустави се на вратима, скиде капу, прекрсти се и гласно рече: „Прости ми, мајко, цркво моја на Цетињу, не улазим да се поклоним него да се нагледам“.

На Цетињу постоји храм који је племенска црква Цетиња и најстарија грађевина у овом насељу. Ова црква је велика светиња, а становници старе Црне Горе су је вековима поштовали као своју „мајку цркву“, што је још средином XIX века записао Љубомир Ненадовић. Храм Рождества пресвете Богородице на Цетињу народ назива Влашком црквом. Поред ње је некад било гробље најстаријег становништва овог насеља. Овај православни храм на Цетињу је у доба Турске најезде подигла фамилија српских избеглица из Ниша на тада пустом Цетињском пољу.

Зашто је сердар Андрија толико поштовао Влашку цркву на Цетињу да ју је назвао својом мајком? Зар он није Цуца, а подсмешљиви и сумњичави цуцки дух су Цетињани одувек тешком муком подносили? Откуд то да мимо цуцке Цркве св. Николе на Трешњеву баш цуцки сердар Андрија цетињску цркву назове својом мајком црквом? Да се можда није разочарао у цуцку цркву, киван на неписменог попа Мића, који се помиње у Горском  Вијенцу? Да није заволео цетињску цркву из превелике љубави према Петру Петровићу Његошу?0

Храм Рождества пресвете Богододице (Влашка црква) на Цетињу у којој је рођена црногорска модерна држава. Првобитни храм су пре пола миленијума подигле избеглице из Ниша

Од свег тога нити једно није.

У Влашкој цркви на Цетињу су црногорски осветници Косова положили свој јуначки завет пред владиком Данилом, под страшном клетвом коју је изрекао црногорски заклетник, чевски сердар Вукота Вукашиновић, далеки предак сердара Јанка Вукотића. До дана данашњег, славистика сматра текст ове заклетве најстрашнијом записаном клетвом словенске књижевности уопште:

У памет се добро, Црногорци!

А ко чиња бити ће најбољи;

А ко изда онога те почне,

свака му се сатвар скаменила!

Бог велики и његова сила

у њиву му сјеме скаменило,

у жèнê му ђецу скаменио!

Од њега се излегли губавци,

да их народ по прсту кажује!

Траг се грдни његов ископао

како што је шареним коњима!

У кућу му пушке не висило,

глáвê мушке не копâ од пушке;

жељела му кућа мушке главе!

Kо издао, браћо, те јунаке

који почну на наше крвнике,

спопала га брука Бранковића,

часне посте за пса испостио;

гроб се његов пропâ на та’ свијет !

Kо издао, браћо, те јунаке,

не предавâ пуње ни проскуре,

него пасју вјеру вјеровао;

крвљу му се прелили бадњаци,

крвљу крсно име ославио,

своју ђецу на њ печену ио;

у помамни вјетар ударио,

а у лик се манит обратио!

Kо издао, браћо, те јунаке,

рђа му се на дом распртила;

за његовим трагом покајнице

све кукале, довијек лагале!

Устанак Црногораца, рад Ђуре Јакшића, 1862. г. 

Бог је храму којег су на Цетињу пре пола миленијума подигле нишке избеглице даo величанственu судбину. Влашка црква на Цетињу је постала дом у коме је Православна црква родила црногорску државу. Из тог разлога су сви јунаци Црне Горе цетињску Влашку цркву сматрали мајком црквом

Бог је храму којег су на Цетињу пре пола миленијума подигле нишке избеглице даo величанственu судбину. Влашка црква на Цетињу је постала дом у коме је Православна црква родила црногорску државу. Из тог разлога су сви јунаци Црне Горе цетињску Влашку цркву сматрали мајком црквом. Божије провиђење је хтело да чињеница о томе буде забележена баш од сердара Андрије, главара црногорског племена Цуце које је од старине било најсумњичавије према главарима Цетиња.

Најстарији писани извор о оснивању Цетиња и подизању Влашке цркве је резултат истраживања сачуваног у листу „Јавор“ 1892. године. Овај текст је објавио секретар црногорског министра правде, Валтазара Богишића, Јован Ф. Иванишевић под насловом „Подловћенско Цетиње“. Он је свакако био одлично обавештен, пошто је био син цетињског свештеника Филипа Иванишевића. Иванишевић је резултате свог истраживања прошлости Цетиња објавио у Србији, у доба кад је Цетињем увелико игран и голф и тенис. Зашто је то битно, уочићемо касније.

„Предање каже, да није био настањен подловћевски Долац у почетку XV вијека, но тек при крају прве половине ХV-ог вијека досели се на њ војвода Иван Боројев из Старог Влаха (Златиборац). Војвода Иван живљаше с фамељом у Нишу у вријеме турског насиља, па се атака у једном боју с Турцима, те му погине најстарији син Драгољуб, — он препрати фамељу у Рачу, а с четом прибјеже планини Старог Влаха, у своје родно мјесто, задржавши код себе два старија сина, Бороја и Владислава. Пошто је препратио фамељу у Гучу, Иван је живио двије године у планинама Старог Влаха, борећи се с Турцима, а у томе ране му оба сина, те буде принуђен водити рањене синове код фамеље, а и с друге стране био је принуђен оставити друштво, будући војвода, арамбаша чети. Пошто му пребољеше синови, намисли поново тражити склоништа, па крене с фамељом из Раче и на сами Мали Госпођин-дан дође на Подловловћевски долац (како се називало данашње Цетиње) и почине под данашње село Иванишевиће, у Гомиле, ђе су до скора биле развалине кућишта, која је Иван градио са синовима.“

У „Јавору“ је Иванишевић црногорско предање забележио онако како се на Цетињу оног доба говорило, најчистијим књижевним језиком. И писано је онако како се на Цетињу у то доба писало: азбуком, а не латиницом. И без глифова „ś“ и „ź“.

 Повратак црногорске чете из боја, рад Паје Јовановића, 1882. г.

Јован Ердељановић у Старој Црној Гори (1926. г) потврђује записано предање о најстаријој цркви на Цетињу. Шта више, бележи предање да су и само Цетиње основале српске избеглице. По предању којег је забележио Ердељановић, Цетиње је основао дошљак са Златибора Иван Боројевић са синовима: Вушуром, Владиславом, Боројем и Драгославом. Доселили су се пола века пре Црнојевића. Иван Боројевић је наредио да се подигне црква на месту Веља гомила – месту где је данас Влашка црква. Прва црква била је подигнута у XV веку, од плетера, сламом покривена. Сигурно је да је постојала 1450. године. Три пута је преправљана, а садашња зграда храма је из 1860. године. Од древног гробља најстаријих становника сачувана су само два монументална надгорбна споменика од некадашњих 150. По народном предању, то су гробови Ивана Боројевића и његове жене Јелице. Иконостас овог храма израђен је 1878. г, а уметник је био Василије Ђиновски из Македоније.

Дакле, Цетиње су основале и цетињску Влашку цркву изградиле избеглице из Ниша које су далеком старином потекле из села Рача крај Дрине, села крај манастира којег је по предању у XIII веку основао српски краљ Драгутин. Од турског зулума су из Ниша избегли у завичај својих предака, а како се ни тамо нису могли смирити од Турака, избели су на Цетиње.

У безбожно доба након 1945. г, у Црној Гори прогоњена је Православна црква, а многи храмови опљачкани. Влашка црква на Цетињу је опстала, као неми сведок да је Цетиње „извиискра праха Душанова“, што је записао црногорски митрополит Петар Петровић Његош. Безбожници су у ХХ веку митрополита Јоаникија Липовца убили,  митрополита Арсенија Брадваревића осудили, утамничили, па прогнали, а остарелог митрополита Данила Дајковића каменовали. Међутим, ни током титоистичког времена, никоме од безбожника није пало на памет да отима Влашку цркву. Ипак, 2000. године присталице распопа Мираша Дедеића покушале су да продру у цетињску мајку цркву на начин какав се само у најужаснијим псовкама помиње. Почели су да обијају црквена врата да би у цетињску Влашку цркву силом провалили. Од провалника је овај храм тада одбранио прота Радомир Никчевић запретивши им оружјем. Затворио се, потом, у цркву где је проводио време у посту и молитви. Што молио, Бога домолио. Бог није дао да ова светиња буде оскрнављена.

Правни факултет у Нишу 

Пола миленијума Цетињанима није сметало што су њихови преци Срби, „Србијанци“, нису се гадили од Светог Саве, нити су измишљали да су „римско нашљедство“, попут Титовог генерала Јове Капичића, који је то изрекао у једном интервјуу Миломиру Марићу. Капичићи (раније Капе) су цетињски досељеници модерног доба. Пре него што су се населили на Цетиње, презивали су се Шоровићи и живели у селу живописног имена Угње, у Катунској нахији, где су се раније доселили  из Црмнице, а најстарије порекло им је негде из околине Улциња. Фамилија Капа је 1919. године учествовала у Божићној побуни присталица Краља Николе Петровића која је подигнута подршком Италије. Иначе, у селу Угње се налази Храм св. великомученика Димитрија у којег је 2006. г. успешно провалио Мираш Дедеић са својим присталицама, а све је снимила екипа РТВ Црне Горе.

Древне српске избеглице су градиле цркве по Црној Гори, створиле су основ њене културе и слободе. Након века заблуда и безбожништва, многи њихови потомци су засути туђим „историјским“ фабулацијама које су међу њих посејали непријатељи народног јединства и слободе. Неспособни да разликују истину од лажи, у којој су живели и којом су се користили, такви радо остају тврдоглави у својим погрешним уверењима

Древне српске избеглице су градиле цркве по Црној Гори, створиле су основ њене културе и слободе. Након века заблуда и безбожништва, многи њихови потомци су засути туђим „историјским“ фабулацијама које су међу њих посејали непријатељи народног јединства и слободе. Неспособни да разликују истину од лажи, у којој су живели и којом су се користили, такви радо остају тврдоглави у својим погрешним уверењима. Пред истином која ослобађа, понашају се насилно. Силују врата цркава која су њихови преци вековима  називали мајкама.

Одрођени и однарођени од побожних предака, у дивљој жељи да оно што јесте претворе у оно што није, мрзитељи Светосавске цркве су успели да запоседну на Цетињу скоро све осим најважнијег, а то је: Цетињски манастир, Митрополија, Црква на Ћипуру и Храм Рождества пресвете Богородице (Влашка црква – мајка црква свих црногорских јунака). Најстарији храм Цетиња, Влашка црква, и у XXI веку сведочи Цетињанима Његошеве речи о томе ко су били њихови преци: „Што утече испод сабље турске, што на праву вјеру не похули, што се не хће у ланце везати, то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу.“

„Јунаштво је стићи и утећи и на страшном мјесту постојати“. То је аманет јуначаких предака. Први који су стигли на Цетиње – утекавши испод турске сабље и нису на праву веру похулили нити се у ланце везали, а чували јуначки аманет и слободу – били су Нишлије. Први цетињски војвода Иван Боројев био је родом Нишлија. а тај Нишлија је са синовима на Цетињу изградио будућу мајку цркву свих црногорских јунака, па на Цетиње довео Ивана Црнојевића, јуначког потомка Ђурђа Вранчића, ставиоца српског краља Стефана Дечанског. У средњовековној Србији, ставилац је био назив за начелника државне безбедносне службе. После службе Ђурђа Вранчића краљу Стефану Дечанском,  кнез Лазар био је ставилац цара Уроша Нејаког, а Милош Обилилћ је био ставилац кнеза Лазара. На Цетињу се и данас чува круна српског краља Стефана Дечанског и владарска столица Ивана Црнојевића. Црногорски краљ Никола је све до дубоке старости поштовао јуначки аманет. Као члан новосадске  Уједињене омладине српске, 1867. године написао је песму „Онамо, намо“ управо из поштовања према јуначком аманету предака свих Црнојевића, песму која опева будуће ослобођење Дечана, песму која је до недавно била химна Црне Горе.

Да ли је је Ранко Кривокапић, као један Цуца, отишао корак испред цуцког сердара Андрије Перовића из поштовања према древним Нишлијама када је осамдесетих година XX века одлучио да студира права баш у Нишу? Нишлије су пре пола миленијума на Цетињу успешно подигле црногорским јунацима мајку цркву, а Кривокапић је Црној Гори донео своје стечено стручно знање магистра правних наука које је стекао у Нишу. „Јунаштво“ Ранка Крвокапића данас је покушај да с висине омаловажи Србију историјским помодарством двора краља Николе: „На Цетињу се играо тенис и голф, пре него у Београду. Тамо су штампане књиге први пут међу Јужних Словена.“

(balkanskageopolitika.com)