Balkanski ratovi se nastavljaju

Proces u  Haškom tribunalu protiv bivšeg političkog vođe  Republike Srpske Radovana Karadžića koji se nastavlja, predstavlja slučaj bez presedana kako za taj sudski organ, tako i za celu posleratnu Evropu. Prema podacima do kojih je došao autor, iz političkih i ekspertskih izvora u Banja Luci i Sarajevu, počela je realizacija na zapadu razrađenog plana likvidacije državnog entiteta bosanskih Srba, čije postojanje je predviđeno Dejtonskim mirovnim sporazumom 1995 godine. Ideolozi, očiglednog antisrpskog scenarija, koji su tokom poslednje nedelje u sredstvima zapadnoevropskih i bosanskih medija objavili svoje zaključke  su: bivši specijalni izaslanik predsednika SAD (Bila Klintona) za Balkan – Ričard Holbruk i bivši visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini – britanski diplomata Pedi Ešdaun. Za pravnu zasnovanost tog akta zadužen je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. Neposredni izvršioci su sadašnji visoki predstavnik, protektor Bosne i Hercegovine, slovački diplomata Miroslav Lajčak i vojne strukture musulimanskih vlasti u Sarajevu.

Ciljevi muslimanskog rukovodstva Bosne i Hercegovine su bili objavljeni još 1969/70. g, od strane njenog budućeg prvog predsednika Alije Izetbegovića, u delu pod nazivom „Islamska deklaracija“. Taj rad je ponovo izdat u Sarajevu 1990. godine i postao je program radikalnih musulimana, na osnovu kojeg se od vlasti Bosne i Hercegovine tražilo da stvori državu zasnovanu na islamu [1]. Danas se, kao čovek koji rešava sva pitanja u Sarajevu, pojavljuje duhovni lider islamske zajednice Bosne i Hercegovine muftija Mustafa Cerić. Upravo on teži stvaranju unitarne bosanske države po standardima šerijata, koja liči na šiitski Iran, a kao najneprihvatljiviji model za svoju zemlju označava Tursku, koju je osnovao Mustafa Kemal Ataturk, a koji je, po rečima bosanskog muftije, uništio islamske korene.

Ako muslimanske vlasti Bosne i Hercegovine zahtevaju likvidaciju Republike Srpske što proizilazi iz stavova radikalnih islamista, saradnici visokog predstavnika međunarodne zajednice će to jednostavno odraditi za novac koji od njih dobiju. Zarađujući od 20 do 60 hiljada evra mesečno, oni su, razumljivo, vezali svoje finansijsko blagostanje za Sarajevo i Brisel, tako da neće sprečavati uništavanje svima smetajućeg državnog entiteta  bosanskih Srba.

Gospoda Holbruk i Ešdaun sumnjaju da stabilnost u Bosni i Hercegovini ugrožavaju  radikalni islamisti, nego bosanski Srbi na čelu sa svojim harizmatičnim liderom, premijerom Republike Srpske, Miloradom Dodikom. U članku objavljenom u londonskom časopisu „Gardijan“ i sarajevskim novinama „Dnevni avaz“, Holbruk i Ešdaun su Dodikovu politiku nazvali ubistvenom za jedinstvo Bosne i Hercegovine, okrivljujući ga za strogo sleđenje principa Dejtonskog mirovnog sporazuma što, po njihovim rečima, ometa reformisanje države u skladu sa njenim potrebama. Po rečima autora članka, lično premijer Republike Srpske je tokom poslednje dve godine „unazadio“ progres koji je dostigla Bosna i Hercegovina na putu ka funkcionalnoj državi, pri čemu je to uradio oslanjajući se na podršku Rusije koja „stvara teškoće SAD i EU gde god je to moguće“[2].

Po svemu sudeći, kao model uništenja bosanske Republike Srpske biće uzeta vojna operacija „Oluja“, koju je hrvatska vojske (uz pomoć američkih instrukotora) sprovela avgusta 1995. godine protiv Srpske Krajine. Rezultat ovakve akcije jesu hiljade ubijenih Srba, dok su stotine hiljada bili prisiljeni da napuste svoja razrušena ognjišta. Značajan broj njih ni danas ne može da se vrati u svoju zemlju.

Nije slučajno danas tako aktivan predsednik Hrvatske Stjepan Mesić. Nazivajući Milorada Dodika „novim Miloševićem“, Mesić tvrdi da je “njegovo životno delo, Republika Srpska osnovana etničkim čišćenjima i genocidom, što još uvek živi“ [3].

Pominjanje „genocida“ u Bosni i Hercegovini od strane g-dina Mesića nije slučajno. To predstavlja vezu aktuelnih događaja oko Republike Srpske sa procesom Radovana Karadžića u Haškom tribunalu. Centralna tačka optužnice je genocid, kao delo vojske bosanskih Srba, pri zauzimanju grada Srebrenice u julu 1995. godine. Ipak, podaci koje navode eksperti – srpski, američki, nemački, holandski i drugi – govore ne samo o odsustvu tih 8 hiljada musulimanskih žrtava, koje se pominju u materijalima tužilašta, nego i dopuštaju da se Srebrenica stavi u istu ravan sa najkrupnijim falsifikovanjima u svetskoj istoriji.

Za sve vreme radova na ekshumaciji i analizi ostataka poginulih u Srebrenici pronađeno je 2211, ne tela, nego njihovih delova. Na mnogima od njih su rane od eksploziva i artiljerijske paljbe.Srpski istražitelji su, analizirajući podatke Haškog trubunala, došli do zaključka da se može govoriti samo o 800-1200 ljudi poginulih i reonu Srebrenice tokom 1995. godine, a samo polovina od njih je mogla biti streljana. Međutim, istraga Tribunala je već proglasila sve poginule žrtvama antimusulimanskog genocida, odbijajući da analizira fragmente tela. Kako navodi srpski patolog, koji je izučavao materijal Tribunala, Ljubiša Simić, bilo je dovoljno naći jednu kost (!) u reonu „puta Hadžići“, kako bi se on uveo u protokol kao reon genocida i „etničkog čišćenja“ musulimana!

Na fotografijama, koje su napravile američke bespilotne letelice, od 13. do 27. jula 1995. godine odsutstvuje bilo kakva slika masovnih streljanja ili kolektivnih grobnica. Vidljivi su samo kadrovi na kojima odredi vojske bosanskih Srba čuvaju veliki broj muslimana, zarobljenih (ili onih koji su se predali) za vreme napada na Srebrenicu, posle čega slede slike praznog polja. Najpre je o tim snimcima bilo govora na pres-konferenciji u Zagrebu početkom avgusta 1995 godine. Tada su se novinari okupili u hrvatskoj prestonici na drugu pres-konferenciju, gde su predstavnici OUN trebali da govore o zločinima regularne hrvatske vojske protiv krajiških Srba.Ipak, na samom početku događaja došao je kurir iz ambasade Nemačke u Zagrebu i saopštio o prijemu avio-snimaka „pokolja u Srebrenici“. Ovo je rezultiralo time da je pres-konferencija o stvarnim zločinima Hrvata propala, te uspešno preusmerena na drugo polje. Naime, novinarima su pokazani isti ti kadrovi koji ne samo što ne dokazuju krivicu na račun tadašnjeg rukovodstva bosanskih Srba, nego i potvrđuju da su odredi Ratka Mladića posle provere zarobljenika, deo pustili, a deo poslali u izbegličke i zarobljeničke logore u drugim delovima Bosne i Hercegovine.

Uzgred, oko hiljadu streljanih bosanskih musulimana za koje Haški tribunal optužuje Radovana Karadžića i bivšeg komandanta vojske bosanskih Srba generala Ratka Mladića je 1996. godine glasalo na lokalnim izborima. „Mi vidimo na spisku poginulih imena ljudi koji ili uopšte nisu bili u Srebrenici, ili koji sada žive u SAD i u drugim zapadnim zemljama“ – rekao je autoru ovog teksta premijer Republike Srpske Milorad Dodik.

Razmere falsifikovanja u Srebrenici i zamah scenarija za likvidaciju bosanske Republike Srpske, izaziva sumnju da se nad Srbima Bosne i Hercegovine nadvila smrtna opasnost. A vlasti susedne Srbije naravno neće zaštititi bosanske Srbe, kao što to nisu uradili ni 1995. godine po pitanju hrvatskih Srba, jer su isuviše okrenuti „ procesima evrointegracija“. Znači, Miloradu Dodiku i njegovim građanima ostaje da računaju samo na sebe – i na Rusiju koja je garant Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Balkanski ratovi se nastavljaju…

Fusnote: 

[1] Izetbegović A. Islamska deklaracija, Jedan program islamizacije Muslimana i muslimanskih naroda. Sarajevo, 1990.   

[2] The Guardian, 2008, 22 Oct.   

[3] Der Spiegel, 2008, 9 Okt.