четвртак, 14. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Два опасна пропуста у извештају владе РС Савету Безбедности УН
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Два опасна пропуста у извештају владе РС Савету Безбедности УН

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
недеља, 03. новембар 2024.

Читам Тридесет и други извјештај Републике Српске Савјету безбједности Уједињених нација (УН), који је том органу УН доставила Влада Републике Српске у октобру ове године, а чији текст је доступан на интернет порталу Владе Републике Српске. Двије ствари у том извјештају заслужују пажњу и на њих треба указати јавности.

Једна од тих ствари је да Влада Републике Српске по тридесет и други пут упорно избјегава да се у извјештајима које доставља Савјету безбједности позове на Повељу УН, када говори о Канцеларији ОХР-а, то јест о кршењу те повеље од стране ОХР-а, и то кршењу врховног начела међународног права прописаног Повељом УН.

Наиме, Повеља УН, као највиши правни акт међународног права, јачи од сваког другог извора права, па тако и од међународног обичаја, јасно прописује, тачније речено забрањује (члан 2) да се УН и било који орган УН, као и било која друга држава, организација или појединац мијешају у унутрашње ствари државе чланице УН-а, а камоли да тој држави неко од њих намеће своју вољу као закон, јер закон у држави могу да доносе само надлежне институције државе.

Влада РС, тачније речено моћници који стварно пишу ове извјештаје а Влада их само формално аминује, и ове године, по тридесет и други пут упорно неће да (у)каже Савјету безбједности на чињенице и правне обавезе које произлазе из Повеље УН

Управо због тога Повеља УН у члану 78. забрањује и да се над државом чланицом УН-а успостави протекторат, јер протекторат као систем старатељства значи управљање несамоуправном територијом од стране појединца, који тој територији, која није држава, а камоли држава чланица УН-а, намеће своју вољу тако што јој доноси законе. Међутим, Босна и Херцеговина је држава, и то држава чланица УН-а, којој као и свакој другој таквој држави Повеља УН гарантује право на сувереност те забрањује да ико други у њој доноси законе, осим надлежних институција БиХ.

Нажалост, Влада Републике Српске, тачније речено моћници који стварно пишу ове извјештаје а Влада их само формално аминује, и ове године, по тридесет и други пут упорно неће да (у)каже Савјету безбједности на ове чињенице и правне обавезе које произлазе из Повеље УН, због којих деспотски систем владања од стране ОХР-а у БиХ представља најгрубље кршење Повеље УН и гажење суверенитета БиХ као државе чланице УН-а, какво нигдје и никада до сада није забиљежено у свијету.

Умјесто указивања на ту истину, Влада се овај пут упустила у погрешно навођење јуриспруденције Међународног суда правде, јер се у тачки 44. Извјештаја они који су га писали нетачно позивају на наведену јуриспруденцију. Наиме, у тој тачки се, на њеном почетку, позива на начело немијешања у унутрашње ствари државе, с чим у вези се позива на Одлуку Међународног суда правде из 1984. године, и то не у предмету против Никарагве, како је Влада погрешно навела у Извјештају, већ у предмету Никарагва против САД.

Ради се о одлуци коју је тај суд донио 26.11.1984. године и њоме није одлучено о меритуму спора, већ о надлежности тог суда и допустивости тужбе Никарагве против САД. У параграфу 73. те одлуке Међународни суд правде заиста јесте рекао да је начело немијешања у унутрашње ствари државе „обавезујуће у оквиру међународног обичајног права“.

Међутим, Влада у свом Извјештају под тачком 44 (фусноте 19 и 20 Извјештаја) затим погрешно каже да је Међународни суд правде наводно у истој тој одлуци из 1984. године рекао, у параграфима 202. и 205, да: „Начело немијешања укључује право свако државе суверене државе да води своје послове без спољног мијешања...“, односно да то „Начело забрањује свим државама или групама држава да директно или индиректно интервенишу у унутрашње или спољне послове других држава“.

Они који ово написаше за Владу, а Влада без икакве критичке анализе усвоји, су заборавили да Одлука Међународног суда правде из 1984. године има укупно 112 параграфа образложења, па зато у њој не може бити параграфа 202 односно 205. Умјесто тога, ти параграфи 202. и 205. нису у наведеном цитираном облику садржани у Одлуци Међународног суда правде из 1984. године, како је погрешно написано у тачки 44. Извјештаја Владе, већ су те ријечи садржане у Одлуци о меритуму коју је Међународни суд правде донио 27. јуна 1986. године, у предмету Никарагва против САД. Осим тога, у тој одлуци из 1986. године има и параграф 203 који је такође важан, а који нису навели у Извјештају Владе. Тај параграф је важан јер у њему Међународни суд правде наводи бројне декларације Генералне скупштине УН-а о недопустивости било чијег мијешања и интервенисања у унутрашње ствари држава чланица УН.

Лаици би послије свега ипак рекли, па добро, мање је битно је ли то речено 1984. или 1986. године. Недостатак таквог приговора је у томе што се овдје ради о службеном документу Владе и службеном општењу Републике Српске са Уједињеним нацијама, па се управо због тога такве грешке и пропусти напросто никако не смију десити, јер оне у крајњем негативно говоре о Републици Српској у очима те најважније свјетске организације.

Друга ствар на коју је неопходно указати налази се на самом крају предметног Владиног извјештаја УН-у. Наиме, у задњем пасусу тог Извјештаја, на посљедњој страници, изнијето је као званичан став Владе да се: „Република Српска већ годинама залаже за једноставно рјешење за чланове Предсједништва БиХ и Дома народа из Републике Српске: укидање националног предзнака“.

Износећи у Извјештају уставно неутемељену тврдњу, Влада РС је (не)намјерно испустила из вида оно што је циљ постојања Дому народа Парламентарне скупштине, а то је да сеостварују и штите витални интереси српског народа

Што се тиче Предсједништва БиХ, српски члан те институције према Уставу БиХ може изјавити вето ако сматра да је било која одлука остала два члана Предсједништва деструктивна по витални интерес Републике Српске. Дакле, овдје се ради о заштити виталног интереса ентитета.

Међутим, у односу на Дом народа Влада је претходно цитираном тврдњом у име Републике Српске казала да би она, а тиме и Република Српска, пристала да и у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ више не буде пет делегата Срба из Републике Српске, већ да буде пет делегата без националног предзнака. Износећи у Извјештају овакву уставно неутемељену тврдњу, супротну Уставу БиХ, Влада Републике Српске је (не)намјерно испустила из вида оно што је циљ постојања тог дома, а што пише у Уставу БиХ у вези са Домом народа. Наиме, у члану 3. Устава БиХ је прописано да се у Дому народа Парламентарне скупштине остварују и штите витални интереси српског народа.

Стога тим Уставом и јесте даље прописана процедура заштите виталног интереса српског народа код доношења уставних амандмана, закона и било којих других аката у Дому народа, која спречава доношење аката у том дому на штету српског народа.

Зато, дакле, по природи ствари тај српски витални интерес у том дому могу штитити само српски делегати (њих пет како је прописано Уставом БиХ), а не неки други делегати. Ако би заиста Влада и власт у Републици Српској пристали на оно што пише у Извјештају Владе УН-у, то би водило у укидање заштите виталног интереса српског народа у Дому народа, што би у коначном значило демонтажу српског народа у тој институцији БиХ, а тиме и негирање свих жртава датих за одбрану тог уставног принципа.

(РТВ БН)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер