BiH – budućnost bez nade za bolji život

Kao da smo nakon velikih nesporazuma i ratova u minuloj deceniji prispeli na neke nove, nama nepoznate prostore, među ljude koji su u trajnoj zavadi. Koji nas ne prihvataju i odbacuju sve ono što nas je u prošlosti činilo bliskim i oplemenjivalo zajednički život.

Kako taj savremeni život pulsira može se videti na primeru Bosne i Hercegovine, ali i ostalih krajeva naše bivše zajedničke zemlje.

Ako dođete u federalno Sarajevo, nekadašnji glavni grad tri konstitutivna i ravnopravna naroda Bosne i Hercegovine, koji bi da i dalje bude perjanica multietičnosti i multikulturizma, tamo više nema srpskog pisma i jezika, nema Vuka Karadžića, Andrića, Kočića, Ćopića, Gavrila Principa. Snažnim prodorom islamske kulture sa istoka, u šeher Sarajevu su iščezli oni prepoznatljivi simboli istinskog prijateljstva i zajedništva. A što je najgore, etnički sastav stanovništva je potpuno izmenjen. Sarajevo je danas monoetnički – muslimanski grad.

U širokom pojasu srednjeg i gornjeg Podrinja, u zaleđu Srebrenice, Bratunca, Goražda i Rogatice, avetinjski pusto i sablasno deluju nekadašnja srpska sela i naselja koja su davno napuštena, u kojima nema obnove i povratka. Nema života. A kako će i biti kada su to i dalje ruševine iz kojih izbijaju paprat i divlje rastinje. Do kojih ne stižu ni makadamski putevi niti bilo kakva prevozna sredstva. Tako da se mora kilometrima pešice, stazama i bogazama, kao u vreme naših dedova. Pa i tamo gde je po neka kuća obnovljena, gde ljudi nastoje da uspostave novi život na starim ognjištima, teško da će tu i ostati, jer u njihovom bližem okruženju najčešće nema ni ambulante, ni škole, ni prodavnice, ni mesne kancelarije, ni bilo čega što bi im osiguralo bezbedan, održiv i dugoročan boravak.

Ko god je putovao magistralnim putem od Sarajeva prema moru, putem koji od Konjica do drevnog Počitelja i dalje, prema Metkoviću, vijuga kanjonom Neretve, mogao je zapaziti da su na skoro svim usputnim tablama sa nazivima mesta crnom bojom premazani ćirilični, a ostavljeni samo latinicom ispisani nazivi. To da bi putnici-namernici, turisti i svi drugi koji ovom magistralom prolaze bili upozoreni da je ovo kraj u kome nema mesta ćirilici.

Ne bih se posebno osvrtao na nedavni žestok obračun navijača Sarajeva i Širokog Brijega u kome je demonstriran fanatizam najekstremnijeg tipa. Obračun u kome je ugašen jedan mladi život, desetine ljudi ranjeno, a uzgred polupano mnoštvo automobila, butika, zanatskih i drugih radnji. A kako utakmica između rivalskih timova nije ni odigrana i sve se događalo izvan stadiona, jasno je da tu ne može biti reči o sportu već o eskalaciji mržnje i primitivizma.

Nisam sklon da verujem da nas je zahvatio neki beznadežno veliki, nepremostiv talas mržnje i bezakonja, radi kojih ne bi smo, ovako nacionalno izmešani, mogli da nastavimo zajednički život u budućnosti. Ako je to bilo moguće tokom tri i po veka turske okupacije u Bosni (od 1463. do 1878. godine) i četiri decenije austrougarske tuđinske vlasti, ne vidim zašto to ne bi bilo moguće sada, kada sami biramo i promovišemo svoju vlast. Sigurno je da u svim našim krajevima, pa i onim gde su međunacionalni okršaji bili najžešći, preovlađuje broj onih koji nisu verski i nacionalno ostrašćeni. Međutim, taj „obični svet“ koji se ne identifikuje sa političkim partijama, koji je tuđom voljom i odlukama uvučen u sukobe i koji je platio visoku cenu minulog rata, ni sada ne odlučuje o bitnim pitanjima svog, a kamoli nekog zajedničkog života u širem smislu.

Sve je u rukama stranačkih lidera i najužih rukovodećih tela pojedinih partija. Oni formiraju i promovišu političku scenu. A to što govore i nude samo raspaljuje strasti i produbljuje podozrenja. Takvih primera ima svakodnevno.

Evo, u ovo vreme aktuelnih razgovora o normalizaciji političkih prilika u Bosni i Hercegovini i ispunjavanju uslova koji proističu iz Sporazuma o pridruživanju Evropskoj uniji, neki od stranačkih lidera u Federaciji BiH se otvoreno zalažu za rešenja koja bi značila precrtavanje (marginalizaciju) Dejtona, prekrajanje Ustava, dalje slabljenje entiteta, unitarizaciju, a time i rasturanje postojeće državne strukture.

Sve, dakle, suprotno od onog što bi vodilo sređivanju prilika, harmonizaciji odnosa, uvažavanju partnerstva i međusobnih interesa, istinskom zajedništvu u budućnosti. Ovome u dobroj meri doprinose i strani medijatori, koji su u ulozi arbitra, a često su pristrasni (uvek na štetu srpskog entiteta), osioni, jednostrani, skloni da i brutalnim sredstvima nameću svoja rešenja.

Krajnje je vreme da se istini pogleda u oči i prepusti ljudima u BiH da sami projektuju svoj budući život i međusobne odnose.