Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska | |||
Bošnjački šovinizam – zlo koje uništava BiH |
četvrtak, 30. maj 2019. | |
Tribina portala Sve o srpskoj i predstavništva RS „Šta BiH čini (ne)mogućom državom?“ I deo američke administracije vidi srpske „secesionističke planove i korake… pod malignim uticajem Rueije“ kao odlučujući faktor koji na BiH deluje „užasno destabilizujueć“. A glavni destabilizator sadašnje BiH zapravo su bošnjački nacionalizam i njegovo viđenje Srba u BiH (a u drugom koraku i Hrvata u BiH) kao stranog tela koje u prvoj pogodnoj istorijskoj prilici valja, ovako ili onako, ukloniti iz države
U poslednjem izveštaju Valentina Incka kao glavna opasnost naglašava se to što „BiH potkopavaju srpski i hrvatski secesionisti“. Deo američke administracije, pak, ide još dalje, videći prvenstveno srpske „secesionističke planove i korake (…), pod malignim uticajem Rusije“, kao odlučujući faktor koji na BiH deluje „užasno destabilizujuće“. No, istina je drugačija. Glavni destabilizator sadašnje BiH zapravo je bošnjački nacionalizam i njegovo viđenje Srba u BiH (a u drugom koraku i Hrvata u BiH) kao stranog tela koje u prvoj pogodnoj istorijskoj prilici valja, ovako ili onako, ukloniti iz države. Narativ bošnjačkog nacionalizma je sledeći: 1. Srbi su, 1992-1995, izvršili genocid nad Bošnjacima. 2. U genocid je, kolektivno, bio uključen ceo srpski narod; 3. Republika Srpska je genocidna tvorevina. 4. Pravda zahteva da se ukine Republika Srpska i od BiH napravi unitarna država. 5. Ako se Srbima to ne dopada, neka idu u Srbiju. Za primer ću navesti izlaganje Smaila Čekića, profesora na sarajevskom FPN i bošnjačkog akademika, što ga je u celosti objavilo sarajevsko Oslobođenje (16. novembar 2008. str. 10-11). Napominjem da je ovo bilo još 2008. godine, dakle, mnogo pre bilo kojih Dodikovih „secesionističkih planova i koraka“. Čekić, najpre, tvrdi da je, 1992-1995, „srpski nacizam (?!) ponovo (?!) generirao najteže zločine koji su poznati čovječanstvu“ (?!), da je „genocid nad Bošnjacima izveden uz masovno učešće srpskog naroda“ (?!), te da se „srpski narod i njegova elita nisu distancirali od izvršenog genocida“. Uz to, Čekić tvrdi da je Republika Srpska „genocidna tvorevina velikosrpskog nacizma, …omeđena masovnim grobnicama i koncentracionim logorima“, te da i danas u RS „legalno djeluju fašističke organizacije“ (?!). Naravno da RS kao nacistički monstrum ne treba da postoji – zaključak je koji se sam nameće čitaocu. A i Srbe u Bih valjalo bi nekako kazniti zbog njihovog masovnog učešća u genocidu. Smail Čekić Ovu priču danas u detalje razrađuju mnogobrojni Bošnjaci u tzv. svetu hešteg aktivizma i tviter politike. Stoga je ova sfera pretrpana izlivima agresivnog bošnjaštva, koje dalje indukuje ne samo nacionalizam, već i istinski šovinizam. „Ja sam od početka 2003. do oktobra 2005. živio i radio po malim opštinama“, piše Reuf Bajrović, iz Građanskog saveza (?!). „Genocid je bio grupni/opštenarodni poduhvat. Bratstvo u zločinu mi je tada postalo jasno“. A i svakom čitaocu postaje jasno koji narod Bajrović optužuje za „bratstvo u zločinu“ i „opštenarodni poduhvat genocida“. Drugi tviter-junak, pak, precizira: „Srebrenički genocid nisu počinili samo vojska i policija RS. Genocid nikada nije individualan zločin jer zahtijeva podršku cjelokupnog društva… Genocid je uvijek kolektivni zločin!“ Treći za Srbe kaže: „Niko ih ni ne može `predstaviti` kao genocidan narod, jer to i jesu. Hiljade godina zatvora u Hagu i nekoliko doživotnih presuda – i to samo za posljednji rat?! Bošnjače – prestani kumovati s agresorom: danas brat, sutra nož u vrat!“ „Treba istjerati Srbadiju s naše, bosanske zemlje“, zaključak je četvrtog islam-tviterdžije, zato „što je ovo ISLAMSKO tlo (izvorno isticanje – S. A). I kauri na njemu nemaju mjesta“! „Srbi u Srbiju mogu ponijeti i prisvojiti taman onoliko zemlje koliko stane na jedno stopalo, onoliko što Drina ne uspije sprati s njihovih poganih nogu“, slaže se peti komentator, poručujući Srbima još i ovo: „Kupite puno nafte ali baš puno, da vam slučajno ne ponestane goriva u traktorima na putu do Beograda“. Ali, da bi se takav „revanšistički genocid“ mogao oposliti, valja se prethodno naoružati. „Nađite vojni šop u svojoj blizini, kupite vojnu opremu“, preporučuje izvesni Mustafa Busuladžić, „da ne bismo opet morali u pantolama i tenama branit državu. Da se i mi malo postrojavamo, što da ne“. I dodaje: „Svaki put kad legnem dođe mi misao kako držim pušku, sa sve zelenom maramom oko glave, u vojnom odijelu i ponosno trčim prema četnicima… Pa šehid, il gazija!“ A sedmi otvoreno priča u kameru: „Kad bude vakat došao – a to će javno biti, to nije tajna; ako mene Alah poživi, pa ja čujem vijest da se poziva na DŽihad, da se ova država (BiH) napravi Islamskom državom – odmah ću se odazvati!“ Pa dobro, reći ćete, to su sve marginalci, ne pravimo od komarca magarca. Ali, pogledajmo šta je nedavno u Zenici izjavio Bakir Izetbegović: „Ovdje žive veliki radnici, veliki ratnici, dobri Bošnjani i skromni muslimani. Neće se ponoviti 1990-te, (…) ali trebamo biti jaki. Postoje garancije međunarodnih sila za Dejtonski sporazum, ali je najvažnija bošnjačka snaga. Jačati međusobno povjerenje, jačati namjensku industriju, uvesti predmete u školi o predvojničkoj obuci…“. Pa čekajte, za koga treba da pravi oružje ta „namenska industrija“, ko treba da ide na „predvojničku obuku“? „Dobri Bošnjani“, ti „veliki ratnici“ i „skromni muslimani“? Jednostavna je istina: onaj ko neće da govori o bošnjačkom nacionalizmu, nema prava ništa da kaže ni o „srpskom secesionizmu“. A politička klasa Bošnjaka neprestano minimalizuje nacionalizam u svojoj etniji. Enver Bijedić (SDP, Tuzlanski kanton) nedavno, razmatrajući srpski i hrvatski nacionalizam, kaže: „Ako bi se kao odgovor na ove dvije strane probudio bošnjački nacionalizam, to bi bilo najopasnije jer je najbrojniji bošnjački narod“. Stanite zaboga! Kako to da su srpski i hrvatski nacionalizam „probuđeni“, a bošnjački, eto, još nikako nije? Da li je Bijedić čitao akademika Čekića? Čita li ikada šta pišu njegovi sunarodnici na tviteru: „Ima i normalnih Srba samo niko ne zna gdje su“. „Mi s tim krmojedima nemamo ništa“. „Srpska glava je najbolji gradivni materijal, pored betona“. „Meni su nekako Kazani jedno od najljepših srpskih mjesta.Takođe i Jasenovac, baš se dvoumim između Kazana i Jasenovca“ (videti ovde o jami Kazani, u koju su 1992-1993. bacani sarajevski Srbi). „Svaka čast Sarajlijama, ali Tuzlaci bolje roštiljaju“ (misli se na paljenje kolone u Sarajevu i one u Tuzli)… Bošnjački šovinizam u BiH je živ, da življi ne može biti! Jedino što se on ne javlja u secesionističkom obliku, već pretežno u unitarističkom. Treba li bolji pokazatelj od naziva jezika? Za popis 2013. napravljena je pesma koja je Bošnjacima imala da potcrta kako tačno da se izjasne: „Ja sam Bošnjak, vjera mi je islam, jezik bosanski, na popisu to ću kazati“. Ali, ako ste Bošnjak, jezik vam je valjda bošnjački, a ne bosanski? Ne, bosanski unitarizam kroz naziv jezika upravo želi da naglasi da su samo muslimani u BiH autohton i državotvoran narod. A Srbi (i Hrvati) tu su tek gosti, pridošlice i manjinci – nikako nacije koje ravnopravno konstituišu bh (kon)federaciju. Bošnjački ideolozi bi, osim toga, trebalo da imaju na umu da islamskom radikalizacijom svojih sunarodnika direktno potkopavaju BiH kao državu. Naime, sekularno i verski neutralno društvo za državu BiH je conditio sine qua non. Srbi i Hrvati zasigurno ne žele da žive u državi u kojoj TV voditeljke moraju da izgledaju kao Amra Haskić Adilović, a političarke kao Indira Sinanović. Jer, što je po Sarajevu više burki, nikaba i hidžaba, to je Sarajevo manje glavni grad BiH, a više tek sedište bošnjačke enklave u BiH. Indira Sinanović I umesto što minimiziraju razmere do koje se raširio muhamedanski fundamentalizam u BiH – pa nam (još jedna) univerzitetska profesorka iz Sarajeva, Edina Bećirević, objašnjava da je „islamski radikalizam manje opasan po BiH od drugih prijetnji“, kao što su „Dodikovi koraci ka secesiji“ (?!) – sarajevski intelektualci moraju ozbiljnije da porade na suzbijanju bošnjačkog šovinizma i fundamentalizma. Ako već u Sarajevu ne mogu da nađu nekog svog Srđana Aleksića („jer ga nije ni bilo, niti ga ima danas“), neka makar odrede par intelektualaca koji bi, eto, predstavljali „Drugu Bosnu“ i njenu borbu sa „sopstvenim nacionalizmom“. Jer, ako bošnjački šovinizam u svojoj agresivnosti pretera, Bošnjacima bi moglo da se desi da na kraju, umesto u BiH kao multietničkoj državi „od Une do Drine“, ostanu da žive tek u malenoj bošnjačkoj oazi, svedenoj na sarajevski kanton i okolinu. I to prvenstveno zahvaljujući svojoj intelektualnoj ograničenosti i nezajažljivosti. (izlaganje dr Slobodana Antonića, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu) (sveosrpskoj.com) |