|
 Dobitnici dogovora u Banjaluci su RS, koja je zadržala pravo na referendum, i EU, koja je dobila priliku da afirmiše svoje liderstvo i uspješnost svoje politike, smatra Obrad Kesić, politički analitičar iz Vašingtona.
"Ali s druge strane postoji opasnost delovanja OHR-a iz senke na destruktivni način. Plašim se da ni Vašington iz istih razloga ne želi da to uspe jer želi da sačuva OHR i jer nisu potpuno bili uključeni u ovaj proces", rekao je Kesić. On je istakao da već duže vreme postoji problem u komunikaciji zvaničnog Brisela i Vašingtona. “Oni sve više pričaju jedni sa drugima, ali sve se manje razumeju, ali ne samo u Balkanu nego i širom sveta”, naveo je Kesić. Kako komentarišete dogovor u Banjaluci koji su postigli predsjednik RS Milorad Dodik i visoka predstavnica Evropske unije za spoljnju politiku Ketrin Ešton ? Meni je i dalje žao da sada neće biti referenduma. Ali mislim da je ovo što se desilo dobra stvar za RS. Prvo, visoki predstavnik je još više marginalizovan u procesu koji se vodio između RS i Brisela. To je afirmacija stava RS da OHR ne može da bude dio rešenja u BiH jer je dio problema. U velikoj meri to je sad uvaženo i činjenicom da uz Brisel nije bio OHR, i to govori o odnosu Brisela prema njima. Drugo, pitanje pravosuđa se prvi put uvažava a primedbe RS dobile su legitimitet. EU se direktno uključuje a RS postaje partner u tom procesu, a on više nije vezan za OHR a to daje potpuno novu dinamiku. Bilo bi mnogo bolje kada bi lokalni političari, imali hrabrosti da direktno uđu u dijalog, a ako već mora da bude posrednik, bolje da bude EU nego OHR. Treće, tu je afirmacija pravno političkog statusa RS. Nije mala stvar što je gospođa Ešton došla u Banjaluku i da je sporazum postignut u Banjaluci. To pokazuje da EU prihvata RS i Dodika kao partnera i da ne pravi razliku da li je taj partner država ili entitet jer su prevashodno zainteresovani da se problemi rešavaju. RS je afirmisana posle nekoliko godina žestoke borbe u kojoj je RS uspela da izgradi mnogo jaču poziciju u odnosu sa međunarodnom zajednicom. Neki smatraju da je RS izgubila jer nema referenduma, kako to komentarište? Nije došlo do ukidanja odluke o referendumu, niti je upitno pravo RS na referendum. RS nije odustala od prava da ga organizuje. Ona je samo rekla da sada ne postoji potreba za korištenje referenduma. A dobro znate da je glavni stav visokog predstavnika i njegovih sponzora u Londonu i Vašingtonu da RS nema pravo da organizuje referendum sa pitanjima vezanim za državu. Ovdje RS nije ništa ustupila i njoj je faktički priznato pravo da se bavi sa svim pitanjima vezanim za Dejtonski sporazum. Za neko buduće vreme je mnogo bitno da je RS zadržala pravo na referendum. Drugo, ultimatum visokog predstavnika je bio da se povuku svi zaključci. U dogovoru sa gospođom Ešton je rečeno da će NS RS razmatrati te zaključke ali RS po dogovoru nema nikakvu obavezu da ih povuče. Ali ti zaključci su dosta značajni jer predstavljaju ne samo politički nego i pravni okvir za buduće delovanje RS i povratak onih ovlaštenja koja pripadaju RS po Dejtonskom sporazumu. RS nije odstupila od svojih prava, i to je veoma, veoma značajno. Ti zaključci su sami po sebi mnogo značajniji od održavanja samog referenduma. Kako tumačite to da OHR nije učestvovao u tom dogovoru? Već duže vremena postoji ozbiljna zabrinutost u EU oko ponašanja visokog predstavnika i delovanja OHR-a. U zadnje tri godine su u EU shvatili da on ne može više da doprinese rešavanju problema nego da je u suštini postao generator problema. U suštini, kriza u FBiH počinje i završava odlukama visokih predstavnika, od Volfganga Petrča pa sada do Valentina Incka. Oni su nelegalno izmenili - koristeći ucene, sankcije, kazne, - i Dejtonski i Vašingtonski sporazum i na taj način doveli FBiH do sadašnje krize. I u RS je OHR više puta mešao na način da su bespotrebno stvarali konfrontaciju i uvek kočili bilo kakav zamajac da bi se nešto uradilo u BiH. Jedan primer je Prudski sporazum kada su lokalni lideri pokazali hrabrost da sami nešto reše. Odmah posle toga se umešao visoki predstavnik jer on i neke članice međunarodne zajednice nisu bile uključene i odmah su sabotirali proces. Tadašnji zamenik visokog predstavnika Rafi Gregorijan je rekao da je taj sporazum loš i da neće moći da se sprovede, a posle toga su sarajevski mediji toliku hajku digli protiv Sulejmana Tihića da se on morao povući iz tog procesa. Kada je EU pokazala da je spremna da pokaže liderstvo, uvek se nađe neki prostor za intervenciju SAD koja bukvalno sabotira te inicijative Evrope Postoji li i dalje neko neslaganje između EU i SAD oko OHR-a? Već duže vreme postoji problem u komunikaciji Brisela i Vašingtona. Oni sve više pričaju jedni sa drugima, ali sve se manje razumeju, ali ne samo u Balkanu nego i širom sveta. Kada je EU pokazala da je spremna da pokaže liderstvo, uvek se nađe neki prostor za intervenciju SAD koja bukvalno sabotira te inicijative Evrope. Uzmite nemačku inicijativu koja je kroz Berlinski proces išla ka nekim konkretnim rešavanjima problema. Onda smo imali iznenadnu posetu gospodina Stajnberga preko koje je visoki predstavnik dobio podršku. Oni su onda pokrenuli masovnu intervenciju u FBiH i tako su potpuno obustavili nemačku inicijativu. To je stvorilo gorčinu ne samo u Nemačkoj nego i u celoj EU. Svesno ili nesvesno, Amerikanci nekim svojim potezima, ne bih rekao ciljano i namerno, ali u svakom slučaju nepromišljeno, jednostavno upropaste inicijative EU. Zbog toga strahujem da je moguće i sada ovaj dogovor u Banjaluci bude sabotiran. Ali ohrabren sam time da OHR i njegovi sponzori nisu deo ovog sporazuma. Vjerujete li da će taj sporazum izdržati eventualne napade? To jeste pitanje. S jedne strane dobro je da OHR nije uključen u to, ali s druge strane postoji opasnost delovanja OHR-a iz senke na destruktivni način. plašim se da ni Vašington iz istih razloga ne želi da to uspe jer želi da sačuva OHR i jer nisu potpuno bili uključeni u ovaj proces. Zbog toga mislim da RS mora svakodnevno da jača komunikaciju sa EU i da pokaže dobru volju da ispuni šta je obećala ovim sporazumom. Ako RS to ispuni, očekujem da će EU dobiti neku vrstu afirmacije ne samo njenog liderstva nego i uspešnosti njene politike. Pristup EU je potuno drugačiji od pristupa OHR-a i SAD. EU smatra da je potreban dijalog domaćih lidera a pristup OHR i SAD su nametanje odluka i delovanje na taj način. Dakle, mnogo je važno da politika EU dobije afirmaciju u ovom procesu.
(Dejan Šajinović, Nezavisne novine) |
.jpg)
