Kako je počeo rat u Bosni i Hercegovini

Još od vremena izvođenja državnog udara sa ulice u Beogradu 5. oktobra 2000. g., kada su na vlast u Srbiji došli direktni plaćenici Zapada,[1] svedoci smo latentnog ukidanja Dejtonskog sporazuma u Bosni i Hercegovini od strane političkih i finansijskih sponzora izvršitelja „poslednje revolucije u Evropi“[2] i pokušaja vraćanja povesnog točka unazad na proleće 1992. g. Tako je umesto Dejtona u igri lako prepoznatljiv Kutiljerov plan iz marta 1992. g. o podeli Bosne i Hercegovine na četiri teritorijalne celine (tri etničke plus Grad Sarajevo kao zajednički i multietnički). Cilj ove skrivene igre Zapada, tj. onih koji su Bosnu i Hercegovinu i ugurali u građanski rat 1992−995. g. je upravo ukidanje Republike Srpske kao jedinog dobitka za Srbe nakon razbijanja bivše Jugoslavije i građanskog rata koji ga je pratio. Stoga nije na odmet da se podsetimo na dvadesetogodišnjicu početka građanskog rata u Bosni i Hercegovini o čemu se tog proleća 1992. g. radilo tim pre što su planovi Zapada u to vreme kao i sve do danas ostali isti: državu Srbiju svesti u granice iz vremena od Berlinskog kongresa 1878. g. do balkanskih ratova 1912. g.−1913. g. a Srbima sa prostora bivše Austrougarske ne dozvoliti nikakvu državnost i svesti ih na nivo nacionalne manjine pod zapadnim protektoratom i upravom kao što je to i bilo u slučaju Bosne i Hercegovine od 1878. g. do 1908-me g. kako bi se pripremio teren za teritorijalnu aneksiju Republike Srpske od strane marionetskog Sarajeva po austrougarskom receptu iz 1908. g. za čitavu Bosnu i Hercegovinu.[3]  

Formalno, u cilju pokušaja sprečavanja izbijanja građanskog rata u Bosni i Hercegovini sa unapred predvidljivim posledicama (uzimajući u obzir istorijsko nasleđe međunacionalnih odnosa u ovom delu Balkana)[4] organizovana je međunarodna konferencija o ovoj jugoslovenskoj republici pod pokroviteljstvom Evropske zajednice a pod rukovodstvom iskusnog diplomate Hoze (Žoze) Kutiljera iz Portugala. Prve sednice konferencije su otvorene u Sarajevu i to 14. februara 1992. g. (dakle mesec dana nakon jednostranog nemačkog priznavanja samoproklamovanih nezavisnih država Slovenije i Hrvatske).[5] Na zasedanje konferencije u Sarajevu Hoze Kutiljero je došao sa već unapred pripremljenim nacrtom Evropske zajednice (čitaj Nemačke) o uspostavljanju neke vrste bosanskohercegovačke konfederacije, a suština politike tog nacrta se sastojala u primeni tzv. „švajcarskog“ modela na Balkanu, tj. u podeli čitave Bosne i Hercegovine na etnonacionalne političke celine – kantone. Dakle, bosanskohercegovački Srbi bi dobili kanton ili nekoliko kantona ali ne i politički entitet ili pak državu. Kutiljerova logika razmišljanja je u principu bila jednostavna – ako takav model može da funkcioniše u evropskoj Švajcarskoj zašto ne bi mogao i u balkanskoj Bosni i Hercegovini![6] Međutim, na kraju se ispostavilo da je tehnički iskusni, ali ne i dovoljno načitan balkanskom stručnom literaturom i politološkim pamfletima, portugalski diplomata kiksnuo najmanje iz tri krucijalna razloga:

· Nije pročitao knjigu Vladimira Dvornikovića Karakterologija Jugoslovena iz koje bi se upoznao sa mentalitetom homo dinaricus-a;[7]

· Apsolutno je bio neupoznat sa istorijatom međunacionalnih i pre svega međuverskih odnosa u ovom delu Balkanskog poluostrva a naročito ne sa istorijatom Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije; i

· Nije bio upoznat sa tekstom Izetbegovićeve Islamske deklaracije u kojoj jasno stoji da muslimani ne mogu da žive zajedno sa nemuslimanima u istoj političkoj zajednici, tj. državi – drugim rečima, u muslimanskoj državi nema mesta za nemuslimane.[8]

Međunarodna konferencija o Bosni i Hercegovini je nakon sednica u sarajevskoj kotlini 21. februara nastavila svoj rad na obalama Atlantika u Lisabonu, a 9. marta (nakon defacto otpočinjanja ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini kada su muslimanski snajperisti ubili jednog i ranili još jednog srpskog svata na Baščaršiji u Sarajevu 1. marta) u multietnolingvističkom Briselu. Princip Kutiljerove kantonizacije Bosne i Hercegovine je bio zasnovan pre svega na etnonacionalnom načelu ali su i ekonomski, geografski, povesni i verski kriterijumi uzimani u obzir. Sam tvorac ovog projekta je predlagao da se za osnovu kantonalnog razrganičenja uzme popis stanovništva BiH iz 1981. g. (tj. poslednji koji je do tada sproveden u SFRJ pre početka ratnih sukoba, ali ne i faktor etničkog čišćenja i genocida nad Srbima od strane Hrvata i Muslimana/Bošnjaka za vreme endehazije). Tako su prema tom popisu, 52 opštine imale muslimansku većinu (37 apsolutnu i 15 relativnu), 37 imale srpsku većinu a 20 hrvatsku većinu.[9] Ipak, odmah na početku pregovora se ispostavilo da Kutiljerova mapa ne odgovara zahtevima triju sukobljenih strana. Konkretno, Mate Boban na čelu hrvatske delegacije je zahtevao 32% teritorije Bosne i Hercegovine za hercegbosanske Hrvate, dok je dr. Radovan Karadžić na čelu srpske delegacije iz Bosne i Hercegovine tražio 70% bosanskohercegovačke zemlje za Srbe koliko je Srbima realno u tom trenutku i pripadalo a što je potvrdio kasnije u jednom TV intervjuu i lord Dejvid Oven – specijalni pregovarač Evropske Unije za Bosnu i Hercegovinu. Treba napomenuti da su se dotični i hrvatski i srpski zahtevi zasnivali na obostranom uverenju da njihovim etnosima pripada baš toliki procentualni deo Bosne i Hercegovine – uverenju koje je trebalo da bude zasnovano i dokazano na osnovu katastarskih knjiga (koje su uzgred budi rečeno u velikom broju izgorele za vreme potonjeg građanskog rata). Međutim, mora se napomenuti i to da je tzv. „međunarodna zajednica“ bar u nekim relevantnim slučajevima (npr. spomenuti intervju ser Lorda Ovena na britanskoj televiziji ili kazivanja prof. Petera Malera za američki dokumentarac TruthisthevictiminBosnia)[10] okvirno potvrdila opravdanost srpskih zahteva za dve trećine Bosne i Hercegovine dok se za hrvatski zahtev o 32% Herceg-Bosne ne može naći nijedna „međunarodna“ potvrda opravdanosti.

Do 18. marta 1992. g., kada je konačno potpisan Kutiljerov plan o kantonizaciji Bosne i Hercegovine, stavovi tri suprotstavljene strane u pregovorima su se usaglasili. Tako su i muslimanska i hrvatska i srpska strana iz Bosne i Hercegovine tog dana potpisale „Osnovne principe ustavnog rešenja za Bosnu i Hercegovinu“, a kojima je ugovoreno da Bosna i Hercegovina ostane u postojećim granicama kao jedinstvena država u međunarodnim odnosima ali sa tri unutrašnje konstitutivne jedinice od kojih bi svaka bila zasnovana na etnonacionalnom principu kao i neutralnog Grada Sarajeva. Sve u svemu, prema potpisanom Kutiljerovom planu bi sve u svemu oko 12−15% stanovništva Bosne i Hercegovine ostalo da živi van svojih etnonacionalnih kantona. Dakle, ovim planom se izbeglo izdvajanje bilo srpske bilo hrvatske teritorije od ostataka Bosne i Hercegovine, kao i formiranje država u državi.

Ovi kantonizacioni principi su ubrzo dopunjeni 30. i 31. marta u Briselu sa tri nova dokumenta: 1. apelom za uzdržavanje od akcija kojima bi se moglo ugroziti mirno sporazumevanje; 2. razradom mehanizama za sveobuhvatnu zaštitu ljudskih prava kao i prava etnonacionalnih manjina; i 3. odlukom o formiranju specijalne radne grupe koja bi imala zadatak da odredi etnonacionalne kantonalne jedinice u okviru Bosne i Hercegovine: I) srpsku; II) muslimansku; III) hrvatsku; i IV) neutralnu teritoriju Grada Sarajeva. Osnovni zadatak te radne grupe je bio da sačini konkretnu mapu teritorijalnog razgraničenja i podele ali da pri tom vodi računa ne samo o etnonacionalnim već i konfesionalnim, saobraćajnim, kulturološkim i komunikacionim kriterijumima za organizovanje kantona. Mora se skrenuti pažnja da su u tom trenutku sve tri lokalne zainteresovane strane bile u principu zadovoljne sa planom pa su ga stoga i sve tri tada i potpisale. Sve tri strane su pristale da žrtvuju svoje maksimalne zahteve zarad mira u kući kako bi se izbegao novi rat a ratovi na prostorima bivše Jugoslavije niukom slučaju nisu obični ratovi. U tom kontekstu vredi navesti reči dr. Radovana Karadžića koji je 18. mart 1992. g. nazvao „velikim danom“ za Bosnu i Hercegovinu:

„Ako budemo poštovali ono o čemu smo se sporazumeli, mogli bismo kazati kako su otklonjeni svi uzroci građanskog rata u Bosni i Hercegovini“...“Ostalo je još samo da se razgraniče kompetencije zajedničkih institucija i organa konstitutivnih jedinica, što je, kako nam se čini, neuporedivo lakše“.[11]

Ostaje činjenica da je Kutiljerov plan o „švajcarizaciji“ Bosne i Hercegovine bio neuporedivo lošiji za srpsku stranu u odnosu na Dejtonski sporazum iz novembra 1995. g. i to iz dva razloga:

· Republika Srpska[12] (tj. srpska država u državi) kao konstitutivni etnopolitički entitet ne bi postojala a Srbi bi živeli u kantonima čija se autonomija ipak nemože porediti sa faktičkom nezavisnošću Republike Srpske; i

· srpske teritorije, tj. kantoni u okviru Bosne i Hercegovine, bi i fizički bile razjedinjene na dva dela sa velikom muslimanskom enklavom uz Drinu i dve manje muslimansko-hrvatske u Zapadnoj Bosni. 

Iako je u početku nakon stavljanja potpisa na Kutiljerov plan o kantonizaciji Bosne i Hercegovine izgledalo da je građanski rat i stvarno izbegnut postizanjem iskrenog sporazuma sve tri strane o međunarodno priznatoj jedinstvenoj i funkcionalnoj „Švajcarskoj na Balkanu“ lider muslimanske pregovaračke strane – Alija Izetbegović, pravi neočekivani politički salto mortale koji samo nekoliko dana kasnije uvodi Bosnu i Hercegovinu u krvavi građanski rat u kome su učestvovali i mnogi strani plaćenici na hrvatskoj i muslimanskoj strani uključujući i oko 5000 arapskih i drugih mudžahedina.[13] Naime, ono što je uradio Izetbegović nakon potpisivanja Kutiljerovog plana sigurno bi trebalo da uđe u anale prljave diplomatije s obzirom da je nakon razgovora sa (poslednjim) američkim ambasadorom u SFR Jugoslaviji, Vorenom Cimermanom, promenio stav i nonšalantno povukao potpis sa sporazuma jer mu je Vašington ponudio više od Kutiljera a to je ne samo jedinstvena već i unitarna Bosna i Hercegovina u kojoj će Srbi biti tretirani kao obična etnička manjina. Da je dr Radovan Karadžić bio u pravu rekavši da su SAD isprovocirale potonji međuetnički rat u Bosni i Hercegovini potvrđuje i sam Voren Cimerman koji indirektno priznaje u svojim memoarima (kao poslednji američki ambasador u SFR Jugoslaviji) da je upravo on (tj. američka administracija koja je bila nezadovoljna odlukom Predsednika bosanskohercegovačkog Predsedništva da prihvati Kutiljerov plan) ubedio Izetbegovića da na kraju odbaci lisabonski sporazum i mapu. Na kraju ipak ostaje nesporna činjenica da je Izetbegović povukao potpis sa već postignutog mirovnog sporazuma u Lisabonu upravo nakon razgovora sa predstavnikom američke administracije u Beogradu. Ovde naravno ostaje da se razreši veliko pitanje koliko je članica Evropske zajednice podržavalo ovakav stav američke diplomatije a pre svega Nemačka, tj. koliko je Kutiljerov plan bio unapred osuđen na propast od strane glavnih američkih partnera u Evropi. Kao direktna posledica ovakvog američkog miga dolazi 6. aprila 1992. g. do priznavanja nezavisne Bosne i Hercegovine od strane Evropske Zajednice kao celovite i unitarne države uz formalno obrazloženje da se ovakvim užurbanim diplomatskim potezom sprečavaju sukobi (koji su inače već izbili 1. marta kada je ubijen mladoženjin otac Nikola Gardović i ranjen pravoslavni sveštenik na sarajevskoj Baščaršiji od muslimanskih snajperskih hitaca a ovom prilikom su Bošnjaci pokušali da spale srpsku zastavu koju su nosili svatovi)[14].

Međutim, Izetbegovićevo poništavanje Lisabonskog sporazuma kao i ishitreno i „glupavo“ (kako je to u jednom intervjuu priznao ser Lord Oven upotrebivši reč „foolish“) priznavanje nezavisne Bosne i Hercegovine nakon toga su samo dolili ulje na vatru međuetničkih sukoba u nesuđenoj „Švajcarskoj na Balkanu“ jer Srbe nakon slučaja na Baščaršiji kao i mnoštva muslimanskih i mudžahedinskih barjaka na skupovima Izetbegovićeve SDA više niko nije mogao da ubedi u koncepciju unitarne Bosne i Hercegovine o kojoj je sanjao Izetbegović nakon tajnog sastanka sa Cimermanom. Da ironija sudbine bude još veća, pred kraj rata kada je bilo jasno da će Izetbegović i Bošnjaci nekim Dejtonom dobiti manje nego što im je Kutiljero nudio a Karadžić i Boban na tu ponudu stavili potpise još pre početka samog rata, sam Cimerman je izjavio da Kutiljerov plan o „Švajcarskoj na Balkanu“ uopšte i nije bio loš i da je njegovo odbacivanje od strane Izetbegovića bila čista greška[15] svaljujući tako svu krivicu za rat u Bosni i Hercegovini na Aliju Izetbegovića. Ono što je na kraju ipak zaživelo od Kutiljerove bosanske diplomatije bilo je samo tripartitno potpisivanje sporazuma o prekidu vatre na čitavoj teritoriji Bosne i Hercegovine 12. aprila 1992. g. Ipak, od modela Bosne i Hercegovine kao „Švajcarske na Balkanu“ nije bilo ništa i to prevashodno zahvaljujući američkoj politici i politici američkih vojnopolitičkih saveznika iz Evropske zajednice što većeg slabljenja pozicija Srba i Srbije na posthladnoratovskom Balkanu. Švajcarska će u svakom slučaju još morati da čeka da uđe na Balkan. Bar sve dok se drugi budu petljali u evrobalkanske poslove. 

Na kraju možemo zaključiti da se plan američke administracije o svođenju bosanskohercegovačkih Srba na nivo etničke manjine u unitarnoj i nezavisnoj Izetbegovićevoj Bosni i Hercegovini već dvadeset godina latentno sprovodi u praksi kroz nekoliko etapa:

· prvo je Izetbegović nagovoren da žrtvuje mir radi nezavisnosti nakon potpisivanja Kutiljerovog plana marta 1992. g. što ovome i nije bilo tako teško s obzirom da je nešto ranije u februaru 1991. g. prilikom podnošenja u parlamentu Bosne i Hercegovine od strane SDA i HDZ B-H Deklaracije o suverenitetu Bosne i Hercegovine doslovce izjavio: “Za suverenitet Bosne i Hercegovine žrtvovao bih mir, radi mira u Bosni i Hercegovini ne bih žrtvovao njen suverenitet”;[16]

· SAD pod okriljem NATO-a direktno ulaze u rat u Bosni i Hercegovini u proleće 1994. g. na strani Hrvata i Bošnjaka izbacujući tako sa diplomatske scene Evropsku Uniju sa ciljem da se teritorija pod kontrolom Srba smanji što je moguće više pre potpisivanja mirovnog sporazuma. Nakon direktnih vazdušnih udara po Srbima od strane NATO-a u leto 1995. g. srpska strana je konačno prinuđena da potpiše Dejtonski sporazum kojim Srbi u Bosni i Hercegovini gube čitavih 20% teritorije a za uzvrat dobijaju Republiku Srpsku čija je budućnost potpuno neizvesna; i

· nakon Dejtona Zapad polako ukida atribute državnosti Republike Srpske pokušavajući da je stavi pod kontrolu Sarajeva pri čemu se u propagandne svrhe koristi i politikantska mitologija slučaja Srebrenice. Od proleća 2008. g. kada je u Beogradu konačno ustoličen klasični marionatski režim Zapada kolonijalnog tipa otvoreno se govori o krucijalnoj reviziji Dejtonskog sporazuma a glavna stavka te revizije je ukidanje Republike Srpske.