Neće biti muslimanske države u BiH - istorijske i strateške osnove Republike Srpske

Ako bismo uslovno i prihvatili zaključak da je Republika Srpska plod genocida – kao što današnji protivnici mira obi­čavaju da kažu – onda bi ta rečenica morala da glasi da je Repub­li­ka Srpska plod genocida nad srpskim narodom, a ne na dru­gim narodima od njega. Republika Srpska je ostatak ostataka srpske etničke zajednice zapadno od reke Drine. 

Istorijske osnove Republike Srpske

Pre nego što su istorijski procesi sinteti­zo­va­nja veštačkih nacija na Balkanu ušli u modu, cela evropska kultura polazila je od nikad u sumnju dovedene osnove da je nacija zajed­ni­ca jezika. U racionalističkoj filozofiji jezik je bio svedočanstvo da je ona čedo prirode i da je u prošlosti nastala na prirodnoj podlozi. Ali i kada su ovi procesi sintetizovanja nacija na reli­gioz­noj i crkvenoj osnovi istorijski odmakli i počeli pokazivati znake trijumfalne pobede, još je i tada srpska etnička zajednica zapad­no od Drine pokrivala ogroman prostor, daleko izvan zapadnih granica Bosne i Hercegovine. Područje Vojne granice u današnjoj Hrvatskoj izvorno je obuhvatalo više od 26 odsto te političke teritorije, u Dalmaciji je na pravoslavno stanovništvo otpadalo 17 odsto, a na italijan­sko 11 odsto. Izračunato je 1938. da je Srba katolika u Dalmaciji bilo 25.000. Nominalno je na području Bosne i Hercegovine uvek u istoriji postojala relativna većina srpskog pravoslavnog naroda. Kroatizacija katolika je sporo odmi­cala, pa je Stjepan Radić zabeležio da je nacionalno svesnih Hrvata u Mostaru bilo samo 250 od 3.353 katolika po popisu iz 1895. godine. Radić je u gradu bora­vio nekoliko dana 1888, a podatak o broju nacionalno osveš­će­nih sunarodnika može se uzeti kao merilo opšteg procesa kroati­zovanja. To je iznosilo 13,5 odsto katoličke verske zajednice.

Vodeći svetski antropolog i etnolog Ežen Pitar je nakon ispitivanja stanovništva na Balkanu od 1903. do 1915. godine za pravos­lav­ne Srbe u Bosni rekao da su najstarije stanovništvo pok­rajine. Merio je skelete iz doba neolita u srednjoj Bosni i upoređivao sa sta­njem u vreme ispitivanja.[1] Knjiga je objavljena 1910. On navodi da je narod u Bosni i Hercegovini jedinstven, ali da se u moder­no vreme podelio na „religiozne nacije”, od kojih su Austrija i Rusija stvorile razdvojene „političke nacije” Srba i Hrvata.

U vreme srpske revolucije 1804–1815. svi su politički pro­jek­ti (sem jednog koji je stavljan na papir iz političke nužde) pola­zi­li od toga da su Bosna i Hercegovina, Dalmacija i Dubrovnik jedna nacionalna celina, zajedno sa Beogradskim pašalukom i Crnom Gorom. 

Na podlozi ovakvog filozofskog i naučnog zaključivanja o etnič­kom rasporedu naroda zapadno od Drine, sve do prvog hrvat­skog euharističkog kongresa u Zagrebu 1900, svi su se politički projekti teritorije Bosne i Hercegovine vezali za etničku celinu ostalih Srba na istoku od Drine. U novom veku se takvi projekti množe od vremena Francuske revolucije 1789. Prvi veliki poli­tič­ki program stvaranja srpske države „Gravamina et postulata”, donet na Temišvarskom saboru 1790, nije prošao bez uzimanja u obzir činjenice da su Bosna i Hercegovina srpske zemlje. Stvaranje dobrovoljačkih vojnih formacija u ratu protiv Turske 1788, pre Svištovskog mira 1791, bilo je utemeljeno na principu da se u susednim turskim pokra­ji­nama nalazi jedinstven narod. Izraz „frajkori” upotreb­lja­van je jer se radilo o dobrovoljcima. Prvo dublje teoretsko objašnjenje o ovim korpusima polazilo je od toga da se uzimaju dobrovoljci uzrasta od 16 do 18 godina jer drugi ne bi bili u stanju da izdrže takav način ratovanja. Tek od Američkog rata za neza­vis­nost 1776–1783. u vojne organizacije evropskih zemalja uvode se ovi „laki kor­pusi za mali rat”. Jedan od njihovih glavnih teoretičara kapetan J. B. Šels u priručniku za oficire 1813. dao je objašnjenje da se vrbuju „ništa drugo nego od dobrovoljnih boraca (Streiter) iz svih staleža, pa zbog toga stvaraju takozvane frajkore”.[2] Stvaraju se uvek „iz jedne nacije jednog jezika, a njihovi oficiri su rođeni u njihovoj sredini, s njima odgojeni, od njih voljeni i poseduju njihovo potpuno pove­renje”. Šels veli da ovi borci moraju biti nadahnuti ljubavlju prema otadžbini, a skupljaju se iz naroda koji je vičan stalnom rato­vanju sa „turskim razbojničkim četama”. Prilikom stvaranja bosanskog frajkora u to vreme, srpski episkop Jovanović bio je prisutan i u tom odigrao aktivnu ulogu.

U vreme srpske revolucije 1804–1815. svi su politički pro­jek­ti (sem jednog koji je stavljan na papir iz političke nužde) pola­zi­li od toga da su Bosna i Hercegovina, Dalmacija i Dubrovnik jedna nacionalna celina, zajedno sa Beogradskim pašalukom i Crnom Gorom. Ideju o „Slavenoserbskom car­stvu” stvorili su pisci iz evrop­­skog i srpskog kruga racio­nalista, oko nemačkog pisca Avgusta L. Šlecera. Bio je u službi ruskog cara i imao zadatak da skuplja članove Akade­mi­je nauka. Njegovi učenici sa univerziteta u Getin­ge­nu, Andrej S. Kajsarov i Aleksandar I. Turgenjev, posetili su 1804. Beograd, pre nego je bio od srpskih ustanika oslobođen. U Sremskim Karlovcima bili su gosti episkopa Stratimirovića, koji se dopi­si­vao sa Šlecerom. U Trstu ih je ugostio Dositej Obradović i od njega u Rusiju odneli prepis refrena pesme „Vostani Serbije”.[3] Mitro­polit Petar Prvi Cetinjski svoj proje­kat o Slavenoserbskom car­stvu sa prestonicom u Dubrov­niku prethodno je stvarao u kore­spon­­denciji sa epis­ko­pom Stratimirovićem. Pre izbijanja Prvog srpskog ustanka, u Her­ce­govini i Dalmaciji su bile tajno stvorene jedi­nice za usta­nak sastavljene od pravoslavnog i kato­lič­kog stanov­ništva.

U političkom pogledu, ujedinjenje Bosne i Hercego­vine u srpskoj državi bilo je ostvareno u vreme Velike istočne krize 1875–1876. Iz Bosne i Hercegovine je već u prvim mese­ci­ma ustanka, nakon avgusta 1875, prebegla na habzburšku stranu oko polovina srpskog pravoslavnog naroda. Kako je u prvom popisu stanovništva, rađenom po evropskim zahtevima 1879, stanovništvo u obe pokrajine izno­si­lo 1.100.000 ljudi, a broj prebeglica rastao iznad 220.000 u početku, za još 70.000 posle, mora se zaključiti da je tada više od 50 odsto pravoslavnog stanov­ništva bilo etnički očišćeno iz Bosne i Hercegovine. Nakon objave rata Srbije i Crne Gore protiv Turske, na Vidovdan 28. juna 1876, proglašeno je ujedinjenje Bosne sa Srbi­jom i Crne Gore sa Hercegovinom. Cela teritorija od Timoka do Une predstavljala je srpsku federativnu državu, pri čemu bi na crno­gor­ski deo otpadao prostor od Neretve do Lima. U Bosnu je bio poslat namesnik srpskog kneza Milana Obrenovića, pukovnik Mileta Despotović.

Proklamovanje državnog ujedinjenja Bosne i Hercegovine u jedin­stvenu federaciju srpskog naroda 1876. dovelo je do otpora Austrougarske i velikih evropskih sila. Pre izbijanja ustanka 1875. habzburška obaveštajna služba poslala je svog veštog stručnjaka i oficira Alfreda Babića. On je u više izveštaja napravio analizu političkog raspoloženja naroda u Bosni i Hercegovini i Slavoniji. Zaključio je da se uticaj iz Zagreba osećao sve do Slavonskog Broda, „ali je odatle dalje i kod katolika i kod istočnjaka merodavna srpska ideja”. „Izbeglice iz Bosne”, veli on, „o Hrvatskoj i hrvatstvu imaju sasvim malo, ili nikakvog pojma.” To je bio razlog da je Austrougarska ubrzala pripreme za okupaciju Bosne i Hercegovine.

Filozofiju koja stoji iza ovog straha habzburške državne elite od stvaranja jedinstvene srpske države formu­lisao je mini­star spoljnih poslova Julijus Andraši, koji je na tome radio i ranije. Svom generalnom konzulu u Sarajevu davao je još 1872. savete da utiče na tursku vlast da u Podrinju naseljavaju katoličko i musli­man­sko stanovništvo kako bi se prekinuo srpski etnički konti­nuitet zapadno od Drine. Ovo je bio i razlog da je u preambuli Saveza triju careva 1872. bilo uneto da će se tri velike sile (Austrougarska, Nemač­ka i Rusija) boriti protiv moguće revolu­cije. Objašnjenje se nalazi u instrukcijama vlade da se u Vojvodini goni Ujedinjena omladina srpska, čak da se u to vreme izvrši i razmeštaj habzburških vojnih jedinica.

Velike sile su na Carigradskoj konferenciji, krajem 1876, početkom 1877, stvorile projekat pretvaranja Bosne i Hercegovine u autonomnu državu pod sultanovim suvere­nitetom. Sâm Andraši je objašnjavao da Bosna i Hercegovina nema svoju nacionalnu svest, nemaju jedinstveno biće (Sein), pa od toga postoji opasnost da se zaista može stvoriti jedna velika srpska država na Balkanu. Carigradska konferencija velikih sila tada je stvorila program autonomne države sa jednim guvernerom koga bi postavljao turski sultan, uz odobrenje velikih sila. U Narodnoj skupštini kao zakono­dav­nom telu pravoslavni i muslimani bi imali po dve petine poslanika, a katolici jednu. Država bi bila podeljena u kantone, čije je guvernere postavljao sultan iz većinskog naro­da u kantonu. Postojala su i kantonalna veća, a vojsku je zamenjivala milicija organizovana od mešanog verskog sastava.

 Predvideo je da će se na kraju svi katolici do slovenačkih granica, od Banata na isto­ku, smatrati Hrvatima, a svi pravoslavni Srbima. Strahovao je da se narod ne bi mogao razdvojiti bez nasilja i pokušaja istrebljenja.

Privremeno proglašenje „bosanske nacije” i „bosanskog jezi­ka” trajalo je do smrti njihovog tvorca Benjamina Kalaja. To je nakon 1903. napušteno, u istorijskim uslovima sporazuma srpskih musli­man­skih predstavnika na tajnom zborovanju u Slavonskom Brodu 1901. o stvaranju zajedničke srpske nacio­nal­nosti. Muslimani su prihva­tali etničko srpsko ime za narod i jezik. Neki naučnici sumnjaju da je ovaj sporazum konačno zaista bio prihvaćen, ali je turski isto­ri­čar Ajdin Babuna otkrio instrukciju turskog sultana da muslimani pregovaraju sa Srbima o zajedničkoj nacionalnosti i jeziku, ali da sporazum ne potpisuju. Turska vlada se iz te vremenske dubine pripre­mala da se odrekne Bosne i Hercegovine i o tome pregovara sa habzburškim predstavnicima. U aneksionoj krizi to se zaista i dogodilo.

Pogrešno se smatra da ni srpska vlada, ni predstavnici srpskih političkih stranaka, na Krfskoj konferenciji 1917. nisu imali u vidu mogućnost stvaranja federativne jugoslo­venske države. U svojim uspomenama, crnogorski vojvoda i predstavnik u Srbiji Simo Popović zabeležio je razgovor sa Nikolom Pašićem u Parizu septembra 1917, dva meseca posle Krfske konferencije. Popović je predlagao odbacivanje rešenja o unitarnom karakteru jugoslo­ven­ske države: „Srbija, koja bi svojim granicama obuhvatala sve što je naše, pa poslije braća Hrvati i Slovenci – kad god hoće u zajed­ni­cu sa nama, dobro nam došli.” Pašić je odgovorio da je o tome razgo­va­rano sa hrvatskim predstavnicima na Krfskoj konferenciji povo­dom hrvatskog predloga da u buduću jugoslovensku državu uđe Hrvatska sa postojećim administrativnim granicama. „Sa srpske se strane”, veli Pašić, „pristalo na to, ali onda da se najprije razgra­ni­čimo, da se odvoji od Hrvatske što je srpsko.”[4] Pašić je london­skim novinarima u oktobru 1918. objasnio da je unitarna država prihvaćena jer je granica između hrvatskih i srpskih delova bila odveć iskrivudana, pa bi se u razgraničenju dva federativna dela morala primeniti mera „iseljavanja i doseljavanja”. Drugim reči­ma, zbog straha od etničkog čišćenja, političari koji su stvarali nacrt ustavnog uređenja prve jedinstvene jugoslovenske države 1917–1918. nisu crtali državne granice koje bi razdvojile Srbe i Hrvate. Nasilje u koje bi se takav postupak nužno izrodio bilo je odveć zastrašujuće da bi se tome pristupilo. U pomenutom opisu Mostara 1888. mladi Stjepan Radić napisao je da se nacionalna svest vernika raznih vera i crkava ne ujedinjava, nego razdvaja. Predvideo je da će se na kraju svi katolici do slovenačkih granica, od Banata na isto­ku, smatrati Hrvatima, a svi pravoslavni Srbima. Strahovao je da se narod ne bi mogao razdvojiti bez nasilja i pokušaja istrebljenja.

Sve do ustavnih promena 1974. u socijalističkoj jugoslo­ven­skoj državi glavni projekti i ostvarenja fede­ra­tivne strukture države zaobilazili su zahteve da se federalne jedinice odrede na etnič­koj osnovi. U kraljevskoj Jugoslaviji postojale su dve ideo­loš­ke platforme za rešavanje hrvatskog pitanja i davanja Hrvatima nji­ho­ve autonomne banovine. Prva je razrađivana u krugu predsednika vlade Milana Stojadinovića i jednostavno se nazivala „amputi­ranjem Hrvatske”. Drugim rečima, nije se očekivalo nemoguće spora­zu­­me­vanje nepri­ja­teljski raspoloženih političara da se o razgra­ni­če­nju na demokratski način sporazumeju. Pristanak na odva­janje neza­vis­ne Hrvatske Stojadinović je zamišljao u obliku izdva­janja njiho­vog etničkog prostora. On se o tome sporazumevao sa itali­jan­skom vla­dom, vodio pregovore i uspešno ih završio sa itali­jan­skim minis­trom spoljnih poslova grofom Ćanom o preseljenju itali­jan­ske kolonije u Mahovljane, kod Banjaluke. Bila je stvorena po pla­nu habzburške vlade da se prome­ni etnička slika Bosne i Herce­govine masovnim doseljavanjem katolika.

Ovaj Stojadinovićev projekat počivao je na istorijskoj stvarnosti dužoj nego što se pretpostavlja. Od 1936. zagrebački biskup Stepinac, malo vremena pre nego što je seo na tron nadbiskupa, ujedinjava sve hrvatske političke snage protiv projekta federativne jugoslo­ven­ske države, sa izdvojenom Banovinom Hrvatskom. On je stvorio „Čistu katoličku akciju” ujedinjenjem svih ranije razdvojenih kato­lič­kih svetovnih organizacija pod sličnim nazivom.[5] „Katolička akcija” je svetovni pokret u katoličkom svetu. Svaki katolički narod i država imaju svoju „Katoličku akciju”. Na čelu je rimski papa, pored njega pokret vodi jedna zajednička hunta (Odbor), sa generalnim sekretarom na čelu, a u svakom narodu poglavar katoličke crkve je na čelu. Narod u osnovi vode lokalni sveštenici. Stepinac je prekinuo tradiciju pokušaja rešavanja hrvatskog pitanja projektima federalnih rešenja u zajedničkoj drža­vi sa Srbima i zahtevao primenu „revolu­cio­narnih metoda” ustaš­kog pokreta Ante Pavelića. Kada se Stojadinović, pre obaranja u decembru 1938, odlučio da dozvoli nekim vodećim funkcionerima ustaškog pokreta iz Italije da dođu u Hrvatsku, očigledno je znao za ovu evoluciju koju je katolička crkva bila izvršila još 1936.

Druga formula federalnog rešavanja hrvatskog pitanja u Jugo­sla­viji završila je stvaranjem „Hrvatske banovine” 1939. Autonomna Hrvatska je dobila svoga bana, svoju administra­ciju, monetu i oružane formacije policije i „Seljačke straže”. Ovo rešenje nije plod demokratske procedure. Doneto je u uslovima opasnosti agre­sije na jugoslovensku državu i glavno polazište bio je pritisak britanskih krugova. Nije do kraja istraženo ko je i kada stvorio nacrt granica Banovine Hrvatske, u koje su smeštene sve oblasti ranije Vojne granice, koja je sačinjavala oko trećinu hrvatske teritorije. Oni srpski političari koji su je bez prigovora prihva­tali u njoj su videli jedino sredstvo da Hrvati neće rušiti federa­tiv­nu zajedničku državu. Dopuštali su prisustvo velikog broja Srba na kompaktnom etničkom srpskom prostoru, u ubeđenju da će se time hrvatski narod držati jugoslovenskog okvira. Ta autonomija nije funkcionisala i tada se stvaraju dve oružane formacije Srba i Hrvata.

Socijalistička Federativna Jugoslavija je samo u slove­nač­kom i makedonskom slučaju razdvajala republike po etničkom prin­ci­pu. Posle strahota pokušaja istrebljenja srpskog stanovništva u vreme okupacije, sa žrtvama koje se procenjuju na oko milion nevinih ljudi, usvojen je princip istorijskog razgraničenja. Hrvat­ski narod je prvi put u jednoj državi bio ujedinjen 1918, a dobio svoju autonomiju u jugoslo­ven­skoj državi 1939. U socijalističkoj Jugoslaviji se izbegavao pokušaj razdvajanja nacionalnih područja Bosne i He­rcegovine i Hrvatske. Maršal Tito je objasnio da su granice između jugoslovenskih republika samo tamne šare na belom mermeru koje mermer učvršćuje, a ne rastresaju iznutra. U vreme zasedanja AVNOJ-a, kada su ove granice stvorene, izbegnuto je da se većanju priključi i delegacija iz Srbije. Istaknuti pravnik Hamdija Ćemerlić, učesnik na zasedanju AVNOJ-a, ostavio je podatak da su neki, srpski orijentisani delegati bili u Jajcu streljani (Božić, Rakić, Kulenović). Delegacija iz Srbije oko vođa levog krila Zemljoradničke stranke je obeshrabrena da putuje u Jajce.[6]

Ustav Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine 1974. imao je odredbu da narod ima pravo da menja granicu republike mero­dav­nim postupcima pristanka dvotrećinske većine. Član peti „Prvog dijela” ustava[7] propisivao je da „teritorij Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine sačinjavaju područja opština. Teri­to­rija, odnosno granice Republike mogu se mijenjati odlukom Skup­šti­ne So­cijalističke Republike Bosne i Hercegovine samo u skladu sa izraženom voljom stanovništva odgovarajućeg područja i opštim interesima Republike, a na osnovu sporazuma sa susjednom republi­kom.” Naredni član Ustava je propisivao da svaki stanovnik uživa pravo republičkog državljanstva, ali je u isto vreme „svaki držav­lja­nin SR BiH istovremeno i državljanin SFR Jugoslavije”. Ustav priznaje pravo građana da se u različitim republikama smatraju pripadnicima svoje nacije, bez obzira na republičku izdvojenost. Ove ustavne odredbe su poništene amandmanima LXII i LXX, koji su objavljeni 31. jula 1990. U prvom amandmanu stoji da se granice mogu menjati samo odlukom Narodne skupštine republike, izjašnja­va­njem birača putem opšteg referenduma, dvotrećinskom većinom. U skupštini je formiran Savjet za pitanja ostvarivanja ravno­prav­nosti naroda i narodnosti Bosne i Hercegovine sa po 20 poslanika iz svakog naroda. Oni se ne mogu nadglasavati, a odluku donosi dvotre­ćin­ska većina poslanika skupštine. Ovo je vreme kada su Hrvati i Muslimani već bili formirali svoje političke stranke. Musli­man­ska stranka demokratske akcije, pod vođstvom antisemitskog i prona­cis­tičkog pokreta „Mladih muslimana” iz doba rata, formirana je 26. maja 1990. Hrvatska stranka je usvojila program saveza sa musli­man­skom strankom, sa zajedničkim ciljem odvajanja srpske države istočno od reke Drine. 

Postojala je opasnost izbijanja građanskog rata, pa sve od Hrvatskog masovnog pokreta 1972. Srbi u svojim oblastima Repub­li­ke Hrvatske stvaraju noćne straže za zaštitu. Tradicija im je bila u „Srpskim stražama” iz 1939, kada je u autonomnoj banovini bilo dozvo­ljeno stvaranje hrvatskih „Seljačkih straža”. Na isti način su postojali pokušaji da se na legalan način povežu opštine sa etnič­kom većinom, pa kasnije zahteve za stvaranjem samoupravnih auto­nomnih oblasti treba smatrati legalnim izdankom ustavnih prava iz 1974.

Postojala je opasnost izbijanja građanskog rata, pa sve od Hrvatskog masovnog pokreta 1972. Srbi u svojim oblastima Repub­li­ke Hrvatske stvaraju noćne straže za zaštitu.

Prva promena ovih ustavnih odredbi da se Srbi i Hrvati u Bosni i Hercegovini koriste pravom i jugoslovenskog državljanstva i mogu smatrati delom svojih nacija čije matice nisu u Bosni i Her­ce­govini učinio je sâm maršal Tito, nakon studentskih demon­stracija 1968. Glavni urednik nedeljnog glasila Saveza komunista Jugoslavije Hamza Bakšić objasnio je 1995. kako su ova rešenja done­ta na tajnom zasedanju Partijskog aktiva, čije je članove odredio sâm predsednik države koji ga je sazvao[8] na jesen 1970. U svetskoj istoriji teško je naći ovakav primer promena ustava iza zatvorenih vrata nekolicine upućenih ljudi. Zaključeno je da se jugoslovenska federacija sastoji u „funkciji državnosti svake republike i autonomnosti pokrajina”. Izričito ta formulacija nije napravljena, pa se Bakšić zadovoljio da saopšti da je to bilo između redova. Po tim rešenjima, „država bosansko-hercegovačkih Srba nije Srbija. Država bosansko-hercegovačkih Hrvata nije Hrvatska”, nego Bosna i Hercegovina. Republika je tajno proglašena državom, ali su granice ostavljane labave. Sva kasnija rešenja koja su donosile političke snage u samoj Jugoslaviji, ali i izvan nje, u celom svetu, nosila su pečat nelegitimnosti upravo zbog ovog načina na koji je jedna jugoslovenska republika dobila osnove ustavnog poretka jedne samostalne države između redova i tajno 1970.  

Ove istorijske osnove na kojima je stvorena Republika Srpska kao ostatak ostataka srpske etničke teritorije zapadno od reke Dri­ne predstavljaju istorijsku konstantu njenog budućeg postojanja. Pravo na egzistenciju dobiva iz ove legitimne podloge, bez obzira na to koliko je, sa moralne tačke gledišta, ona plod povrede svih međuna­rod­nopravnih normi zapadnih država koje su o ovome odlučivale.

Strateške osnove Republike Srpske 

Nasuprot ovoj istorijskoj konstanti, Republika Srpska je nastala zbog strateških interesa zapadnih država, što sačinjava faktor varijable. U praktičnom smislu, ovo je imalo za posledicu da vari­ja­bilni interes zapadnih velikih sila uvek može, bez ikakvog oslon­ca na tradiciju međunarodnopravnih rešenja, proizvoljno da menja ra­ni­ja rešenja. Ovde je nastupilo vreme kada se interes dnevne poli­ti­ke koja nikoga ne obavezuje zamenjuje međunarodnim pravom koje svako­ga obavezuje. Svako se rešenje smatra pravno otvorenim i nedovr­šenim.

Strateška osnova Republike Srpske je posledica odnosa zapad­nih država prema Rusiji. Sve dok su na obe strane posto­jale vlade istog ideološkog usmerenja, bilo je moguće postići uzajamnu saglasnost o rešenjima u jugoslovenskoj krizi, pre raspada države i nakon toga. Za Rusiju je Balkan uvek bio prostor na kome se ona potvrđivala kao velika sila ili je upravo tu gubila taj status. U okviru Istočnog pitanja 1683–1922, uvek je svaka akcija protiv Osmanlijskog carstva, ili u njegovu korist, zavisila od pret­hod­nog usaglašavanja interesa i političkih postupaka zapadnih država sa Rusijom. Logičan zaključak bi se ovde morao izvesti da su sva rešenja na Balkanu ostavljana uvek u senci prava zapadnih država da naknadno tumače svoje interese i odgovornost balkanskih država i nacionalnih pokreta. Zbog toga je i budućnost Republike Srpske u sumnjama da se može ponavljati nepovoljna tradicija iz vremena carske Rusije do 1917, da srpsko područje na Balkanu, na prvom mestu zapadno od Drine, počne smatrati faktorom sporazumevanja i mogućeg žrtvovanja u korist zapadnih partnera.

Pre izbijanja građanskog rata na području jugoslovenske države 1992, postojale su norme međunarodnog prava u čijem se okviru države raspadaju ili nanovo stvaraju. Osnova je u Konvenciji o pravima u dužnostima, donetoj u Montevideu 1933. Odatle se ukrat­ko naziva Montevideo konvencija. U njoj je odbačen raniji uslov o „stepenu civilizacije” do koga se određena teritorija razvila. Dok je teritorija bitna za državnosti, granice nisu, i one se postižu sporazumima. Četiri kriterijuma za priznavanje nezavisnosti država su: 1) stalno stanovništvo; 2) definisana teritorija; 3) vlada; 4) „Spo­sob­nost da se ulazi u odnose sa drugim državama”, što se uvek tumači kao mogućnost da se ta nova država može sama braniti i postojati.

To nagoni velike sile na rizik priznanja nezavisnosti kako bi sâm taj čin učinio priznanje legitimnim.

Mora se uzeti u obzir u nauci prihvaćen zaključak[9] da svako priznanje nezavisnosti novih država konsoliduje tu državu i spolja i iznutra, bez obzira na to da li postoji saglasnost stanja stvari u toj drža­vi sa međunarodnim pravom. To nagoni velike sile na rizik priznanja nezavisnosti kako bi sâm taj čin učinio priznanje legitimnim. Britanska vlada je 1984. godine dala osnovno pravno polazište svog postupka u priznanju nezavisnosti novih država: „Jasno defi­nisan teritorij sa stanovništvom, vladom koja je u stanju da sama od sebe vrši kontrolu toga teritorija i nezavisnost u njenim spoljnim odnosima.” U vreme otvaranja jugoslovenske krize britanski minis­tar spoljnih poslova Daglas Hog je pred Donjim domom formulisao britansko stanovište o priznanju jugoslovenskih i sovjetskih re­pub­lika: „Jasno definisano teritorijalno područje, da vlada ima efek­tivnu kontrolu unutar ovih teri­torijalnih granica i da vlada ima efektivno upravljanje nad njegovim spoljnim snagama.” U osnovi je ovo uvek bilo ponavljanje uslova Lige naroda u Konvenciji iz Montevidea 1933, da država ima jasnu teritoriju, vladu koja kontroliše granice teritorija i sposobnost da se brani sama, bez tuđe pomoći.

Ne treba ni pominjati da ni u slučaju Hrvatske, niti Bosne i Her­ce­govine (kao i svih drugih jugoslovenskih republika), ovi uslovi nisu postojali. Strategija i interesi zapadnih velikih sila bila je da se zbog budućih odnosa sa Rusijom, kao i položaja koji će ona zauzimati u budućem svetu, ovi međunarodnopravni standardi ne poštuju. Ričard Kaplan citira Kristijana Hilgrubera iz 1998. da „priznanje nezavisnosti Bosne i Hercegovine nije funkcionisalo samo kao suprotna pretpostavka da su kriteriji državnosti posto­jali. U stvari je ono poslužilo kao zamena za one ele­mente priznanja državnosti koji očigledno nisu postojali.”[10] Drugim rečima, bilo je jasno da Bosna i Hercegovina nema ni jedan jedini uslov za među­na­rod­no priznanje nezavisne držav­nosti – ni stanovništvo, ni teri­toriju pod svojom kontrolom, ni vladu koja se u tom času raspala zajedno sa Narodnom skupštinom, a najmanje sposobnost da bez pomoći oružja zapadnih država može odbraniti tu neza­vis­nost. Veći­na naroda je bila protiv nje. Zapadne države su priznale i Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, da bi taj čin priznanja bio pokriće da one mogu postojati. Bez istorijskog pokrića, čin priznanja postaje izvor legitimnosti.

Zapadne države su sve slučajeve zahteva za nezavisnom držav­noš­ću bivše Jugoslavije vezale za slične zahteve sa teritorija Sovjet­skog Saveza, koji se kao država takođe raspao. Najpre se radilo o 19 novih država u svetu, a kasnije se taj broj povećao, sa per­spek­tivom da se i dalje množi u buduć­nosti. O tome je done­ta konvencija 4. novembra 1991, u kojoj su jasno formulisani ovi uslovi priznanja, pri čemu ne treba ni napominjati da su zapadne države olako davale priznanje i onim državama koje za nezavisnost nisu imale neophodne pretpostavke, samo da bi čin priznanja postao zamena za standarde međunarodnog prava. Ovde je strategija poli­tič­kih interesa zamenila istoriju i stvarnost koju je ona stvorila. Varijabla je progutala konstantu. Jasno je propisano da se priznanje daje bivšim republikama u postojećim granicama, ali je u isto vreme donet i „Specijalni status” o pravima manjina koje bi se našle u okviru tih novopriznatih država. Usvojeni su „Ugovorni propisi za konvenciju od 4. novembra 1991” (Treaty Provisions for the Convention (at 4 November 1991)”), u kojima je zahtevano da se svakoj manjini u novoj državi daje autonomija, u kojoj manjina ima „admi­nis­trativnu strukturu, uključujući i jednu regionalnu policijsku silu”. Pored toga, manjina ima pravo da se u izdvojenoj autonomiji koristi svojim nacionalnim amblemima (zastave, grbovi, himne), svojim sudstvom, nacionalnim parlamentom kao zakonodavnim telom i celim sistemom obrazovanja, sa nižim i višim školstvom.[11]

Pre nego se pokazalo da Bosna i Hercegovina nema nikakvih uslova za nezavisnu državnost prema propisima međunarodnog prava, kao ni ovim dodatno prihvaćenim 4. novembra 1991, u slučaju Hrvat­ske je sve urađeno suprotno. Bosna i Hercegovina je koris­tila kalup prekršaja svih normi, a posebno onih o „Speci­jal­nom statusu” etničkih manji­na u njihovoj priznatoj autonomiji, sači­njen pre toga u Hrvatskoj. Bilo je jasno da nijedna norma međunarod­nog prava ne može odobriti i potvrditi državnu nezavisnost Hrvatske. Međutim, strateški interes svih zapadnih zemalja bio je da se raspadanje jugoslovenske države uzme kao polazište i potvrda onoga što će se primenjivati sa republikama Sovjetskog Saveza. Lord Oven je ovu politiku nazvao „polivanje tinjajuće vatre petrolejom”.[12]

Šest od dvanaest evropskih država imale su vlade koje su stvorile katoličke partije, a one su sve izreda bile sklone da stva­raju novu Evropu sastavljenu od katoličkih zemalja. Od cele ove proce­dure zavisilo je rešavanje pitanja gde su istočne granice Evro­pe. Od Voltera i Napoleona uvek se smatralo da su istočne granice Poljske u isto vreme i istočne granice Evro­pe. Upravo to je izazi­valo ratove sa Rusijom, jedno je poimanje poljskih patriota o svojim istočnim granicama, a drugo stvar­no stanje stvari u tome. Poljski nacionalisti su uvek mislili da je njihova granica na Dnjepru, sa Kijevom kao glavnim urbanim uporištem. Kancelar Kol je slove­nač­kom političaru Peterleu objašnjavao da će njegova vlada pomagati Sloveniju jer ona pripada zapadnoj civilizaciji. To ne znači da je njegova vlada takođe mislila na celu hrvatsku teritoriju, a posebno ne i Bosnu i Hercegovinu. Kada je nemački ministar spoljnih pos­lo­va Genšer, pre jugoslovenske krize, crtao granice „zemalja jezgra” buduće Evropske zajednice, onda je granica bila u sredini Dalma­cije, a Bosna i Hercegovina smeštena izvan tih granica, u čijem je središtu bila Nemačka. To su tačne granice Londonskog pakta iz 1915.[13] Ali te granice „tvrdog jezgra” Evropske unije, pre nego što je ona stvorena, nisu prešle u njegove planove posle raspadanja Sovjet­skog Saveza i Jugoslavije. On je tada, bez sumnje, delio ubeđenja osni­vača njegove stranke, Frid­riha Naumana iz 1916. da je Srbija po svojoj prirodi „reme­tilac mira”. On je taj termin stvorio.

U vreme rešavanja jugoslovenske krize zapadne države su usaglašavale ne samo svoje poteze nego i metode delovanja, ali je očigledno u svemu Amerika dirigovala.

U vreme rešavanja jugoslovenske krize zapadne države su usaglašavale ne samo svoje poteze nego i metode delovanja, ali je očigledno u svemu Amerika dirigovala. To je vreme dalekosežnih strateških planova SAD da postanu jedina globalna sila koja će oblikovati budući svet. U isto vreme, postojala je stalna promena standarda međunarodnog prava i koncepta demokratske politike. To su dugoročni procesi u kojima vidimo početke i promašaje, ali ne konačna rešenja. Već samo dovođenje u pitanje koncepta nacije kao izvora suvereniteta u državi, posredno i nepos­redno menja i demokratsku strukturu. Politika „Nation Building” politike, koja se stalno doziva kao metod rešavanja etničkih sukoba, izbacuje na površinu stalno nove jezike i nacije. Nacija se sintetizuje. Ostaje pitanje: ako nacija nije prirodna pojava, da li čovek, individua, ima prirodno pravo na slobodu? Filo­zofija prirodnog prava nije ostala samo tema racionalističke filozofije, nego je bila podloga stvaranju suverenih nacionalnih država, u kojima se građaninu ne nameću zakoni, nego ih on stvara.

S druge strane, Sjedinjene Države su istovremeno nametnule i proces zamene tradicionalnih normi međuna­rodnog prava, sa novim pravnim normama, koje je Ričard Kaplan nazvao politikom uslovljavanja. Svakoj se istočnoevropskoj državi nameće zbir uslova koje moraju ispuniti da bi bile primljene u EU. Američka spoljna politika je smeštena u okvir „Jenseits von Gut und Böse”, s one strane tradicionalnog poimanja etike i odnosa dobra i zla. Nova oružja menjaju prirodu rata, ali je najznačajnija promena u širokoj praksi mešanja u unutrašnje stvari tuđih država. Nevladine organizacije sa budžetima, o čemu postoji podatak da je za smenu režima Slobodana Miloševića iz američkih fon­dova utrošeno 105 miliona dolara, učinile su da tradicio­nalno poimanje pojma pete kolone izgleda kao amaterski posao sirotinjskog imperijalizma.

Sve je ovo došlo do izražaja u rešavanju pitanja okon­čanja građanskog rata u Jugoslaviji i priznanja nezavisnosti Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Bilo je više nego očigledno da Hrvatska ne ispunjava zahteve iz Konvencije od 4. novembra 1991. o priznanju jugoslovenskih i sovjetskih republika. Hrvatska nije poštovala odredbe „Specijalnog statusa” etničke manjine po kome je Republika Srpska Krajina trebalo da ima svoju administraciju, nacionalne ambleme, autonomnu policijsku silu, sudstvo, obrazovanje i kulturu. Na prvom je mestu Nemačka dovela u pitanje obavezu poštovanja „Speci­jalnog statusa” srpske autonomije u Hrvatskoj. Kancelar Kol je na primeru otcepljenja jugoslovenskih republika isprobavao svoju koncepciju buduće katoličke Evrope. U Hrvatsku je poslao istak­nu­tog pravnika Kristijana Tomušata. U Hrvatskoj su 4. decembra 1991. na brzinu progurali Ustavni zakon o ljudskim pravima i slobodama i pravima etničkih i nacio­nalnih zajednica. U osnovi je to bila neka improvizovana pravna formula da se međunarodno pravo izigra.

U Bosni i Hercegovini je Evropska unija pokuša­vala da reši državnu krizu pregovorima o rešenju statusa Republike Srpske. U Evropskom parlamentu kandidat Berlus­konijeve stranke zatražio je inici­jativu Svete stolice da se pokrenu ovi pregovori. Podržali su ga francuski delegati. Vlada Republike Srpske je najpre o ovome vodila tajne razgovore sa pred­stav­nicima Svete stolice, preko „Instituto internazionale per gli studi poitici ed economici per la cooperazione e lo sviluppo” (ISPECO). Bila je poslata jedna delegacija vlade pod vođstvom ministra za infor­macije Miros­lava Toholja, koja je od 12. do 17. jula 1995. pregovarala i, po zadatku, učinila da ovi pregovori postanu javni. Iz Evropskog parlamenta došla su dva poslanika. Prema Platformi za razgovore, koja je tom prilikom poslužila kao osnov pre­govora, Republika Srpska je u Bosni i Hercegovini dobijala status kao države u Evropskoj uniji. Srbi su dobijali nezavisnu državu, sa pravom ujedinjenja sa Srbijom i Crnom Gorom, u statusu „najmanje konfederalnom”. (Okvir je dolazio od Oven-Stoltenbergovog plana.) Severna granica Republike Srpske je reka Sava, sa najužim pros­torom Brčkog od deset kilometara, radi slobodnog vazdušnog saobraćaja. Građani su imali pravo dvojnog državljanstva sa Srbijom i Crnom Gorom. Južna granica je bila izlaz na more na Prevlaci, Sarajevo bi se podelilo po reci Miljacki. Pregovaralo se o zgradi koja će Republici Srpskoj u Rimu biti iznajmljena za diplomatsko i privredno predstavništvo.[14]

Bosna i Hercegovina je bila deljena između triju etničkih zajednica, po ključu 56 odsto Srbi, 30 odsto Muslimani i 14 odsto Hrvati. Ovi su pregovori postali javni pošto je namerno udešeno da list L'Epoca objavi sve pojedinosti i fotografije sa prvog sus­reta.[15] Nakon ovih susreta u Rimu, razgovori su nastavljeni na Palama sa posebnim izaslanikom Vatikana. Sada je teško ustanoviti kako su ovi pregovori obustavljeni, ali je očigledno posredi bila činjenica da su Sjedinjene Države nametnule jednu drugu proceduru i potpuno druge rezultate.

To je vreme kada su i sa američkom stranom vođeni tajni pregovori o konačnom rešavanju jugoslovenske krize. Postoji svedočanstvo o tome da je predsednik Karadžić, prilikom otvaranja obnov­ljenog spomenika Ivi Andriću u Višegradu, 12. marta 1995, grupi beogradskih, podgoričkih i književnika Republike Srpske saopštio da se „vode pregovori. Zasada je sigurno da su Srbi dobili Žepu, Srebrenicu, Goražde će pričekati, a oko razgraničenja u Sarajevu se ne može sporazumeti, mi tražimo do Skenderije.” Ostao je utisak da Karadžić nije učestvovao u ovim pregovorima. Na akademiji tom prilikom i ja sam čitao besedu. „Koliko smisla istorije može stati u jednu macolu?” Do toga vremena EU i Sjedinjene Države nisu bile uskladile ni pregovore, ni metode.

Ovo izbegavanje legalnih metoda i institucija, kao i odredaba međunarodnog prava, pogoršalo se u vreme pokušaja da se nađe rešenje za okončanje građanskog rata. 

Kako nisu postojale pravne osnove priznanja nezavisnosti jugoslovenskih republika, zapadne sile su sve više sporednim kolo­se­cima i paralelno sa legalnom proce­du­rom tražile način da osamostaljenje izdejstvuju. Badinterova arbitražna komisija je odbijala da dâ saglasnost za osamostaljenje Hrvatske, a za Bosnu i Hercegovinu je tražila da se izvede referendum. Strahujući da komisija neće odobriti otcepljenje, Nemačka je 23. decembra 1991, tri sedmice pre nego je komisija saopštila svoje nalaze, odlučila da prizna neza­visnost Hrvatske. Badinterova komisija je ipak dala negativno stanovište o priznanju nezavisnosti Hrvatske, pozivajući se na to da srpska manjina u Hrvatskoj nije dobila prava „Specijalnog statusa” koja im je garantovala Konvencija od 4. novembra 1991.[16]

Ovo izbegavanje legalnih metoda i institucija, kao i odredaba međunarodnog prava, pogoršalo se u vreme pokušaja da se nađe rešenje za okončanje građanskog rata. Ključni značaj u ovom istraživanju je „Stenogram o podjeli Bosne” predsednika Tuđmana za rukovodiocima Hrvata iz Bosne i Hercegovine. U razgovorima koji su održani u Banskim dvorima 13. februara 1994. navodi se da je nastala „jedna nova situacija preuzimanjem inicijative Sjedinjenih Američkih Država sa jednom grupom evropskih zemalja za daljne rješavanje bosansko-hercegovačke krize.”[17] Mate Granić se upravo vratio sa evropske turneje i na toj sednici izvestio da „dvadesetak vodećih ministara spoljnih poslova”, Sveta stolica i sâm papa Ivan Pavle Drugi zahtevaju da Hrvati moraju naći zajedničko rešenje sa Musli­ma­nima kako bi se stvorio balans prema Srbima. Američki funkcioneri su saopštili Graniću da „Bosna i Hercegovina budu dvije republike, a kanton unutra.

Oni žele da bude mekša granica – to je točno. I, da se sada sve svodi o tome kako će se dogovoriti Hrvati i Muslimani, a Srbi moraju skupocjeno platiti.”[18] Papa je mislio da postoji opasnost od Muslimana zbog njihovog fundamentalizma koji bi mogao da preovlada. Predviđalo se da podela sa Srbima bude u smislu da im se dozvoli veće povezivanje sa Srbijom, da dobiju 51 odsto teritorije Bosne i Hercegovine i da se celo Sarajevo prepusti Muslimanima. To je bilo na jednoj sednici sa zapadnim pred­stav­nicima u Beču, a saopšteno je na sastanku u Predsedničkim dvorima 14. marta 1994. Tuđman je izjavljivao (sednica 31. maja 1994) da je razgraničenje sa Srbima uspostavljanje „granice između Istoka i Zapada”. Zapadne zemlje boje se samostalne musli­manske države u Bosni jer bi za deset godina to bio izvor novog građanskog rata. Na sednici 11. juna 1994. saopšteno je da je „Zapad htio, uključujući SAD, da se Muslimani preko Hrvatske vežu za zapadnu civilizaciju da se ne dopusti tamo stvaranje islamske države.”

Konačno razgraničenje, uz okončanje građanskog rata, pripre­ma­no je sve vreme 1994. godine. Inicijativu u tome imale su SAD. Već 11. juna 1994. hrvatski ambasador pri UN Miomir Žužul rekao je da je „nacrtana karta podjele Bosne i Hercegovine, nacrtala ju je Kontakt grupa, predložio ju je američki predstavnik.”[19] Tuđ­man je polazio od ubeđenja da su zapadne države pristale na razmeštaj stanovništva, iako to izričito ne pominje. Na sednici 8. januara 1995. on ističe da se hrvatske izbeg­lice „ne mogu vratiti u srpsko i muslimansko grotlo, nego da se nase­ljavaju tamo gdje će jačati nacionalni korpus u tim područjima.” Odatle odbija da podrži povratak hrvatskih prebeg­li­ca u Posavinu jer bi u tom slučaju oko 30.000 srpskih izbeglica bilo vraćeno u Hrvatsku, sve do Zagreba. Na sednici 27. marta 1995. rekao je da je ustanovljen odnos podele teri­torija po kome bi Srbima pripalo 49–51 odsto zemljišta. Odustalo se od ideje da se Republici Srpskoj dâ izlaz na more kod Prevlake jer bi onda „Boku Kotorsku mogli koristiti ruski brodovi”.[20] Pomišljalo se da Muslimani dobi­ju izlaz na more prokopavanjem Neretve i gradnjom luke u Tasovi­čićima, pa se odustalo i od toga, na račun pretvaranja Brčkog u distrikt.

Zaključak bi morao biti da je u različitim javnim i tajnim kontaktima u toku 1994, sve do Dejtonskog sporazuma 1995, napuštena obaveza oslonca na međunarodno i etnič­ko pravo pojedinih nacionalnih zajednica, a pobedio je strateški interes zapadnih drža­va – na prvom mestu Amerike – da se na Balkanu stvori bezbedna zona koja neće ponoviti iskustvo Drugog svetskog rata, gde je gerilski rat vezao veliki broj divizija Sila Osovine. Tuđman je u martu 1993, na sastanku sa Alijom Izetbegovićem, saopštio da su američki stratezi procenjivali da bi u slučaju komplikacija sa Rusijom došlo do srpskog gerilskog rata i da američka armija procenjuje da bi za gušenje takvog ustanka bilo potrebno ne 100.000 američkih vojnika, nego celih pola miliona.

Ako bi se poređali datumi ključnih događaja u vreme smene legalnih metoda rešavanja jugos­lovenske krize u korist strateških interesa zapadnih sila, zaključak bi bio da je doneta odluka da se vođstvo Republike Srpske prisili da prihvati rešenja koja su bila na videlu u tajnim odlukama još 1994. godine. Navedeno je da su zapadne sile svele srpski prostor na 49 odsto teritorije, da je izgubljena Prevlaka kao izlaz na more i Brčko pretvoreno u distrikt. Ovde je na raspolaganju Hronologija događaja od januara 1990. do decembra 1995, koju je u ime Instituta za međunarodnu politiku i ekonomiju objavio Brane Marković.[21] U vreme kada su kolone srpskih izbeglica bile prisiljene da napuštaju rodna ognjišta i kretale se preko reke Drine, vlada SAD je nastojala da prisili vođstvo Republike Srpske da prihvati rešenja koja su bez njihovog znanja i odobrenja bila doneta, a sastojala su se u tome da je izvr­šeno etničko razgraničenje etničkim čišćenjem Srba iz cele Hrvatske, sa 51 odsto teritorija Bosne i Hercegovine, da je grad Sarajevo morao biti prepušten Muslimanima. Kolona od 150.000 izbeglica iz Hrvatske grabila je prema spasenju na slobodnoj teritoriji Bosne i u Srbiju. Pet dana pre, Američki kongres je odobrio predsednikov zahtev da se skine embargo isporuke oružja bosanskim muslimanima.[22] Pred­sednik Klinton je to obustavio, uz zahtev da SAD u ovome ne mogu same da deluju. Zaista je usledila akcija NATO snaga. Eksplozijom granate bacača na Markalama u Sarajevu je poginulo 37 ljudi. General Mladić je zatražio da se formira međunarodna komisija da ispita slučaj, što je odbijeno. Umesto toga, oficir Aleksander Ivanko „oficir za javne odnose Ujedinjenih nacija u Sarajevu”, saopštio je mišljenje generala Ruperta Smita da je „bez svake sumnje” granata došla sa srpskih pozicija. Pukovnik Andrej Demurenko, zapovednih ruskih trupa UN, saopštava nalaz ruskih stručnjaka da bi mogućnost da granata iz bacača pogodi takvo mesto imala samo jedan od miliona verovatnoće.[23]

Samo jedan dan posle su avioni NATO bombardovali srpske pozicije oko Sarajeva, Tuzle, Goražda, Stolica, planine Majevice i Mostara. Istog dana kad je pala granata na Markale, vođstvo Republike Srpske se složilo da jedinstvena delegacija od po tri predstavnika Srba iz Republike Srpske, tri iz Federativne Repub­like Jugoslavije, uz potpis patrijarha Pavla i episkopa Bulovića, vodi pregovore o uspostavljanju trajnog mira. Na ranijim savetova­njima, uz učešće brojnih najistak­nutijih srpskih intelektualaca, takav zahtev je raspravljan i u osnovi prihvatan. Posebno je skup srpskih kul­turnih radnika iz svih srpskih oblasti, održan u Bijeljini, bio impresivan. Ipak je sve ostala dekoracija u kojoj srpska strana pokazuje solidar­nost s rešenjima na koja nije mogla nimalo uticati, jer je i zah­tev da Sarajevo ostane celo u muslimanskoj zoni bio namet­nut u tajnim pregovorima više od godinu dana pre nego je pred­sed­nik Milošević bio optužen da ga je prodao za bocu viskija.

Istoričari neće nikada moći da razmrse klupko poda­taka obaveštajnih službi koji nagoveštavaju da su američki obaveštajci učestvovali ne samo u izveštavanju o događajima nego i u njihovom kreiranju. 

Muslimanski funkcioner u Vladi Bosne i Hercegovine Muhamed Šakirbej je krajem 2006. izneo u javnost podatke o događa­ji­ma oko Srebrenice u kojima je i sâm učestvovao. Naveo je razgovor sa Karlom Biltom da Srebrenica i Žepa neće biti smatrane zaštićenim zonama i da će srpska vojska tamo ući. Na istom mestu navodi da je u avgustu 1995. američka ključna ličnost u ovim tajnim pregovorima, Ričard Holbruk obavljao „trgovinu Goraždem kako bi održao dogovor sa Miloševićem i posle počinjenih zločina u Srebrenici i Žepi”. On ističe da je glavna tužiteljica Haškog tribunala Karla del Ponte znala za ulogu zapadnih predstavnika u razgraničenju koje će biti defini­tivno završeno Dejtonskim sporazumom. Šakirbej dodaje da „ona i ja znamo da 'oni' nikada neće dozvoliti da započne istraga protiv tih lica iz međunarodne zajednice”.[24]

Istoričari neće nikada moći da razmrse klupko poda­taka obaveštajnih službi koji nagoveštavaju da su američki obaveštajci učestvovali ne samo u izveštavanju o događajima nego i u njihovom kreiranju. Šef policije u Srebrenici pod muslimanskom vlašću preneo je reči Alije Izetbegovića da mu je predsednik Klinton „u aprilu 1993. nudio da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada Muslimana i to će biti vojna intervencija”.[25]

Na sličan način su američki pisci Majk O'Henlon i Edvard DŽozef predlagali „bosansku opciju” za rešenje krize u Iraku. Za DŽozefa se kaže da je deceniju proveo u misijama na Balkanu. Dejton­ski sporazum, navode oni, ne bi bio moguć da prethodno nije postig­nuta „znatna etnička konsolidacija koja je omogućila teritorijalnu trampu među Srbima, Hrvatima i Muslimanima”.[26]

Ovo, naravno, nisu dokazi kojima bi se mogli opravdati zloči­ni u jugoslovenskom građanskom ratu 1992–1995. koje su počini­le zavađene strane. Jeste indikator ipak da se buduća naučna istraživanja ne mogu obavljati ako se bude zaboravila uloga obaveštajnih službi, državnih fun­kci­onera i agentura zapadnih država u pripremanju unutrašnjeg balkanskog terorizma. Ta je uloga daleko dublja i efikasnija nego što se danas sme pretpos­taviti i dokazivati. Etničko čišćenje Srba iz Hrvatske praćeno je prethodnim američ­kim bombardovanjem srpskih strana, a prisustvo ame­ričkih ljudi, čak i zvaničnih diplomata na mestima iselja­vanja, bilo je više nego belodano. Predsednik Tuđman je u razgo­voru sa vođama bosanskih Hrvata 6. novembra 1993. rekao da je preseljavanje hrvatskog stanovništva bolno, ali korisno za buduć­nost. „To je bolno, osim toga, 200 tisuća Hrvata je već protjerano iz svojih područja, biti će ih vjerovatno još 100 tisuća. Užas za te (ljude) ali povjesno gledano, znači, imati ćemo i tih 100, 200 tisuća Hrvata da učvrste hrvatski teri­torij, ovdje od Istre, do Baranje, kada završimo to.”[27] Na drugom mestu Tuđman ističe da mu je papa Vojtila u Banskim dvo­rima rekao da su sva sredstva opravdana ako vode uspostavljanju pravnog poretka.

Zaključak

U odnosu istorijskih i strateških osnova današnje Republi­ke Srpske težište je u strateškim temeljima. U isto­rij­skom pogle­du, to je ostatak ostataka srpskog etničkog prostora zapadno od Drine, sveden na minimum, koji je i sâm ugrožen zbog stalno novih pretnji da Sjedinjene Države još nisu našle konačnu formulu odnosa sa budućom Rusijom. Od toga će zavisiti stabilnost, krhkost položaja i postojanje Republike Srpske. Treba uzeti u obzir i činjenicu da su strateški interesi SAD vrlo rastegljiv pojam.

U odnosu istorijskih i strateških osnova današnje Republi­ke Srpske težište je u strateškim temeljima. U isto­rij­skom pogle­du, to je ostatak ostataka srpskog etničkog prostora zapadno od Drine, sveden na minimum, koji je i sâm ugrožen zbog stalno novih pretnji da Sjedinjene Države još nisu našle konačnu formulu odnosa sa budućom Rusijom.

Pored podloge koja se od Napoleona 1806. nije menjala, postoji i uticaj unutrašnjih lobija koji stvaraju fiktivnu sliku virtuelnih američkih strateških interesa. Oni su plod improvizacije i veštine bivših antisemita među musliman­skim balkanskim vođama.[28] U stanju su da mobilišu podršku 50 musli­manskih članica Ujedinjenih nacija i zapadna sredstva informi­sanja za stalno nova otvaranja kriza na području bivše Jugoslavije. Američka politika izvan okvira „Jenseits von Gut und Böse” ne poštu­je nikakav postignuti ugovor, bez obzira na to koliko je zla pre­trplje­no da se do njega dođe. Osnovna briga zapadnih država je da se ne dozvoli stvaranje muslimanske države u Bosni, ali će sve napore ulagati da iskorišćavaju takve zahteve, koji im kao zapeta puška uvek stoje na raspo­laganju da otvaraju rane nestabilnosti srpskog naroda u svetu budućnosti. Drugim rečima, svaka će kriza sa Rusijom u buduć­nosti izazivati talasanja na Balkanu, od kojih će položaj srpske države, ili država biti sve gori.

Slično kao pred rat 1914, kada su se sve velike sile spremale za rat, nijedna ga nije želela i on je izbio zbog ćor­sokaka u kojoj je jedna od sila gubila ako vojnički ne interveniše. Tako je i danas. Svet se nalazi u okolnostima opšteg naoružavanja, rat niko ne želi i svi strahuju da ne dođe do tačke od koje nema povratka. Danas se preko pitanja prava srpskog naroda na demokratsku državu, koja im po tradici­onalnom poimanju demokratije i međunarodnog prava pripadaju, vodi bitka između zapadnog sveta, koji predvode Sjedinjene Države, i ostatka. U pitanju je da li će SAD biti središte sveta koje vodi, određuje celi budući razvoj, ili će se roditi jedno novo stanje popuštanja u kome će se stvoriti novi sistem odnosa. Drugim rečima, ponovo se – kao pre 1914. godine – preko srpske kože rešava pitanje hoće li diplomatija biti u stanju da na miran način stvori novi sistem odnosa i podjednake odgovornosti svake velike sile, ili će doći do velikog ratnog pustošenja, koje će čovečanstvo unazaditi više nego svi ratovi od početka sveta do danas. Srpskom narodu su ruke vezane, pa upravo zbog toga ne sme se trčati pred rudu, nego čekati da nam događaji rešavaju stvari budućnosti, više nego mi sami.

Ovaj rad je predstavljen na naučnom skupu “Republika Srpska – 15 godina opstanka i razvoja”, koji je održan u Banjaluci 26–27. juna 2007. godine. 

Na naučnom skupu pod nazivom “Republika Srpska – 15 godina postanka i razvoja” koji je u organizaciji Akadamije nauka i umjetnosti RS održan 26. i 27. juna ove godine u Banjaluci srpski akademik dr Milorad Ekmečić, jedan od najuticajnijih živih srpskih istoričara, predstavio je svoj rad pod nazivom “Istorijske i strateške osnove RS”. Ovaj rad izazvao je veliku pažnju kako u srpskim intelektualnim krugovima u RS i u Srbiji, tako i u bošnjačkoj političkoj i intelektualnoj eliti u Sarajevu. Pojedini bošnjački političari i intelektualci izneli su jednodušnu ocenu da Ekmečićevi stavovi izneseni u njegovom radu predstavljaju “oživljavanje velikosrpske strategije” u BiH. Bio je to jedan od povoda za razgovor sa akademikom Ekmečićem, koji smo obavili pred promociju njegove knjige “Srbi između klanja i oranja – istorija srpskog naroda od 1492. do 1992. godine” u Bijeljini. Na početku razgovora, Ekmečić kao neosnovane odbacuje optužbe da je velikosrpski ideolog.

- Bio bih sretan da uopšte ne moram da dajem ocenu toga što pričaju u Sarajevu, jer je to toliko izvan onih osnovnih koloseka koje bi jedno zdravo procenjivanje situacije zahtevalo, da bi sam odgovor na njihove ocene sa naše strane bilo padanje ispod dostojanstva koje nam ovaj trenutak i tradicija Balkana nameću.

Ako bi se usvojio rečnik da je RS plod genocida, recimo, hajde dobro usvojićemo taj jezik i taj rečnik, ali da kažemo da je genocid napravljen nad srpskim narodom, jer je osakaćen i srušene su države koje je srpski narod u svojoj prošlosti stvarao za sebe i za sve ostale koji tu žive. Dve Jugoslavije su srušene, a da srpski narod u tome nije učestvovao. Određene su te granice izvan bilo kakvog zelenog stola koji bi zahtevao jedno demokratsko rešenje uspostavljanja takvih granica, pa su te granice nametnute.

Ja sam jasno u mom referatu rekao da je Dejtonski sporazum razgraničio u BiH ne srpski entitet od ostatka BiH, nego je Dejtonski sporazum napravio granicu, ono sto je rekao Tuđman, izmedju Istoka i Zapada. Dejtonski sporazum je ograničio odnos Srba, Hrvata i muslimana ne samo u BiH, nego Srba i Hrvata i u Hrvatskoj. Dejtonski sporazum je sankcionisao i legalizovao etničko čišćenje Srba iz Hrvatske. Sve su to teritorije na kojima su Srbi živeli od postanka slovenskog stanovništva na ovome teritoriju. To je ta istorijska osnova na kojoj je građena RS: ona je ostatak ostataka onoga prostranog teritorija koji je srpski narod naseljavao. Silom je srpski narod etnički očišćen sa tog teritorija i sveden je na taj entitet RS koji danas postoji.

A druga osnova postojanja RS je strateška osnova. To znači da su velike sile izvan zelenog stola i izvan bilo kakve mogućnosti ne samo demokratskog, nego elementarnog diplomatskog sporazumevanja, nacrtale te granice i nametnule ih onda i Srbima i muslimanima i Hrvatima. Moj zaključak je da su granice koje su uspostavljene Dejtonskim sporazumom, napravljene godinu dana ranije - a možda i više - u SAD i to je rečeno u jednom dokumentu koji sam ja u svom referatu više puta citirao.

Taj dokument objavili su splitski “Feral” i sarajevski “Dani”. I sada se sarajevski “Dani” prave nevešti da ne znaju čitati i ne veruju onome što Milorad Ekmečić citira iz dokumenta koji su oni objavili. Tamo Tuđman jasno kaže da je ovo istorijsko razgraničenje Srba i Hrvata i to će biti granica između Istoka i Zapada u celoj Evropi. On dalje kaže kako je zadatak Hrvata da drže muslimane za sebe, jer su muslimani najopasniji elemenat za buduću Evropu, a da se sa Srbima mora voditi računa da se ne povređuju odveć kako ne bi došlo do toga da u budućim mogućim obračunavanjima sa Rusijom, Srbi ponovo dignu gerilski ustanak kao što su to uradili protiv Hitlera. Jer, kako Tuđman kaže, u SAD smatraju da bi jedan gerilski ustanak Srba na Balkanu angažovao petsto hiljada američkih vojnika za pacifikaciju. Zbog toga se Srbi moraju potiskivati kao glavni protivnik, ali se ne smeju toliko uvrediti da se nateraju da oružjem rešavaju pitanje svoje sudbine.

Međutim, protivnik za budućnost je islam, odnosno muslimanska država koja bi se mogla stvoriti u BiH i to je poruka mog referata sa jednim jasnim zaključkom: mi dolazimo u situaciju kakva je bila posle Berlinskog kongresa ili kakva je bila u Istočnom pitanju, gde se uvek zapadna Evropa morala sporazumevati sa Rusijom oko deobe Turskog carstva. I u tom sporazumevanju sa Rusijom šta će kome pripasti u deobi Turskog carstva, Rusija je uvek nešto morala žrtvovati Zapadu i Zapad žrtvovati Rusiji. I to što je Rusija žrtvovala zapadu uvek su bile srpske oblasti, posebno srpske oblasti zapadno od reke Drine. Ja to jasno kažem.

Mi se moramo sačuvati da ne smemo da dođemo u situaciju da ponovo budemo žrtva ruskog nagađanja sa Zapadom i da se RS žrtvuje radi toga što oni nemaju druge mogućnosti da se sporazumeju nego na taj način. Kako to, onda, da se u Sarajevu može protumačiti kao da ja pozivam Rusiju da vodi treći svetski rat kako bi branila RS koja je plod genocida ?! To su toliko izmišljene stvari, to je toliko ispod ljudskog dostojanstva, da me je stid što moram da raspravljam o ljudima iz Sarajeva koji, jednostavno, nemaju sposobnosti da neke stvari shvate, jer ja drugačije ne mogu da razumem odakle tolika drskost da se tako prljavo može govoriti, bez ikakvih moralnih obaveza prema nekome drugome.

Sem za “oživljavanje velikosrpske ideologije i strategije”, bošnjački intelektualci i političari poput profesora Nijaza Durakovića i Ive Komšića optužuju Vas i da ste im neposredno pred rat otvoreno poručili da “Srbi u BiH računaju da se država stvara ognjem i mačem, i da će pritom za srpsku državu, ako treba, stradati i 200-300 hiljada ljudi”...

- Ivo Komšić i Nijaz Duraković navodno svedoče kako je Milorad Ekmečić pretio 1991. ili 1992. godine da će Srbi stvoriti RS, tj. stvoriće veliku Srbiju i da će tu likvidirati ne znam koliko stotina hiljada muslimana. Ta priča je potekla otuda što je SDS odlučila da se susretne sa vođstvima svih političkih partija u BiH sa ciljem da se spasava federativna Jugoslavija i da se u nju unose demokratski elementi koji u SFRJ nisu postojali u vreme komunizma. Vođstvo Saveza komunista BiH je tamo došlo sa jednom platformom neutralnosti, a izašli su sa tog sastanka sa optužbama da su tu saznali da Srbi imaju jedan projekat velike Srbije i da su oni morali intervenisati da se bore protiv velike Srbije, govoreći čak i to da je Milorad Ekmečić pretio da će ubiti 150 000 muslimana. Onda se to pojavilo u jednom listu koji se proslavio člancima o tome koja je glumica spavala sa kojim režiserom: tu je pisalo čak i to da je Milorad Ekmečić planirao kako će izbiti rat. Naravno, da je ispod dostojanstva da se na tako nešto odgovara.

Mi smo na tom sastanku sa vođstvom Saveza komunista BiH raspravljali i rekli im da njihova politika neutralnosti vodi građanskom ratu, a da taj rat niko ne želi. U stvari, Savez komunista BiH imao je osnovnu nameru ne da radi ono sto je morao da radi, a to je da spasavaju Jugoslaviju, već da o tome ćute. Oni su, jednostavno, pričom o velikoj Srbiji i srpskim zločinima koji se navodno spremaju muslimanima - nastojali da prećute da je trebalo spasavati Jugoslaviju. Broj koji je meni pripisan kasnije je Muhamed Tunjo Filipović u svojim memoarima, dok je bio ambasador u Londonu, popeo čak na pola miliona ljudi. Onda sam mislio s kim to živimo i šta se ovo dešava sa ljudima, gde nekakve mesečarske pameti počinju dominirati i to se potpuno legalno radi. Stvara se jedna kultura gde se moramo stideti i reći: pa nije to kultura provincije u pozadini. To što se tako raspravlja i laže – to nije provincija u pozadini, jer je to veličanstvena stvar, već je to negde van civilizacije, van pozadine, to je negde u džungli jedan jezik koji ne može da se prihvati i niko iz dostojanstva neće, čak i kad je uvređen, neće da odgovara.

Na stranu to da je to takav jedan pogrešan proračun da bi se radilo ono što se radi u RS sa Miloradom Dodikom, koga sam ja jedanput u životu slučajno susreo, a koga danas kao političara visoko cenim jer se pokazao kao bolji političar nego što sam mislio. Prema tom pogrešnom proračunu, sprema se jedan veliki obračun po jednom načertaniju koje su opet srpski intelektualci stvorili, što je nešto sto je došlo iz neke pećine čiji jezik ja ne mogu da primim i njime da govorim.

Ako neko smatra da je to što sam ja pisao o istoriji Balkana i Evrope i o istoriji srpskog naroda kome sam posvetio najviše mojih studija - ako neko, dakle, smatra da je to ideologija, da to nije nauka, onda neka to govori. Ja nemam ništa protiv toga, ali videćemo koliko će tih mrlja koje bace na mene – ostati na onoj strani odakle se bacaju na mene.

Vi kažete i pišete: “Ako bismo uslovno prihvatili zaključak da je RS plod genocida – kao što današnji protivnici mira uobičavaju da kažu – onda bi ta rečenica morala da glasi da je RS plod genocida nad srpskim narodom,a ne nad drugim narodima od njega”. Zar ne mislite da presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu u kojoj je rečeno da su pripadnici srpskog naroda počinili genocid nad bosanskim muslimanima na području Srebrenice, kao i zločine protiv čovečnosti na nekim drugim područjima Republike Srpske - bitno menja smisao Vaše tvrdnje?

- U mom referatu je jasno da ja ne govorim o tom genocidu koji se desio ovde ili onde, nad ovom jamom ili nad onom jamom. Ja samo kažem da istorijska osnova RS jeste da je svođenje Srba zapadno od reke Drine na današnji položaj učinjeno jednim nasiljem, nasiljem koje su napravile SAD kao komanda zapadnog sveta koja je nametnuta svima, a ne samo srpskom narodu. U tom smislu, to jeste genocid nad srpskim narodom. Ja sada ne ulazim u pitanje genocida na ovom ili onom mestu, Srebrenici ili drugom mestu. To je bilo stvar Haškog tribunala koji to nije rešio, ne znam iz kojih razloga.

Ja sam pozvan da budem svedok Slobodanu Miloseviću i jedan sam dan proveo s njim. On se sam žalio da postoji pismo jednog komandanta policajaca muslimana iz Srebrenice u kojem je on rekao da je Alija Izetbegović dobio saznanje da SAD žele preko svojih agenata među Srbima izazvati pokolj nekoliko hiljada muslimana u Srebrenici, kako bi imali razlog da bombarduju Srbe. Što znači da američki agenti među Srbima počnu jedno kolo da bi SAD imale jedno opravdanje za vojnu akciju. Akcenat je na američkom zločinu. Milošević mi je tad rekao da mu nisu dozvolili da o tom dokumentu raspravlja, kao ni o broju žrtava u Srebrenici. To su ostavili za kasnije, a on je bio ubeđen da će im do kraja svog suđenja dokazati da nemaju pravo. Ta misteriozna smrt je odnela mnoge istine, ali nemojte vi mene pitati o takvim stvarima, jer ja ono što sam ovde rekao da je RS plod genocida jasno kažem i ponoviću vam: RS je plod genocida koje su zapadne zemlje učinile Balkanu radi svojih računa prema Rusiji. A njihovi računi prema Rusiji su da destabilizuju Rusiju kao takvu.

A da li mislite da presuda Međunarodnog suda pravde može imati neke posledice po opstanak RS, ako se imaju u vidu navodi iz presude o genocidu u Srebrenici i zločinima protiv čovečnosti u drugim krajevima RS?

-Mislim da ne može, jer se sve više pokazuje da se u Haškom tribunalu stvari moraju dokazivati i da se izvesne stvari ne mogu dokazati. Neke bitne presude koje bi mogle uticati na promenu Dejtonskog sporazuma ne postoje. I mislim da takve presude ne postoje nigde ni u politici. Ja sam jasno rekao u svom referatu, i to je ono što je verovatno mnoge u Sarajevu ozlojedilo, da Zapad ne zanima muslimanska država u BiH i da oni to nikada neće dozvoliti. Ali, oni će bosanske muslimanske intelektualce, koje drže kao obarač na pušci, uvek koristiti da prave nevolje u BiH, a naročito nevolje RS. Njih u Sarajevu je ozlojedilo ne to što im SAD ne daju državu – oni im to nikada neće ni dati – nego što ih svode na to budu konjovoci koji će za SAD vršiti male, prljave usluge od dana do dana.

Ja sam i u svom referatu rekao da oni nisu ništa dobili, ali ne radi Srba, već zbog SAD koje ne daju muslimansku drzavu. Kada sam ja to svojevremeno rekao, mene su iz Sarajeva optuživali da sam ja planirao da se to tako desi, kao da neko na Zapadu sluša Milorada Ekmečića i po njegovom načertaniju to ostvaruje. Ne, to je samo jedan istoričar, koji je svoj život proveo zureći u svoje papire, rekao šta on kao istoričar misli šta će se desiti.

Šta mislite kako će u budućnosti izgledati BiH imajući u vidu i demografske procene da će već u narednih nekoliko godina bosnjačko stanovništvo predstavljati apsolutnu većinu u BiH: kao jedinstvena, celovita država, za šta se plebiscitarno zalažu sve bošnjačke partije, ili, pak, kao federalizovana drzava sa tri federalne jedinice, za šta se plebiscitarno zalažu srpski politicari, a u poslednje vreme nešto otvorenije i hrvatski političari ?

- Da ne ulazimo u politiku, jer to nije moj zanat i ne znam šta će se desiti. Kao istoričar bih mogao ovo reći: istoriju prave narodi koji prave decu. I, zaista, demografsko množenje muslimana jeste jedan faktor, ali nije jedan faktor samo u BiH i ne moze biti faktor izvan onih granica koje su zakonom uspostavljene kao granice entiteta. Ne može se govoriti da muslimani imaju apsolutnu većinu u BiH, već se može govoriti da je i Evropa njihova ako imaju apsolutnu vecinu u Evropi. To bi se moglo desiti za jedno sto godina da muslimani, po tempu naseljavanja u Evropi, imaju većinu u Evropi kao jedna religiozna zajednica ili čak kao jedna etnička zajednica sastavljena od muslimana iz različitih delova sveta. To je jedan jezik koji ja ne razumem i ne bih hteo da govorim onim jezikom koji ne razumem.

Znam samo jedno: taj faktor demografske ekspanzije jeste jedan vrlo značajan faktor, ali i istorijsko pravo, tradicija i ustanovljene političke granice koje su potpisima legalizovane u međunarodnim institucijama - jesu granice koje stalno moraju ostati. Ostaje moja ocena da, bez obzira šta će se u BiH desiti, Zapad kao glavnog protivnika u BiH vidi mogućnost stvaranja islamske države koja više ne bi bila neki faktor za BiH, čak ni za bivšu Jugoslaviju ni za Balkan, već za celu Evropu. To Zapad neće dozvoliti i to je u onim beleškama u kojima Tuđman citira Svetog oca Papu Vojtilu koji kaže da su glavna opasnost muslimani.

Ja, dakle, govorim rečnikom kojim govore izvori. Isto tako, tu se citira i jedan sastanak izmedju Tuđmana i Izetbegovića od 27. marta 1993. godine. Predsednik Izetbegović se dva dana ranije vraća iz Vašingtona gde mu je rečeno da mora stvarati savez sa Hrvatima. A onda Tuđman daje ocenu o tome kakva je američka strategija na Balkanu. On kaže da je ta strategija da postoji jedan sređeni Balkan radi mogućnosti komplikovanja odnosa sa Rusijom. On izričito kaže da ako SAD ne budu u stanju da sa Rusijom rešavaju stvari za zelenim stolom, onda može doći do neželjenih sukoba sa Rusijom, a u tom slučaju dolazi do opasnosti da Srbi pokrenu gerilski ustanak na Balkanu. Tu Tuđman i pominje da Amerikanci strahuju da bi takav ustanak angažovao pola miliona američkih vojnika i da se to ne sme dozvoliti. Predsednik Izetbegović, koji to sluša, kaže da je cilj SAD porušiti sve mostove Srbima za nekakvu budućnost. To nije neko izmislio, to kaže predsednik Izetbegović prenoseći tumačenje američke strategije na Balkanu.

Kakva je budućnost Srba na Balkanu, generalno? Da li ulazimo u period stvaranja nacionalnih država na Balkanu, gde će Albanci zakružiti svoju državu ukljućujući najveći deo Kosmeta, da će možda Srbi zaokružiti svoju državu od Srbije i RS, te da će Hrvati zaokružiti svoju državu od Hrvatske i hrvatskih teritorija u BiH?

- Ne, mislim da na Balkanu ne dolazi ništa što bi sami Balkanci stvarali. Ono što se bude radilo u Evropi, to će se raditi i na Balkanu. Ako se raspada Španija i ako Katalonija želi da postane nezavisna drzava, te ako se raspada Belgija, onda nema nikakav nemački ambasador u Belgiji pravo da kaže: vi ste jedna nacija, nema podela na Flamance i Valonce, jer ste vi jedna država. To jedan nemački ambasador u Briselu ne bi smeo da kaže. Ali, u provinciji u pozadini ili onoj provinciji iza provincije u pozadini, u jednoj zoni van civilizacije, to se može reći. Ne može se to reći ni u Španiji. Prema tome, ovde će se rešavati ono što se bude rešavalo u Evropi.

Predstoji, zaista, ujedinjenje Evrope i ja mislim da je to veličanstven događaj. Ali, pitanje je: koje Evrope ? Napoleon je mislio da je istočna granica Evrope - istočna granica Poljske, Volter je to isto mislio. Ako se, pak, danas misli da su istočne granice Poljske ili geografske granice Evrope na istoku do Dnjepra, do one zone gde počinje etnički prostor ruskog naroda – onda je to jedan promašaj. Ja lično mislim da Evropa mora naći jedan zajednički jezik sa Rusijom i stojim na strani onih političara u Evropi koji kažu da je istočna granica Evrope kod Vladivostoka. Mora se stvarati jedan veliki svetski kompleks koji bi se mogao nositi sa velikim silama budućnosti, a to su SAD, Kina, Indija, možda Latinska Amerika i jedna supermuslimanska država, za koju ne znamo gde će joj biti centar. Kada bi se Evropa ujedinila samo do istočnih granica Poljske, ona bi bila inferiorna prema tako velikim silama. Evropa se, dakle, mora ujedinjivati sa Rusijom, možda i sa Turskom.

Ukoliko dođe do toga, postoji mogućnost da se Turska odvoji od islamskog sveta. Turska raste demografski iz godine u godinu više nego cela Evropa zajedno, ali Turska se nalazi pred jednim zadatkom, kao celi islamski svet, da se ujedinjava i da stvori jednu koheziju, bez obzira kakva će ta kohezija biti. Turci imaju prednost da vode ujedinjeni islamski svet, ali ideologijom Kemala Ataturka to ne mogu. Oni za to moraju biti islamska, a ne antiislamska država. Može se desiti da tamošnja islamistička stranka okupi oko sebe islamski svet i da se ponovo islamski svet vodi iz Turske. Ne više po sistemu kalifata ili nekakve kurije kao što se katolici vode, nego po sistemu evropskog jedinstva, ali da glavna reč dolazi iz Ankare ili iz Istanbula. Ako Turska ne bude ta, onda bi to mogao biti Egipat. Mislim da Teheran to ne može, radi toga što postoji sukob šiita i sunita i da je prevaga na sunitskoj strani u islamskom svetu i da to može, onda, učiniti brojčano snažna, ekonomski stabilna islamska država sunitskog islama. Može to biti i Indonezija i Pakistan, ali oni su daleko od žiža islamskog sveta, da to mora biti bliže Bliskom istoku.

Ne radi se tu ni o kakvom sukobu civilizacija, već je reč o pregrupisavanju velikih sila, koje se vrši na različitim osnovama koje se mogu tumačiti i kao neke razlike u civilizaciji.

Da li u toj nekoj novoj konstelaciji snaga i interesa na svetskoj političkoj sceni može opstati BiH i RS u njoj?

- Vi meni postavljate pitanje na koje ja ne mogu dati odgovor. Ne znam kakva je budućnost BiH, već vam kazujem da SAD pokušavaju destabilizovati Rusiju. Dokle će to ići, to se ne zna. Postoje oni koji kažu da se nacije mogu stvarati veštački, tj. sintetizovati kako to nova sociologija danas u svetu govori. Ja, onda, pitam: ako nacija nije prirodna pojava, ako nacija može biti sintetička tvorevina, šta ostaje od prirodnog prava čoveka na slobodu? Jer, racionalistička filozofija je stvorila filozofiju da je čovek od prirode određen da bude slobodan i da ne može nikakva država, nikakav kralj, nikakvi janičari, nikakvi dragoni niti bilo kakve vojne snage - ne mogu tu slobodu da oduzmu, jer je ona došla van ljudska zajednice, ona je došla od prirode.

Ako se, dakle, nacija može smatrati kao sintetizovana tvorevina, to znači da se i demokratija može sintetizovati, tj. može se kazati da je demokratija ono što je uveo američki vojnik pod okupacijom na jednom teritoriju i mi smatramo da je to jedina demokratija!? A to što vi stvarate, gde će većina naroda odlučivati, gde će postojati različite političke partije, različite ideologije, gde će postojati pravo da svako iskaže otvoreno svoje političke misli – to je vaša stvar!? Prema Amerikancima, dakle, ispada da je njihova stvar da oni u Iraku stvore demokratsku državu i ako je njihova vojska ne stvori, onda tamo neće biti nikakve demokratske države. To je jedan apsurdan jezik. A šta će biti u Bosni, to Vi pozovite novinare iz Sarajeva i, ako ne pobegnete sa tog stola, videćete kako ćete imati fine sagovornike.

Vi pišete: “Srpskom narodu su ruke vezane, pa upravo zbog toga ne sme se trčati pred rudu, nego čekati da nam događaji rešavaju stvari budućnosti, više nego mi sami”. Dalje, pominjete da će se u predstojećem periodu na svetskoj političkoj sceni tražiti “konačna formula” odnosa SAD i Rusije. Na kakva iskušenja nailazi RS u predstojećem periodu i postoji li u srpskoj političkoj i intelektualnoj eliti snage da se zadrzi snažna autonomija RS ?

- Ja jednostavno kažem da događaji idu ka zaoštravanju situacije u svetu, ne u BiH, jer je to mala stvar. Radi se o globalnom sukobu interesa. To nije samo pitanje nafte koju kontroliše uglavnom Rusija na celoj planeti, već i pitanje američke tradicije. U toj tradiciji, od kraja 19 veka, u američkom populizmu je postojala uvek rusofobija. Budućnost u svetu jeste zaoštravanje i budućnost donosi još više ratova nego što smo ih do sada imali. Ja kažem da Srbi u tome mogu samo stradati. To sam izričito napisao: braćo Srbi, bolje je ne dižite glavu i ćutite. Što mi ne postavite pitanje: kako neko može biti toliko bezobrazan da kaže ' pa kakvo je to načertanije kad Milorad Ekmečić govori: okanite se načertanija, neka događaji naprave šta naprave?! Kakav god ishod bude, to će biti naš ishod, a ako mi budemo stvarali nešto, mi samo možemo biti optuženi da smo krivci za ono što se dešava, kao što smo manje-više u istoriji uvek biti tako optuživani.

Ali, ako Srbi kažu da brane ono što su stekli Dejtonskim sporazumom...

- Pa, nema šta da branimo: ako Dejtonski sporazum ne bude branila Amerika, on neće postojati. A ja Vam kažem da će ga Amerika braniti do jednoga stepena, tj. dozvoliće muslimanima da pucaju iz svih oružja protiv Srba i RS i Milorada Dodika ne samo da smenjuju sa položaja nego i da ga šalju na ne znam kakve sudove – to će im sve odobravati da rade – ali, neće im dozvoliti da stvaraju muslimansku državu. Svi oni ćorci koji se ispaljuju iz Sarajeva Americi savršeno pomažu, ali to ne pomaže muslimanskom narodu u Bosni, jer to ništa ne znači. Ta stalna paljba po Srbima je nešto što Americi treba i to je nešto što u Sarajevu kao konjovoci Amerike vrše, i to kao zapeta puška.

I tu je moralna i istorijska odgovornost muslimanskih intelektualaca u Sarajevu: što su postali konjovoci, slepi, bezglavi u jednom prostoru koji više nije ni provincija u pozadini, niti je u interesu muslimanskog naroda. Interes muslimanskog naroda je da svom komšiji sa kojim je živeo vekovima pruži ruku i da traži pomirenje. To ne mogu ljudi koji vode današnju politiku u BiH i koji su se toliko kompromitovali lažima protiv srpskog naroda i srpske istorije. Oni ne mogu u tome učestvovati.

Da li Vi, u stvari, verujete da je moguće u budućnosti naći ljude sa srpske i bošnjačke strane, elitu koja će napraviti jedan istorijski srpsko-bosnjački sporazum?

- Pa, nema tu istorijskog srpsko-bošnjačkog sporazuma. To mora biti neki sporazum na evropskoj osnovi i u skladu sa tekovinama evropskog sporazumevanja. Takva klima u Evropi ne postoji, već postoji klima deobe, odnosno raspadanja država, tj. države se raspadaju. Belgija se raspada, Španija se raspada, opasnost je od raspada Francuske, opasnost je u Italiji. Međutim, to su nacije sa dubokom kulturom i snažnom civilizacijom, sa jednim drukčijim razumom, koje su uvek imale jedinstvo u jedinstvu suprotnosti. Vazda su se razlikovali, ali su vazda očuvali svoju jedinstvenu državu. To je naš glavni saveznik. Naš glavni saveznik nije Rusija, bez obzira ko je u Rusiji, naš glavni saveznik je evropska demokratija.

U kontekstu odnosa SAD, EU i Rusije, šta mislite da će se dogoditi sa Kosovom i Metohijom: postoje strahovanja da bi priznavanje nezavisnosti Kosmeta moglo da izazove tzv. domino efekat ne samo na Balkanu. Koliko je to moguće prvenstveno na Balkanu?

- To se ne zna kako će ići. Pitanje Kosova nije samo pitanje trenutne situacije, nego ima neku istorijsku osnovu, kao što je i Dejtonski sporazum imao neku istorijsku osnovu, gde nisu bile u pitanju granice u BiH, nego razgraničenje Srba i Hrvata na celom balkanskom prostoru i tu nisu u pitanju bosanski muslimani. Tuđman ovako odgovara svom prijatelju Živkoviću, mom bivšem studentu, kada ga on pita kada će se vratiti hrvatske izbeglice u Derventu: neće nikada, jer ako se oni tamo vrate, onda se i Srbi moraju vratiti u Hrvatsku, a to ne može. Srbi su oterani iz Hrvatske, a Hrvati koji su iz BiH došli samo će ojačati korpus hrvatske nacije od Istre do Baranje. Dakle, Dejtonski sporazum predstavlja razgraničenje za večnost.

Prema tome, i ono što se na Kosovu događa jeste nešto što ima istu takvu stratešku pozadinu. Ja sam uvek polazio od toga da je u odnosu velikih sila kroz celu istoriju, posebno istoriju od 16. veka pa dalje, bilo da onaj ko drži poziciju severne Makedonije sa Kosovom – drži poziciju hegemona Balkanskog poluostrva. I nije slučajno da su Turci, pre nego što su 1453. godine zauzeli Carigrad, morali da vode ratni obračun sa Srbima toliko decenija pre toga, 1389. godine na Kosovu. Turci su, dakle, najpre morali da se pokažu hegemoni na Balkanskom poluostrvu da bi zauzeli Carigrad. Borba oko današnjeg Kosova je borba za buduće pozicije. Ja jednostavno kažem da je Rusija velika sila i da je ona morala dokazivati da je velika sila i glavno područje gde je dokazivala da je velika sila ili gde je gubila status velike sile bio je Balkan. Nije slučajno, dakle, što se kod Putina interes za Balkan javio. To nije zbog određenih simpatija koje Jeljcin nije imao, već jednostavno radi toga sto Rusija više ne moze da bude jedna žrtva za američku vivisekciju u smislu rastakanja ne samo Sovjetskog Saveza, nego i Rusije. Jednostavno se kaže da je bilo dosta toga. Rusija mora braniti svoje interese, a jedan od njenih interesa je Balkan.

I na Balkanu će se, dakle, rešavati stvari u okvirima globalne utakmice za prestrukturisanje sistema velikih sila: da li će ostati poredak koji sada postoji da jedna država vlada svetom a da druge gledaju i odobravaju, ili će se stvoriti ono što je uvek garantovalo mir u svetu, sistem nove ravnoteže velikih sila i novih velikih sila koje neće dozvoliti da jedna sila dominira? Kad je jedna sila dominirala Evropom ili svetom uvek su bili permanentni ratovi na dnevnom redu, ubijanja i najveći zločini. To je vreme Napoleona, to je vreme Hitlera i to je vreme danas.

Ponovo ću citirati Vašu rečenicu: “Srpskom narodu su ruke vezane, pa upravo zbog toga ne sme se trčati pred rudu, nego čekati da nam događaji rešavaju stvari budućnosti, više nego mi sami”. Da li se tom rečenicom, na neki način, amnestira srpska politička elita ukoliko ne bude činila sama dovoljno na zaštiti srpskih nacionalnih interesa ?

- Pa, može se i tako tumačiti, jer ja strahujem da što god srpska politička i intelektualna elita uradi - da će biti odgovorna kao što je i do sada bila. Jer, ta srpska elita optužuje se neprestano da stvara načertanije za buduće zločine, za buduće genocide, genocid stvaranje RS kao posebnog entiteta. Zato sam rekao: pustite da događaji nose sami po sebi. Dejtonski sporazum i granice nije stvorio sporazum Milosevića i Tuđmana, nego interesi velikih sila. Videli su da na Balkanu treba smanjiti interes Srbije koliko je god moguće i ne dozvoliti da Srbija postane budući saveznik Rusije, ali opet ne terati mak na konac da se Srbi izazivaju i da pokreću nekakav gerilski rat koji bi angažovao pola miliona američkih vojnika za pacifikaciju. Prema tome, na Balkanu će biti ono što bude u interesu SAD, a njima nije u interesu razaranje RS, ali im jeste u interesu da nemirna, nedovoljno obrazovana intelektualna elita u Sarajevu stalno puca preko granice na RS. To im je jako drago da konjovoci pokušavaju da odrede pravac kuda će onaj vitez na konju da hoda.

To, onda, znači da ulazimo u period dugotrajne nestabilnosti, ne samo u BiH?

- U svetu dolaze perspektive nestabilnosti i tu je onaj moj osnovni strah. Tu su BiH i RS minorni faktori. Ako bi se stvorila jedna unitarna BiH kao što priželjkuju bosanski intelektualci, u osnovi islamski fundamentalisti, onda će rezultat biti da će srpsko stanovništvo iz BiH preseliti preko Drine, kao što se preselilo iz Hrvatske, te da će BiH biti očišćena i da će se stvoriti jedna solidna islamska drzava. Evropa i Amerika to neće dozvoliti, jer je to glavni njihov protivnik. U tome smislu treba tumačiti moju rečenicu koju ste pomenuli u dva navrata: nemojmo mi stvarati načertanija, jer nama ona ne trebaju, neka bosanski muslimanski intelektualci u Sarajevu izmišljaju načertanije koje stvara Milorad Ekmečić i ne znam kakve grupe oko SANU ili oko Akadamije u Banjaluci ili ne znam gde. Neka oni to sanjaju, to je jedna sanjarija koja nikome nije ubedljiva i svak zna da od toga nema ništa. To je, jednostavno, njihovo bežanje od jedne realne procene situacije.

Ako oni žele da vode svoj muslimanski narod, oni moraju da promene ne samo rečnik kojim govore, već se moraju trezveno spustiti na zemlju i realno videti gde se nalaze. Ja ne verujem da će u skorije vreme doći do toga, jer je nemoguće da do toga dođe kod ljudi koji znaju pljuvati i psovati. Gadno je raspravljati sa ljudima koji nemaju elementarne moralne obaveze da se ne sme lagati. I kada želiš da razgovaraš sa jednim intelektualcem ne smeš o njemu lagati i pričati da je on radio i govorio ono što nikada nije sanjao i pripisivati mu ove ili one zločine. Možeš o tome raspravljati sam koliko hoćeš, ali nemoj tog čoveka zvati da s njim raspravljaš. Ja sam pristao na ovaj razgovor iz velike nevolje, imajući obzira i prema ljudima koji žive u strahu u RS da će ih neke velike sile i konjovci u Sarajevu naterati da se potrpaju u traktore i traktorske prikolice i presele preko reke Drine. Zbog toga ja govorim, a ne zbog nekih u Sarajevu. Oni neka govore koliko god hoće, neka idu u svoju pećinu pa neka viču koliko god hoće.

Da li Vi, zapravo, mislite da RS mogu da odbrane samo interesi velikih sila, SAD i Evrope, bez gotovo ikakvog učešća srpskih političara u tome ?

- Ja samo kažem da se stvara jedan sistem velikih sila i da je Balkan u žiži odnosa tih velikih sila. Neće stanje uspostavljeno Dejtonskim sporazumom braniti samo određene snage u SAD, oni bi to najmanje radili. Amerika, ponavljam, želi da ne dozvoli stvaranje islamske države. Biće i država u Evropi koje to neće dozvoliti, bez obzira što će tražiti da se da neka nezavisnost kosovskim Albancima. Na Kosovu je stvorena velika američka vojna baza, a jedan puž koji ima neko telo mora imati i neku kućicu koja će zaštititi to telo. Taj puž unutra je ta američka baza, pa, dakle, na Kosovu treba neka državica da zaštititi tu američku vojnu bazu. Ako bi Evropa to podržavala, onda ona podržava jedan jezik kojim ona ne govori, koji je protiv onoga što Evropa želi da ostvari.

Ali, zbog strateških interesa Evropa bi to mogla da govori za Kosovo, ali ne može da govori za sve slučajeve koji bi došli posle Kosova: u BiH, na istoku Evrope, u Španiji i svuda. Jer, nije tendencija stvaranje homogenih nacionalnih država, onih država koje su stvorene tako kao Francuska ili Španija, već rastakanje takvih država. Tamo se stvaraju veštačke filozofije o regijama kao supstitutima za nacije, gde je jedna regionalna razlika dovoljna da se jedna grupa smatra nacijom. Takva opasnost ne postoji, dakle, samo u BiH već u celoj Evropi. Međutim, kao što sam već rekao, u zdravim narodima kao što su španski, italijanski i fracuski narod, to će imati drugačije posledice nego u BiH, gde se ne govori tim civilizovanim jezikom, nego se govori jezikom koji ne spada čak ni u provinciju u pozadini.

(Sa Miloradom Ekmečićem je razgovarao Slobodan Durmanović; kraća verzija ovog razgovora objavljena je u banjalučkom “Novom reporteru” 26. septembra 2007.)