OHR treba da ode iz BiH što pre

Glas Srpske

OHR je postao dio problema, a ne dio budućnosti BiH i zato treba da se zatvori što prije, rekao je za banjalučki "Glas Srpske" profesor međunarodnog prava Metju Periš.

On je kazao da je OHR ugušio započeti proces razvoja demokratije u BiH. Periš je kazao da je EU stavljajući uslove pred BiH slijedila politiku OHR-a i da je vrijeme da domaći političari krenu put Brisela sa vlastitim programima.

Kaže da će i Brisel i Vašington odgovornost na zatvaranje OHR-a i poslije toga raspad na silu stvorenih državnih institucija adresirati na Miroslava Lajčaka.

- Mnoge reforme na državnom nivou koje su nametnuli bivši visoki predstavnici urušiće se u roku od nekoliko mjeseci nakon zatvaranja OHR-a. A tada će međunarodnoj zajednici trebati krivac. Lajčak dolazi iz male zemlje, pa će Brisel i Vašington optužiti njega. Tako da razumijem i žalim tog gospodina. On je u nemogućoj situaciji, kaže Periš.

Kako biste ocijenili napredak BiH, RS i FBiH od kada niste šef pravnog odjeljenja OHR-a?

PERIŠ: Prema međunarodnim standardima, napredak BiH je užasno spor. Govorim o ekonomskom progresu. Mislim da je za BiH nakon rata to jedina prava mjera napretka. Govori se o "političkom progresu", ali to je zabluda. Nije toliko važno kakav će biti politički sistem u BiH, ako ljudi imaju posao, sigurnost, obrazovanje i zdravstvenu zaštitu i ako normalno žive. U BiH previše ljudi nemaju sve to, jer zemlja nije ni izdaleka onako razvijena kako bi trebalo da bude.
Ko je odgovoran za to?

PERIŠ: Mislim da je za taj neuspjeh dijelom odgovorna i međunarodna zajednica. U centru njenih aktivnosti u postratnoj BiH, tamo negdje oko 2000. godine, bila je politička reforma za izgrađivanje centralizovane države. Zbog toga su važniji ciljevi ostali zapostavljeni. Dejtonski ustav je iz mnogo razloga grozan, ali njegova reforma neće napuniti trpezu. Po što su pogledi na budućnost zemlje kod različitih nacionalnih grupa tako suprotstavljeni, insistiranje na reformi države samo je podstaklo nesposobnost političara da postignu dogovor, a građane BiH navelo da vlastitu pažnju usmjere na međusobne razlike umjesto na zajedničke interese: da zavlada blagostanje i da omoguće bolji život svojoj djeci.

Šta je mogla, a nije učinila međunarodna zajednica u tom smislu?

PERIŠ: Međunarodna zajednica mogla je da učini toliko toga da bi podstakla razvoj ekonomije u postratnoj BiH, ali nije. Mogla je da ranije insistira na Sporazumu o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi, da podstakne trgovinu između BiH i njenih susjeda radi stvaranja blagostanja. Međunarodna zajednica je takođe mogla učiniti nešto po pitanju velikih poreza za socijalno osiguranje pri zapošljavanju, zbog čega mnogi rade "na crno". Moglo se uraditi više i na podsticanju stranih ulaganja, uz fokusiranje na građansko, privredno i upravno zakonodavstvo. Moglo se učiniti više i na većoj transparentnosti poreza na poslovanje. Vlasti još uvijek imaju prevelik uticaj na stanovništvo u BiH. Standardi upravljanja su na veoma niskom nivou, korupcija je rasprostranjena, tako da potencijalni investitori ne žele ulagati na ovo područje. Osim toga, stopa ekonomskog rasta nije na nivou istočnoevropskih zemalja.

Ekonomska situacija u RS u ovom trenutku je bolja i optimističnija nego u FBiH. Kako gledate na to?

Naravno da su vladajuće strukture odgovorne za ekonomski rast. Nakon rata Srpska je imala manje ekonomskog potencijala nego Federacija BiH. U RS je manje gradova, a i međunarodna zajednica je zaobilazila RS zbog ratnih događanja. Ali sad je situacija drugačija i Srpska je u značajnoj prednosti u odnosu na Federaciju: njena vlast je jedinstvenija. U Federaciji podjela vlasti između kantona i entiteta nepotrebno komplikuje sistem upravljanja, tako da je potrebno dodvoravati se dvjema grupacijama predstavnika vlasti, a ne samo jednoj. Zbog toga je jednostavnije sklapati poslove u RS.

Kada bi po Vašem mišljenju mogla da se zatvori kancelarija OHR-a i transformiše u specijalnu kancelariju EU?

PERIŠ: OHR bi trebalo da se zatvori što je prije moguće. Razlog je taj što je ova institucija postala dio problema u BiH, a ne dio budućnosti ove zemlje.

Dejtonski sporazum bio je plan za podjelu. On je kao posljedicu rata predvidio podjelu zemlje na dvije monoetničke regije. To je bio jedini dogovor koji se u to vrijeme mogao postići. Kasnije je zbog političkih pritisaka, moralnih obaveza i međunarodnog lobiranja međunarodna zajednica odlučila da insistira na centralizovanijoj državi. Period po završetku rata bio je veoma težak za BiH, a međunarodni mirotvorci imali su pune ruke posla, da bi zemlju održali na okupu. Nisu mogli natjerati domaće političare da sarađuju u bilo čemu. I tako je na mala vrata ušlo iskušenje zvano autoritarnost.

Zaboravlja se da prvi visoki predstavnik Karl Bilt nije uopšte imao ovlašćenja za upravljanje ili nametanje. On je bio samo posrednik. Njegov nasljednik našao se u bezizlaznoj situaciji zbog nepostojanja napretka u zemlji, što je dovelo do bonskih ovlašćenja. Međunarodna zajednica dala je svom predstavniku ovlašćenja koja nikada nisu bila predviđena Dejtonskim sporazumom.

I visoki predstavnici su proteklih godina obilno koristili bonska ovlašćenja?

Da, ta ovlašćenja omogućila su narednim visokim predstavnicima autoritet nametanja reformi, ali ta ovlašćenja su izmakla kontroli, tako da visoki predstavnici nisu znali kada da stanu. Svaki od njih je počeo samovoljno da ih koristi. Zakoni su nametani. Institucije su uspostavljane uz prijetnje. Parlament BiH je na kraju potvrđivao odluke visokog predstavnika bez razmišljanja i bez obzira na to kakve su bile. Visoki predstavnik je postao mini-Tito, diktator kome se svi klanjaju. Takav sistem je zadržao komunističku filozofiju u bosanskoj politici. To je bilo opasno, jer je bilo neodrživo.

Ukoliko su kolebljivi političari prisiljeni da podržavaju projekte visokog predstavnika pod prijetnjom smjene, možete biti sigurni da jednom kada taj projekt bude u procesu realizacije, ti isti političari će se svim silama truditi da ga obore iza scene. Kada visoki predstavnik napokon ode, mnoge od tih reformi će propasti, jer nemaju podršku na domaćem terenu. Štaviše, međunarodno nametanje narušava proces zaživljavanja demokratije u postratnom društvu. Demokratija je efikasna samo ako oni sa različitim planovima rada mogu da postignu kompromis. Demokratske političke institucije, u kojima mnogi dijele vlast, trebalo bi da omoguće djelovanje tih kompromisa. Ali tamo gdje konačne odluke donosi diktator, nema mjesta teškom zadatku učenja pronalaženja kompromisa.

Dakle OHR je direktno sputao razvoj demokratije?

OHR je ugušio započeti proces razvoja demokratije. Visoki predstavnik, uvijek u žurbi nametanja vlastitog plana rada prije nego što mu istekne mandat, rutinski je zaobilazio teški i mučni proces nastojanja pronalaženja demokratskog sporazuma. Ti njegovi postupci postali su tako uobičajeni da se postavlja pitanje da li će institucije na nivou države moći da opstanu nakon odlaska OHR-a.

Međutim, OHR je postao oslabljen. Stranih trupa više nema u BiH, a nema više ni onoliko stranih donacija kao nekad. Visoki predstavnik više nema ni finansijsku ni vojnu moć. Njegov autoritet jedva da se zasniva na riječima, a njegove moralne pridike domaći političari po želji prihvataju ili odbacuju. Daleko od nekadašnjih vremena kada je potezom pera mogao da smijeni 40 ljudi, jedini za koje misli da ga se još plaše su ratni zločinci iz prošlosti. Prije ili kasnije, pravnici će pretresti sve ono što su visoki predstavnici učinili i naći će na povrede nekih od osnovnih postulata međunarodnog prava. Međunarodna zajednica ne može izgraditi sistem kojem nedostaje legalitet i očekivati da taj sistem potraje.

Kako gledate u tom smislu aktuelnog visokog predstavnika?

Zanimljivo je da Miroslav Lajčak sve ovo zna. On je pronicljiva osoba koja dobro poznaje balkanski mentalitet. Njegov problem je na koji način da zatvori svoju kancelariju, a da to ne izgleda da je bio na čelu katastrofe. On zna da će se mnoge reforme na državnom nivou koje su nametnuli bivši visoki predstavnici urušiti u roku od nekoliko mjeseci nakon zatvaranja OHR-a. A tada će međunarodnoj zajednici trebati krivac. Lajčak dolazi iz male zemlje, pa će Brisel i Vašington optužiti njega. Govoriće se da je zatvaranje OHR-a bilo "prerano". Problem sa institucijama kao što je OHR je da kada jednom krenu s radom, veoma je teško da prestanu. Tako da razumijem i žalim tog gospodina. On je u nemogućoj situaciji.

Koje su po Vašem mišljenju za BiH prednosti i mane ulaska u EU? 

Prvo želim istaći da Evropska unija nije neka altruistička organizacija koja je jako zabrinuta za dobrobit građana BiH. BiH nije toliko važna za one u Briselu. Najvažnija briga EU je da BiH ne krene opet ratnom stazom, kada bi kolone izbjeglica krenule prema Zapadu kao od 1992. do 1995. Osim toga, EU nema naročito veliki interes za Balkan.

Ne može se očekivati da će EU po svaku cijenu prigrliti BiH. Građani BiH prije će se morati prodati Evropskoj uniji nego što mogu očekivati da će ih ona spasiti. Političari u BiH ne treba da samo skrštenih ruku čekaju posjetu predstavnika Brisela, da bi ih zatim pažljivo saslušali tokom sastanaka i odveli ih na ručak. Umjesto toga trebalo bi da odu u Brisel i da objasne koristi od evropskog članstva BiH: jeftina radna snaga, izvoz poljoprivrednih proizvoda u vrijeme opšte nestašice hrane, te novo tržište za evropske ulagače.

Članstvo u EU je dokazan način stvaranja brzog ekonomskog rasta. Ukoliko građani BiH streme ka višim životnim standardima, članstvo u EU trebalo bi im biti važno. Međutim, EU je konfederacija stabilnih demokratija, sa jakim i nezavisnim institucijama. EU nikada neće prihvatiti članstvo BiH ukoliko ona ne postigne napredak na tim poljima.

EU je do sada BiH postavljala isključivo političke ciljeve? 

Evropska politika prema BiH do sada je slijedila preporuke OHR-a. Kancelarija visokog predstavnika je tvrdila da EU mora realizovati reformu policije kao uslov za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (što je prvi korak ka članstvu u EU) i EU je to učinila. Političari iz BiH moraju otići u Brisel sa vlastitim programima. Oni treba da prilagode razvoj situacije u zemlji spoljnom svijetu, a ne da budu žrtve inicijativa koje nameće OHR.

Nedavno ste napisali da Bošnjaci BiH smatraju isključivo svojom zemljom i da se tiho naoružavaju kako bi spriječili secesiju Srba i Hrvata?

Zabrinut sam za budućnost BiH. Mislim da postoji ozbiljna mogućnost da se desi neka vrsta obnovljenog konflikta. Dejtonski sporazum je podrazumijevao da niko nije pobjednik rata u BiH. Srbi nisu dobili odvojenu državu, Hrvatima nije data mogućnost da se priključe Hrvatskoj, a Bošnjaci nisu dobili svoju ujedinjenu državu. Srbi su dostigli široku autonomiju ali nezavisnost RS ostaje nerealan cilj, uglavnom iz teritorijalnih razloga.

Republika Srpska ima nekoliko gradova, slabu infrastrukturu (na primjer autoputevi), a teritorijalno je isuviše raštrkana da bi realno mogla da postoji kao nezavisna država.
U Dejtonskom ustavu Bošnjacima je dato obećanje o centralnoj vlasti, ali ono se nije moglo ispuniti zbog nepostojanja bilo kakve želje za saradnjom od strane Srba i Hrvata. Zbog toga je OHR postao tiranin koji je autoritativno nametao saradnju u svrhu stvaranja državnih institucija. Ta borba je nastavljena i nakon završetka rata i ona se odvijala kroz uspostavljeno sredstvo intervencije međunarodne zajednice u zemlji. Međunarodna zajednica sada je oslabljena, visoki predstavnik je praktično nemoćan, strane sile izgubile su interes i OHR-ovo konačno povlačenje je samo pitanje vremena. To je opasno, jer će se institucije vlasti koje na životu održava OHR urušiti bez domaće podrške.

Istovremeno sve strane u BiH gledaju u nove pomagače. Prirodno, iz istorijskih razloga, Srbi se okreću Rusiji, Bošnjaci su okrenuti bogatim islamskim zemljama Bliskog istoka. Trenutna državna struktura, sa centralnom državom uvijek spremnom da se raspadne, nije stabilna. Bez stabilnosti postoji opasnost da se građani vrate ranijim, potpuno suprotnim pogledima: Srbi žele nezavisnu RS, a Bošnjaci žele da Srpska nestane.

Koliko je realan drugačiji rasplet? 

Narodi u BiH treba da shvate da nijedna od ovih stvari se neće desiti bez krvoprolića. Srbi treba da shvate da njihova država ne može postati nezavisna, jer je njenu teritoriju nemoguće vojno odbraniti, a Bošnjaci bi se borili da zadrže Brčko.

Bošnjaci takođe treba da shvate da Srbi i Hrvati imaju nekoliko inicijativa za učešće sa njima u centralnoj vlasti. Određeni stepen propadanja državnih institucija je neizbježan kada se zatvori OHR, jer će sa njim nestati i prinudne mjere za saradnju.

Dugoročno gledano, FBiH i RS čvršće će se povezati jedino ako obje strane budu imale razlog da sarađuju.

Uskoro ponovo treba da započnu razgovori o reformi Ustava BiH. Kakve su Vaše prognoze?
U ovakvom okruženju neće biti ustavnih reformi i svi to znaju. Cilj ustavne reforme bila bi centralizacija državne vlasti, a da entiteti sarađuju još više. Ali trenutno entiteti nemaju razloga za saradnju. Njihovi programi rada nisu ekonomski već politički i nacionalistički. Ustavne reforme pratiće ekonomski razvoj, a ekonomski rast je nešto na šta bi svi trebalo da se usredsrede.

Uzmimo u obzir SAD koja je prvobitno bila veoma labava konfederacija država. Ali do 20. vijeka ekonomski imperativi, a prije svega želja za zajedničkim i nediskriminatorskim zakonima, za omogućavanjem ljudima da putuju, rade i zarađuju širom zemlje - stvorila je težnju za snažnijim centralizovanim državnim institucijama.

Američki ustav razvijao se prirodno kao odgovor na ekonomske pritiske. Prema mom viđenju, to je najrealniji način za ustavne promjene u BiH.