Republika Srpska ili nestanak?

Srpski etnički i državni prostor zapadno od Drine, karakterišu česta i masovna stradanja, dinamični procesi migracionih kretanja, nasilnog pokatoličavanja, islamizacije i asimilacije srpskog stanovništva, uslovljeni geopolitičkim položajem ovog prostora. Posle Tuđmanovog genocida nad Srbima Republike Srpske Krajine i Hrvatske, Bosna i Hercegovina predstavlja najzapadniji etnički i državni prostor jednog pravoslavnog naroda. Posle pomenutog genocida Republika Srpska je prostor najbliži Vatikanu, na kome pravoslavci čine etničku većinu. Sa druge strane na ovoj teritoriji se nalaze i najzapadnije enklave naseljene islamizovanim stanovništvom u Evropi. Kao i ostali regioni u svetu u kojima se susreću i prepliću različiti konfesionalno-civilizacijski, etnički, samim tim i geopolitički uticaji (Bliski Istok, Kavkaz, Srednja Azija,...) ovo je prostor čestih političkih i oružanih konflikata, sa velikim ljudskim žrtvama.

Dejtonski sporazum, petnaest godina posle... za Balkanske prilike pristojna istorijska distanca, može se smatrati srpskom pobedom, ne potpunom, ali značajnom, s obzirom na okolnosti u kojima je okončan etnički i verski rat u BiH. Neposredo pre Dejtona dogodila se okupacija Republike Srpske Krajine, agresija Hrvatske na zapadni deo Republike Srpske, agresija NATO na Republiku Srpsku, linija fronta merila se sa par hiljada kilometara, a podrška od rukovodstva Srbije i SRJ, bila je oskudna, gotovo nikakva.U to vreme Srbi u ostvarivanju svojih nacionalnih interesa, za razliku od Bošnjaka i Hrvata, nisu imali saveznike među globalnim i regionalnim silama.

Okvir za pregovore činila je „Kontakt grupa“ u kojoj je pored najjačih sila Zapada prisutna i Rusija, tradicionalni saveznik Srba. No u to vreme Rusijom je vladala prozapadna kriminalizovana oligarhija predvođena Jeljcinom, Gajdarom, Kozirjevim,Njemcovim i sličnima, koja je i samu Rusiju dovela na rub propasti. U tim okolnostima prisustvo Rusije u mirovnom procesu bilo je u najboljem slučaju dekorativno, inače je igrala ulogu „trojanskog konja“ za Srbe u mnogim mirovnim procesima. No za petnaest godina situacija se radikalno izmenila, Rusija se osnažena vratila na globalnu geopolitičku arenu, pa njeno prisustvo u međunarodnim forumima ima ogroman značaj, između ostalog i za Srpske nacionalne interese, u prvom redu za pitanje Kosova i Metohije, ali i za Srpsko pitanje u BiH. Prilikom izbora poslednjeg „visokog predstavnika“ za BiH, Rusija je odlučno odbila predloge da to značajno mesto zauzme predstavnik SAD ili Velike Britanije, a bilo je reči o povratku ozloglašenog Pedija Ešdauna.

Miloševićevo ustupanje Sarajeva, koridora za Goražde i otvoreno pitanje Brčkog, za Republiku Srpsku predstavljaju značajne teritorijalne gubitke, a negativnu stranu sporazuma predstavlja i činjenica da će BiH dugo posle sporazuma ostati protektorat čiju teritoriju kontrolišu međunarodne mirovne snage (okupacione trupe NATO pakta), što za rezultat ima konstantne pritiske na Srbe, pa i Hrvate u cilju unitarizacije veštačke i neodržive BiH.

Glavni pozitivan aspekt sporazuma za Republiku Srpsku je dobijanje legitimiteta od međunarodne zajednice, istina ne kao nezavisne države, ali kao autonomnog administrativno-političkog entiteta, čiji se status ne može menjati protiv volje njenog naroda.Stavljanjem potpisa na Dejtonski sporazum (ustav) legitimitet Republike Srpske priznali su i predstavnici neprijateljske strane: Tuđman, Izetbegović, Silajdžić. Ovoj kategoriji svakako pripada i Holbruk, premda je bio prisutan kao posrednik u pregovorima.

Vreme posle Dejtona obeleženo je strašnim pritiscima na Republiku Srpsku, i prenošenjem mnogih nadležnosti sa entiteta na BiH. Naravno čitav proces karakteriše samovolja „visokih predstavnika“, kojima su data nedopustivo velika ovlašćenja, koji su bili i ostali glavni instrument sprovođenja politike Zapada, u prvom redu SAD i Velike Britanije u BiH. Najbeskrupulozniji među njima bio je pomenuti Ešdaun, koji je ne retko i izvan mandata, u stilu engleskih kolonijalnih guvernera, bahato i drsko sprovodio u delo geopolitičke interese atlantizma – neokolonijalističke ideologije Britanije i SAD, koja već dva veka nanosi zlo srpskom narodu.

Republika Srpska izgubila je najviše nadležnosti u sferi bezbednosti, ukinuta joj je Vojska i obaveštajne službe, koje su integrisane sa Armijom Federacije i federalnim bezbednosnim službama u zajedničke institucije BiH.

Oružane snage BiH, te službe bezbednosti poput SIPA, formirane spajanjem dojučerašnjih neprijatelja, svojim obimom i sposobnošću mogu biti samo predmet podsmeha, čak i za nas iz Srbije, u kojoj su Vojska i odgovarajuće službe u velikoj meri rasformirane i demontirane. Naravno ti procesi se kod nas zovu „reforme“, u cilju „demokratizacije“...

Ipak, Republika Srpska uspela je da zadrži MUP, jedinu službu u oblasti bezbednosti, otvori kancelarije u desetak zemalja, u cilju ekonomskog i kulturnog predstavljanja, čime je uspela da ostvari kakvu takvu autonomnost u spoljnoj politici. Administrativno daleko je jednostavnija i efikasnija od Federacije, koja je podeljena na deset kantona, dakle ima jedanaest vlada i skupština, te stotine ministara i poslanika. Republika Srpska je privukla i mnoge strane investicije, i ekonomski je perspektivnija od Federacije, ali ekonomska situacija i dalje je veoma teška na nivou čitave BiH.

Rukovodstvo Republike Srpske, daleko je od dobrog, ali ipak ima jasan i čvrst stav u odbrani nacionalnih interesa. Odnosi sa zvaničnim Beogradom su dobri i prijateljski, mada poslednjih meseci režim Borisa Tadića ne retko pribegava pritiscima na Republiku Srpsku, kako bi se dodvorio nekima na Zapadu, zarad „evrointegracija“ Srbije, koje su još uvek u domenu fantazija i demagoškkih parola Borisa Tadića i njegovih trabanata. U tom svetlu treba posmatrati i nedavni divan na Bosforu, i donošenje zajedničke deklaracije Tadića, Silajdžića (koga u BiH niko za to nije ovlastio), i turskog predsednika Gula, kojom se podržava teritorijalni integritet BiH i njen put u NATO. Sramno, s obzirom da je ta ista Turska priznala ilegalnu terorističku državoliku tvorevinu Kosovo, i da je Srbija vojno neutralna država. Na sličan način Milošević je sredinom devedesetih, zarad dobijanja sitnih poena na Zapadu vršio pritiske na Republiku Srpsku, a zauzvrat nije dobio ništa izuzev optužnice za ratne zločine.

Treba se setiti kako je samo pominjanjem mogućnosti referenduma za izdvajanje Republike Srpske iz BiH, tadašnji predsednik Hrvatske, inače priznati „evropejac“ Stjepan Mesić, zapretio Srbima ognjem i mačem, baš onako kako su to činili njegovi prethodnici Tuđman 1991. i Pavelić 1941. Zanimljivo, hrvatski predsednik kao „evropejac“ ima pravo da preti oružjem, dok predsednik Srbije da bi bio prihvaćen u Evropskoj Uniji, mora da bude beskrajno snishodljiv i servilan. Ipak isti kriterijumi ne važe za sve, iako je EU „skoro savršena“ tvorevina.

Dakle, situacija u BiH je takva, da se skoro sve odluke na nivou države, donose trulim kompromisima lidera Bošnjaka, Srba i Hrvata, beskrajnim pregovaranjima i mrcvarenjima, ili nametanjem odluka od strane „visokog predstavnika“, uglavnom na štetu srpskih interesa.

Tako je i sa zakonom o popisu stanovništva. Dugo su predstavnici Bošnjaka zastupali tezu, da se popis mora obaviti bez postavljanja pitanja o nacionalnoj, verskoj pripadnosti i maternjem jeziku, kako se navodno novim popisom ne bi legalizovalo etničko čišćenje. Reč je naravno o namernoj zameni teza. Samo dobro metodološki pripremljen i profesionalno odrađen popis sa pitanjima koja daju odgovor o etničkim karakteristikama stanovništva, i migracijama u poslednje dve decenije, komparacijom sa prethodnim popisom iz 1991. može da da jasnu sliku o broju poginulih i proteranih, te spreči svaku manipulaciju brojem žrtava. BiH nije ni monoetnička ni država bez autohtonih naroda, da bi ovakvo pitanje bilo nebitno. Naprotiv, BiH je država tri konstitutivna naroda, i svih njenih građana. Obavljanje popisa bez podataka o etničkim karakteristikama stanovništva bilo bi za Srbe i Hrvate veoma opasno! Takvim popisom bili bi popisani „bezlični“ državljani BiH, to jest „Bosanci“. Kroz domaću, verovatno i međunarodnu statistiku time bi započeo proces asimilacije Srba i Hrvata. Setimo se kako su zahvaljujući metodologijama popisa u bivšoj SFRJ, današnji Bošnjaci i ne samo oni, postali posebna etnička kategorija. Najpre su bili Srbi ili Hrvati islamske vere, zatim Jugosloveni-neopredeljeni, zatim muslimani u smislu narodnosti, i na kraju Bošnjaci. Neviđen apsurd je činjenica da je jedna socijalistička zemlja, sa vladajućom ateističkom ideologijom proglasila religioznu kategoriju muslimani u etničku. Očigledno za realizaciju planiranog rassrbljavanja nisu birana sredstva. Sam naziv Bošnjaci govori o pretenzijama pomenute etničke grupe na čitavu teritoriju BiH, bez obzira što u BiH postoje još dva konstitutivna naroda i uprkos činjenici da na poslednjem popisu nisu činili apsolutnu etničku većinu. Treba napomenuti i da su najvatreniji borci za „građansku i sekularnu“ BiH bez entiteta, istovremeno najveći bošnjački nacionalisti i veliki muslimani. Tokom minulog rata na čelu sa njihovim političkim pretkom i vođom, rahmetli Alijom, za „suživot i građansku BiH“ ratovale su hiljade mudžahedina, počinivši najstrašnije zločine. Naravno, i vrapci znaju kakvu državu i društvo mogu da uspostave mudžahedini.

Sličan etnoinženjering stvaranja „Bosanske“ nacije krajem 19. veka na tlu BiH bezuspešno je pokušao da izvrši Habzburški administrator, osvedočeni srbomrzac Benjamin Kalaj. Ideja im nije od juče...

Kako Srbi nisu prihvatali ovu koncepciju, i izneli plan da samostalno obave popis u Republici Srpskoj, lideri Bošnjaka su prihvatili da popis obuhvati i pitanja o etničkim karakteristikama stanovništva, no da u ukupno stanovništvo bude uračunata i dijaspora, što za srpsku stranu nije bilo prihvatljivo. Na kraju predlog zakona je takav, da dijaspora bude odvojeno popisana, što je normalna praksa svuda u svetu, no da rezultati popisa po etničkim kriterijumima ne budu primenjivani na raspodelu vlasti do realizacije aneksa 7. Dejtonskog sporazuma, koji se odnosi na povratak proteranih i raseljenih lica. Deo srpskih predstavnika nije prihvatio ovaj uslov, ...pitanje je i dalje otvoreno.

Pred Republikom Srpskom su još mnoga iskušenja. Približavanje Evropskoj Uniji navodno zahteva ustavne promene, u cilju stvaranja „efikasne“ države, odnosno unitarizacije BiH, srljanje u NATO, protiv volje srpskog naroda, spremnost zvaničnog Beograda da pritiska Republiku Srpsku, zarad nekih imaginarnih ciljeva...

Za opstanak Srba u BiH, neophodna je institucionalno i ekonomski jaka Republika Srpska, iza koje u svakom trenutku mora biti Srbija, kao garant Dejtonskog sporazuma, sa jasno definisanim nacionalnim interesima, u čijem se ostvarivanju mora oslanjati na istinske saveznike i prijatelje, da srpske žrtve jednom ne budu uzaludne!