Revizija presude u slučaju "Bosna protiv Srbije" - epilog Vučićeve kooperativnosti

Bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović je najavio da će do kraja februara 2017. podneti zahtev za reviziju presude u slučaju Bosna protiv Srbije. Statut Međunarodnog suda pravde ( MSP) u članu 61 predviđa da se  zahtev za reviziju može podneti  na osnovu činjenice koja ''nije bila poznata'' u vreme donošenja presude. Zahtev za reviziju mora biti podnet najmanje 6 meseci nakon saznanja o ''novoj  činjenici'' ili 10 godina od donošenja presude. Taj rok ističe  upravo krajem februara 2017.  Izetbegović je ''rešio'' ovaj pravni problem  tako što se pozvao na postupak protiv Ratka Mladića pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ)  u kojem nema čak ni prvostepene presude. On je izjavio da za  pokretanje revizije presude postoje ''novi'' dokazi i da su se oni pojavili tokom suđenja Mladiću.  Prema Izetbegoviću, to suđenje je pokazalo navodnu vezu "više hiljada oficira Vojske Jugoslavije'' sa događajima na teritoriji celokupne BiH koje on karakteriše kao ''genocid''.

Takođe, u pravnom-proceduralnom smislu, Izetbegović je imao problem i sa članom 34 Statuta MSP u kojem se predviđa da strane u postupku mogu biti ''samo države''. Pošto se Republika Srpska kao konstitutivni entitet najoštrije protivi zahtevu za reviziju, Izetbegović je grubo kršeći unutrašnje pravo naredio ambasadorki BiH u Hagu Mirsadi Čolaković da ne prosledi pismo koje je ministar spoljnih poslova Igor Crndak uputio MSP u kojem se navodi da je zahtev za reviziju presude donesen izvan institucija BiH i da iza njega ne stoji cela država.

Ovakvo grubo kršenje unutrašnje hijerahije i nadležnosti po principu ''kadija te tuži kadija ti sudi'' i ponovo pokretanje najtežih optužbi koje postoje u međunarodnom pravu (kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida iz 1948. godine) protiv Srbije, izazvalo je neobičnu reakciju u Beogradu. Premijer Vučić koji je samo godinu i po dana ranije igrao šah sa Bakirom Izetbegovićem (nekoliko nedelja posle napada na njega na komermoraciji u Potočarima ) i šetao uz zvuke tamburice Knez Mihailovom uz izjave o međusobnom ličnom  ''prijateljstvu'', i koji je samo 5 meseci  ranije učestvao na zajedničkoj konferenciji sa Klintonom i Izetbegovićem u SAD, nije našao za shodno ni da osudi ovo  kršenje međunarodnog i unutrašnjeg prava u državi u kojoj Srbi čine konstitutivni narod. Vučić se naprotiv pokajnički pravdao da ''Srbija i njeno političko rukovodstvo nisu ništa učinili da bi izazavali takvu reakciju Sarajeva''. Zatim je bez obzira na najteže optužbe koje se mogu zamisliti u međunarodnom pravu, obećao da će nastaviti saradnju sa Izetbegovićem: ''Nastavićemo razgovore sa bosansko-hercegovačkim rukovodstvom''.

Mlada srpska ministarka pravde je ipak nagovestila da će Srbija učestvovati u eventualnoj reviziji pred Međunarodnim sudom pravde i da će svoje interese obezebediti u ''skladu sa međunarodnim pravom''. Profesor Tibor Varadi koji je bio zastupnik Srbije u predmetu Bosna protiv Srbije 2001-2008 godine (iako mu je specijalnost međunarodno privatno pravo, a ne međunarodno javno pravo) je takođe smirivao javnost rečima da zahtev za reviziju postupka nije ''realan''  Ipak, priznao je da je "malo zbunjen kad vidi da se pozivaju na presudu Radovanu Karadžiću pred Haškim tribunalom, koja je doneta marta 2016. godine. Šest meseci od tada je septembar 2016. mi smo u februaru 2017. godine".

Međutim, postupanje MSP u slučaju Bosna protiv Srbije pokazuje da je sve moguće kada je Srbija u pitanju i da je ona za sudije tog suda sui generis . Neprofesionalna odbrana Srbije u sporu sa Bosnom nakon 2000. godine takođe ukazuje da je moguć nepovoljan  razvoj događaja.

1. Hronologija postupka pokazuje da je MSP 1993. godine prihvatio tužbu Sarajeva protiv SRJ iako nijedna država pre toga nije tužena za genocid čak ni zločinački Treći rajh

2. MSP je prihvatio podnesak Sarajeva iako su u njemu navođene besmislice o ''genocidu'' nad Mađarima u Vojodini, tvrdnje da je Ilija Garašanin  bio srpski pravoslavni sveštenik koji je hteo svojim Načertanijem da razori Otomansko carstvo, uzornu ''mulitetničku'' državu u kojoj su poštovana ljudska prava mnogo pre Univerzalne deklaracije UN.

3. Srpski član Predsedništva i kozastupnik BiH pred MSP su pismom iz 1999. godine obavestiili sud da BiH odustaje od tužbe protiv SRJ. MSP je odbacio taj zahtev.

Nakon promene vlasti u Beogradu 2000 godine. Beograd odustaje se od kontinuiteta sa SFRJ (i sa Kraljivnom Srbijom između ostalog). U novembru 2000.  podnosi zahtev za članstvo u UN. Zatim povlači tužbu protiv BiH 2001. Ovaj gest dobre volje je pratilo i uspostavanje diplomatskih odnosa (i serija izvinjenja najviših državnih fukcionera iz Beograda). U Sarajevu je to doživljeno kao ispoljavanje slabosti i postupak protiv SRJ je nastavljen.

4. U tom kontekstu, MSP 2003. godine dozvoljava da se nastavi postupak protiv države za koju je utvrđeno 2000. godine od strane SB UN i Generalne skupštine da nije bila članica UN 90-tih, ili u periodu na koji se odnosi tužba Bosne. Da bi pravni skandal bio veći, MSP 2004. donosi odluku da odbaci tužbe SRJ protiv 10 NATO država. Opravdanje je bilo da posle prijema SRJ u UN 2000. godine MSP nije imao nadležnost nad SRJ u periodu 90-tih. 

5. Godine 2006. Crna Gora se odvaja od Srbije. MSP  je izuzima od odgovornosti iako je bila deo SRJ u periodu na koji se odnosi optužnica.

Posle ovakve ''pripreme'' i pravne ''akrobatike'', usmena rasprava pred MSP počinje 2006. godine Srpski tim na čelu sa profesorom Radetom Stojanovićem,  katastrofalno vodi odbranu. Svedoci odbrane su i Dušan Mihailović i Dragoljub Mićunović, kao i britanski general Majk Rouz. koji je zaključio u maniru najboljeg svedoka optužbe da je: ''Režim sa Pala počino genocid''.

Na osnovu  svedoka ''odbrane'' kao što je bio britanski general Rouz i pozivanja na presudu MKSJ u slučaju Radisava Krstića (u kojoj nije utvrđen dolus specalis Krstića već samo njegovo obezbeđivanje autobusa za evakuaciju ljudi iz Srebrenice i navodno učestovanje u takozvanom udruženom zločinačkom poduhvatu) MSP je SRJ proglasio krivom zato što nije sprečila ''genocid'' u Srebrenici.

6. Osnovni ''dokaz '' za takvu političku osudu je bio razgovor (bez svedoka) Vesli Klark –Milošević u Dejtonu, tj. verzija američkog generala koju niko osim njega ne može da potvrdi. Drugi ''dokaz'' za navodnu krivicu SRJ je izjava ministra inostranih poslova Vuka Draškovića iz 2005. godine u kojoj on optužuje svoju državu . Protiv ovakve presude su glasali samo ruski sudija Skotnikov, slovački Tomka i ad hok sudija iz Srbije Kreća.

Kada se ove činjenice imaju u vidu, jasno je zašto se Izetbegović poziva na rad MKSJ u vezi sa zahtevom za reviziju. On očigledno očekuje osuđujuću presudu MKSJ za genocid u slučaju Ratka Mladića (u novembru 2017). Uz malo ''kreativnog'' tumačenja u zahtev za reviziju će biti ubačena i već doneta prvostepena presuda Karadžiću pred MKSJ (mart 2016. 40 godina zatvora). Takođe, MSP može ponovo da ignoriše protivljenje Republike Srpske zahtevu za reviziju. Iz prethodnog je jasno da to ne bi bio precendet. Konačno, prilikom glasanja, većinu u MSP imaju sudije iz zapadnih zemalja jer u SB UN  Rusija i Kina nemaju pravo veta kada se biraju sudijeovog suda. 

Srpska vlast je već nagovestila da će učestvovati u eventualnom postupku pred MSP. To je bez sumnje ''najbolji'' put da se omogući legitimitet političkim odlukama tog suda.   Ako se ovo desi, zahtevi iz britanske rezolucije SB UN o Srebrenici iz 2015. godine u vezi sa novim školskim programima u kojima će biti deo o Srebrenici i srpskoj ''krivici'', neće morati da se sakrivaju iza formulacija poput one u članu 387 Krivičnog zakonika iz novembra 2016. godine. Na kraju, Srbija će morati i da plati štetu zbog kršenja Konvencije o genocidu, mnogo veću od onih 5 miliona evra koje je srpski premijer galantno poklonio Ćamilu Durakoviću 2015. godine.