RS i BiH na kraju 2009: Varljiva stabilnost

Šta smo očekivali, a šta se stvarno događalo u Republici Srpskoj i BiH u proteklih 12 meseci?

Detaljnija analiza pokazala bi da se u oba BiH entiteta malo ostvarilo od onog što je najavljivano početkom 2009. godine. Umesto jačanja entitetskih ekonomija, makar simboličnog rasta zaposlenosti, proizvodnje i životnog standarda, događalo se suprotno. Veliki broj preduzeća nije uspeo da se konsoliduje, ostavši bez tržišta i prihoda, bez novca za plate radnika i tekuće poslovanje. Zato je put za mnoge firme neizbežno vodio u stečaj i masovno otpuštanje zaposlenih.

Posebno teška situacija je bila u Federaciji BiH, gde nije bilo nekih značajnijih ulaganja u proizvodnju, javne radove i profitabilne programe, a sa raspoloživim budžetskim sredstvima Federacije i njenih 10 kantona nisu se mogle zadovoljiti potrebe preglomazne državne uprave i administracije. Plate su gotovo svuda umanjivane, cene su u međuvremenu rasle, penzionerska primanja ne pokrivaju ni polovinu potrošačke korpe, a mnogo ljudi je bez posla i redovnih primanja.

Ovako sumornoj ekonomsko-socijalnoj slici Bosne i Hercegovine na kraju 2009. dosta je doprinela i opšta ekonomska kriza. Novčani tokovi su osetno suženi, investicije presahle, privrednici nemaju (i sve teže obezbeđuju) obrtni kapital, proizvodnja pada, a na tržištima je sve izraženija konkurencija.

Razvlašćivanje entiteta

Godinu koja ističe pamtićemo i po neuspelim pokušajima predstavnika Evropske unije i SAD da promene ustavno-pravnu i političku strukturu Bosne i Hercegovine na način kako su to želeli političari iz Sarajeva i Federacije BiH. Njihov zajednički cilj bio je unitarna, tj. centralizovana Bosna i Hercegovina.

Oni to nazivaju „celovita i jedinstvena Bosna“. Što je daleko od istine. I, zapravo, podvala. Zašto bi samo unitarna BiH bila „celovita“, kada primeri iz celog sveta, i sa istoka i sa zapada planete, jasno pokazuju da to nije tako. Zar Švajcarska, Belgija, Nemačka, Španija... nisu celovite, sa punim i jedinstvenim suverenitetom, iako ih čine pokrajine sa svim etničkim i drugim razlikama koje unutar njih postoje?

Pa kada već nije moguće dobrovoljno i „dogovorom“ poništiti Dejton i ukinuti entitete koji su tamo ozakonjeni, strani upravljači, koje personifikuje visoki predstavnik za BiH sa svojim bonskim ovlašćenjima, nastoje da do tog davnašnjeg cilja dolaze etapno, korak po korak. Time što će se od Republike Srpske oduzimati njene dejtonske nadležnosti i prenositi na centralne organe vlasti u Sarajevu. U tome oni imaju dosta iskustva. Naime, proces postepenog razvlašćivanja RS teče već godinama. A prelomni trenutak bio je 2001, kada je u ustavna dokumenta BiH i entiteta unesena odredba o konstitutivnosti tri naroda u BiH – Srba, Bošnjaka i Hrvata. U Srpskoj je rasprostranjeno mišljenje da je uvođenjem konstitutivnosti u državno-pravni sistem zemlje otpočeo proces ograničavanja i slabljenja suverenosti srpskog entiteta.

Slabljenju ustavne pozicije Republike Srpske najviše je doprinela međunarodna zajednica preko svojih izvršnih tela i predstavnika. Ovde mislim prvenstveno na Savet za implementaciju mira u BiH, OHR i njegovog šefa – visokog predstavnika UN. Oni su se ovde smenjivali i, koristeći bonska ovlašćenja, nametali odluke kakve su hteli. Uz obavezu da se bez pogovora, bez prava na prigovor, bezuslovno izvrši svaki njihov nalog. Tako su stvorena mnoga zajednička tela i centralizovane institucije, među kojima: Državna granična služba, Uprava za indirektno oporezivanje, Javni radio i TV servis i druga.

Mnogo toga je promenjeno i nametnuto i u zakonodavnoj sferi. Prema izjavama nekih poslanika i funkcionera izvršne vlasti, više od polovine svih zakona i odluka, bitnih za funkcionisanje Bosne i Hercegovine kao države, nametnuli su visoki predstavnici. To znači da takvi akti, sa snagom zakona, nisu prošli kroz normalnu demokratsku proceduru u parlamentu i regularno usvojeni već su doneseni jednostrano, uz obavezujuću primenu.

Veliki i raznovrsni pritisci na vlasti i politička tela u Bosni i Hercegovini, a naročito u Republici Srpskoj, čine se i u vezi sa mogućnošću priključenja BiH Evropskoj uniji. To se koristi kao neposredan povod za razna uslovljavanja. Na takav način je ostvarena reforma odbrane – uspostavljena je jedinstvena vojska, iako zajednički vojni organi nisu predviđeni ni Ustavom BiH, ni odredbama vojnog aneksa Dejtonskog sporazuma.

Reforme koje to nisu

Godinu koja ističe karakteriše i dalje jak upliv stranaca na sve vitalne funkcije države. Počev od proizvodnje i distribucije električne energije (kao što je vidljivo na primeru Brčkog) pa sve do primene važećih zakona i Ustava BiH. Sve to svojim nalogom i potpisom visoki predstavnik u BiH može da ospori, suspenduje, preinači ili – što se neretko događalo – u celini poništi. Ali, nije u pitanju samo visoki predstavnik sa svojim specijalnim ovlaštenjima, za čije odluke nema pravnih lekova. Iza njega je moćna institucija OHR sa nekoliko stotina visoko rangiranih i preplaćenih činovnika, koji kreiraju različita (često loša i naopaka) rešenja i onda ih nameću kao reformske projekte. Ako se pod terminom reformi podrazumevaju pozitivne promene i zaokreti, to u ovom slučaju ne bi moglo da bude atribut sa takvim značenjem, jer iz OHR dolaze uglavnom jednostrana i pristrasna rešenja. Sve je usmereno na izmenu dejtonskog profila i ustrojstva zemlje i stvaranje jake centralne vlasti u Sarajevu. A to nije realno i nije moguće u zemlji koja je nacionalno i verski podeljena i koja još nije zalečila rane iz nedavnog građanskog rata.

Kompletna istina i ono suštinsko u ustavnoj reformi za Bošnjake bilo bi gašenje Republike Srpske, što oni i ne skrivaju, dok Hrvati žele da se izdvoje iz zajednice (entiteta) sa muslimanima i formiraju svoj samostalni državno-pravni blok.

Ako je po Dejtonu, sve je to moguće, ali uz uslov da se postigne konsenzus (opšta saglasnost) sva tri naroda. A toga nema i teško da će ga ikad biti ako se insistira na tako radikalnim i za Srbe neprihvatljivim promenama.