Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Шмит или њет? |
понедељак, 31. мај 2021. | |
Крај маја ове 2021. године био је важан, када је о нама овдашњима ријеч, због једне у низу противправних одлука фантомске појаве зване Управни одбор такозваног, још фантомскијег Савјета за примјену мира у БиХ. Састаше се, дакле, 27. маја ове године у Сарајеву они који себе зову "амбасадорима земаља чланица Управног одбора Савјета за примјену мира" да би, како је пренио портал високог представника у БиХ, "службено именовали Кристијана Шмита за сљедећег високог представника у БиХ, након што га је за то мјесто кандидовала Њемачка".
И донесоше ти амбасадори, са изузетком Русије, своју одлуку да именују Шмита за наведену позицију, али не наведоше гдје им је, у ком правном извору, основ да тако поступе. Другим ријечима, нигдје у саопштењу послије овог састанка, а ни у одлуци амбасадора, није речено, као прво, у ком то извору међународног или унутрашњег права пише да постоји тзв. Савјет за примјену мира у БиХ и његов управни одбор те, као друго, којим правним извором је прописано да тај савјет, односно одбор, има право да именује високог представника у БиХ. Не чуди што то није могло бити написано, не само овај пут, него и никада до сада, када таквог правног извора напросто нема, не постоји. А и како би га могло бити, јер би то, између осталог, значило да БиХ буде примљена у чланство Уједињених нација, као што јесте, што јој даје право да као суверена држава одлучује о свим унутрашњим питањима, у границама својих надлежности прописаних њеним уставом. Међутим, онда друге државе, које су као и БиХ чланице Уједињених нација, сједну за сто, организују фантомски Савјет за примјену мира и потом оне одлучују о унутрашњим питањима у БиХ или кажу појединцу (званом високи представник) да он то чини овдје код нас, а не уставне институције БиХ. И да криминал буде већи, те државе, организоване у фантомски Савјет за примјену мира, још одреде услове (тзв. услови "пет плус два") за затварање Канцеларије високог представника, иако им ниједан извор међународног и унутрашњег права не прописује такво право. У томе се, суштински и језгровито казано, огледа сва тежина злоупотреба, а то значи криминала, које је креатура звана Савјет за примјену мира, удружена са високим представником, учинила овдје у БиХ у протеклих више од 20 година.
Стога је и потоња одлука која се тиче Кристијана Шмита само једна у низу тих злоупотреба, али је њена посебност у томе што се званична Русија, први пут за све ове године, успротивила тој одлуци и била прегласана. Одмах затим Амбасада Руске Федерације у Босни и Херцеговини издала је званично саопштење у којем је, како су пренијели бројни домаћи медији, изразила "своје одлучно неслагање са именовањем Кристијана Шмита за новог високог представника", истакавши да је "игнорисање принципа консензуса флагрантно кршење устаљене праксе избора високог представника у БиХ". Има у овом званичном саопштењу Амбасаде Русије нешто што је много важније од претходно цитираних ријечи, чега се Русија никада до сада није хтјела сјетити, рећи и примијенити у пракси, иако је то требало да учини много раније, мада ни сада није касно. Наиме, Амбасада Русије у БиХ с правом је истакла да Кристијан Шмит неће имати легитимитет без одлуке Савјета безбједности Уједињених нација (СБ УН) те се неће моћи сматрати високим представником у смислу Дејтонског мировног споразума. Тиме је Русија, као никада до сада, покренула суштинско питање које се у овом конкретном случају може изразити метафором "Шмит или њет". Правно гледано, одговор руске амбасаде на то питање је више него утемељен, ма колико се појединци, попут политичког аналитичара Боде Вебера, упињали, заједно са неким домаћим медијима који им из својих ситних интереса у томе обилато помажу, да "докажу" како наводно фантомски Савјет за примјену мира доноси коначну одлуку о именовању високог представника, а да СБ УН-а такву одлуку само прима к знању. Када кажем да је у правном погледу одговор на наведено питање више него јасан, и даје за право Амбасади Русије у БиХ, имам у виду два правна извора. Први је Анекс 10 Дејтонског мировног споразума. Чланом 1, став 2. тог анекса уговорено је, а то значи прописано са становишта норми међународног права, да "уговорне стране (БиХ, Република Српска и Федерација БиХ) 'захтијевају именовање високог представника, који ће бити именован у складу са релевантним резолуцијама СБ УН-а'". Из цитиране правне одредбе произлазе три кардинално важне ствари. Прва је да нема ни слова о постојању тзв. Савјета за примјену мира, а камоли права тог савјета да он именује високог представника нити да му одређује овлаштења. Друга важна чињеница је да само уговорне стране могу захтијевати именовање високог представника, што подразумијева потребу постојања њихове сагласности сваки пут када се одлучује о овом питању. Најзад, трећа кардинална ствар је да искључиво СБ УН-а има надлежност за доношење резолуције о томе, уз услов да су му уговорне стране из Анекса 10 Дејтонског споразума у том правцу поднијеле усаглашени захтјев. Када све ово дође на дневни ред СБ УН-а, поставља се питање како о томе одлучује наведени орган УН-а. С тим у вези већ је познато да СБ УН-а чине пет сталних и десет несталних чланова. Искључујући процедурална питања, о којима се одлуке у СБ УН-а доносе потврдним гласовима девет чланова СБ УН-а, о свему другом потребан је консензус сталних чланова СБ УН-а. То је посљедица чињенице да сваки од сталних чланова СБ УН-а (Русија, САД, Кина, Велика Британија, Француска) има право вета, што значи да негативан глас било кога од њих може да спријечи доношење одлуке о мериторним - суштинским питањима, у која питања свакако спада и то да ли (не)ће бити именован високи представник у БиХ.
Тако ствари стоје према правилима УН-а, па су зато у праву из Амбасаде Русије у БиХ када су званично рекли да Кристијан Шмит неће имати легитимитет без одлуке Савјета безбједности Уједињених нација (СБ УН-а) те се неће моћи сматрати високим представником у смислу Дејтонског мировног споразума. Другим ријечима, то значи како је довољно да Русија у СБ УН-а, као његова стална чланица, употријеби своје право вета, односно да каже њет Шмиту и неправу и ароганцији Запада, па да Шмит не може бити високи представник. Све то би, у коначном, значило и укидање високог представника, будући да је актуелни Валентин Инцко већ поднио оставку на ту позицију, док би вето Русије спријечио именовање Кристијана Шмита. Тиме би се стало ногом за врат технологији владања званој охаеризам, чији садржај, како је показало искуство из протеклих четврт вијека, чине и тиранија, и аутократија, и ауторитарност, и тоталитаризам. Међутим, хоће ли званична Русија истрајати у званичном ставу своје амбасаде у Сарајеву, остаје да се види. Другим ријечима, треба бити опрезан имајући у виду више чињеница из прошлости, од којих за крај издвајам само двије. Према међународном праву, Русија, како је објашњено, има право да као стална чланица СБ УН-а стави вето на сваку одлуку о мериторним - суштинским питањима. Једна од таквих одлука била је и Резолуција СБ УН-а број 836 од 4. јуна 1993. године. Тачком 10 те резолуције, за коју је гласала и Русија, одобрено је државама чланицама УН-а да, дјелујући као државе или кроз регионалне организације (што подразумијева и НАТО), могу предузети ваздушне ударе у тзв. безбједносним зонама и око њих (Бихаћ, Сарајево, Тузла, Горажде, Сребреница, Жепа), да би на тај начин подржале тадашње војне снаге УН-а у обављању њихове мисије на земљи. У пракси је то значило ваздушне ударе против Републике Српске и сврставање на једну од страна у грађанском рату у БиХ, до чега је на основу ове резолуције и дошло 1995. године. Или, на основу Дејтонског споразума (члан 1. Анекса 1А) међународне снаге за спровођење тог споразума и мира на овом простору могу се састојати, не само од земаља НАТО-а, него и од снага из других земаља. Дакле, по основу тог међународног уговора Русија увијек може, само ако жели, да, док год је тај уговор на снази, размјести своје снаге овдје код нас, рецимо, у Републици Српској и на тај начин буде, не само гарант њеног опстанка, већ и гарант одржавања мира и безбједности. Сваке године у протеклих четврт вијека, негдје у новембру, СБ УН-а је продужавао мисију НАТО-а (и снага ЕУФОР-а) овдје у БиХ, што се не би могло догодити без сагласности Русије. Нажалост, никада до сада Русија није жељела да користи своје наведено право које јој припада према Дејтонском мировном споразуму.
Тиме је Русија, уз своју пасивност приликом агресије НАТО-а на СР Југославију, омогућила, хтјела то она признати или не, да Запад положи темеље менталне десупстанцијализације српског народа, која је његов својеврсни духовни геноцид. Кажем ово, боље рећи понављам, зато што је и усљед тога Запад у нашем народу (уз силу НАТО-а те новцем, идеологијом и индоктринацијом) успио да у главе критичне масе наших људи утјера дух самопорицања, али и разочарења у Русију. То разочарење, које није на добро, не само нас, него ни Русије, биће само јаче, и рекао бих дефинитивно, уколико сада Русија у СБ УН-а не каже њет, већ ипак гласа за именовање Кристијана Шмита за високог представника, иако ју је Запад понизио гласањем о томе у фантомском Савјету за примјену мира те упркос чињеници да је Амбасада Русије у БиХ званично већ изнијела своје одлучно неслагање са именовањем Кристијана Шмита за новог високог представника. (Аутор је редовни професор уставног права из Бањалуке) |