Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska | |||
Srbi u dijaspori |
nedelja, 26. april 2009. | |
Bilo gde da su nastanjeni, privremeno ili trajno, svojom voljom ili sticajem životnih okolnosti, Srbi su uvek u svojim mislima i osećanjima okrenuti prema svom užem i širem zavičaju. To je sasvim prirodno i tako je, verovatno, i kod drugih naroda. Okrenuti smo, dakle, prema Srbiji i srpskim zemljama. Već iz te jednostavne činjenice da srpska dijaspora i srpsko rasejanje, kako uobičajeno kažemo, u našem slučaju nisu jednoznačan pojam, proističu i različite okolnosti. Nekad povoljne, a često i nepovoljne.
Da budem sasvim precizan: za Srbe rasejane širom sveta matična zemlja je Srbija, ali za dobar deo raseljenih – naročito kada se ima u vidu staro iseljeništvo – matica su i drugi delovi srpskih zemalja. Tu prvenstveno mislim na Republiku Srpsku, Srpsku Krajinu, područje starog Huma i Gornje Zete, kao i sve prostore stare Srbije sa kojih je, sticajem istorijskih okolnosti, iseljavano srpsko stanovništvo. Neizbrisivi tragovi rata Relativno česti i dramatični politički potresi koji su minulih godina i decenija zahvatali ove matične prostore imali su za posledicu enormno visok odliv srpskog stanovništva u evropske i prekomorske zemlje. Taj neprirodni proces prinudnog iseljavanja Srba sa svojih vekovnih prostora imao je poseban intenzitet u vreme (i nakon) poslednjeg rata i raspada „treće Jugoslavije“. Drastičan je primer Srpske Krajine u Hrvatskoj, Zapadne Slavonije i delova Dalmatinske Zagore sa kojih je proterano celokupno srpsko stanovništvo, a njihove kuće opljačkane, popaljene i u najvećem broju razorene. Teški pogromi nad mirnim i nevinim civilnim stanovništvom učinjeni su u Sarajevu, Mostaru, Konjicu, okolini Srebrenice, u gradovima i selima Gornjeg Podrinja i na prostorima centralne Bosne. Versko-nacionalni rat u Bosni i Hercegovini, međunacionalne podele, separatizam, netrpeljivost, mržnja, egoizam i druga zla savremenog života na ovim prostorima podstakli su etničko čišćenje do sad neviđenih i neslućenih razmera. Do rata 1992. u Sarajevu i njegovim predgrađima živelo je više od 200.000 Srba. Po broju srpskog življa Sarajevo je svrstavano u istu ravan sa Novim Sadom, a po mnogima je bio drugi najveći srpski grad – odmah posle Beograda. Sada u staroj gradskoj zoni federalnog Sarajeva Srba više praktično i nema. Njihove kuće i stanove, ukoliko nisu bili spaljeni i razoreni, zaposele su muslimanske porodice. Nalozima visokih predstavnika i novim zakonskim aktima u Bosni i Hercegovini ta imovina je kasnije vraćena Srbima. Ali… Dugogodišnji život u izgnanstvu, sumorni prizori na povratku, suočavanje sa pretnjama, podozrivošću svake vrste, mržnjom, šikaniranjem, nedostatkom posla i novca za koliko – toliko normalan život učinili su svoje. Preostalu, teško stečenu i lako izgubljenu imovinu, sarajevski Srbi su menjali i prodavali u pola cene. Tako su teškog srca, ali silom postojećih prilika, odlučili da trajno napuste Sarajevo. Ovako sumorna slika je i kada se posmatraju širi prostori Bosne i Hercegovine. Gradovi i sela u bošnjačko-hrvatskom entitetu, u Federaciji BiH, nemaju više obeležja multietičnosti. Srbi su kao izbeglice i raseljena lica nastanili prostore u Republici Srpskoj, Srbiji ili su privremeno utočište našli u nekom od izbegličkih centara u zapadnim zemljama. U ratnom vihoru Hrvati su se mahom preseljavali u zapadnu Hercegovinu i Hrvatsku, tako da sada na istočnim i centralnim prostorima Federacije BiH živi uglavnom muslimansko (bošnjačko) stanovništvo. Spor i neizvesan povratak izbeglih i raseljenih Aneksom sedam Dejtonskog mirovnog sporazuma, kao i pratećim zakonskim aktima, utvrđena je obaveza vlasti u oba entiteta Bosne i Hercegovine da izbeglom i raseljenom stanovništvu osiguraju nesmetan i bezbedan povratak na svoja predratna staništa. Da to ne bi bile samo lepe želje nego i realno moguće, bilo je neophodno organizovati obnovu ratom opustošenih kuća i naselja. A za ono što je porušeno, nestalo i trajno uništeno predviđena je pravična novčana naknada. Sa sredstvima kojima raspolažu lokalne zajednice u Republici Srpskoj i Federaciji BiH, ove ciljeve, iako su označeni kao strateški i prioritetni, nije moguće ostvariti u kratkim rokovima, jer je obim razaranja i pustošenja bio izuzetno veliki. O tome rečito govore brojke. Prema popisu iz 1991. godine, dakle neposredno pred izbijanje rata, u Bosni i Hercegovini je postojalo 1, 207.690 kuća i stanova. A u ratu od 1992. do 1995. godine, kako konstatuju u Ministarstvu za ljudska prava i izbeglice BiH, požarima i razaranjem zahvaćeno je 451.900 objekata. Od toga je 80 odsto kuća i stanova potpuno uništeno. Taj rušilački bilans, kako vidimo, bio je katastrofalan: trajno je uništeno više od trećine (37 odsto) ukupnog predratnog stambenog fonda. Da sve bude još i gore, razaranje je nastavljeno i po završetku rata. Tako je posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma uništeno još oko 14.000 kuća i stanova, od kojih 11.000 na prostoru Federacije BiH. O broju onih koji su u vreme ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini morali da napuste svoja ognjišta i rasele se na razne strane nema pouzdanih podataka. Međutim, prema realnim procenama, veruje se da je broj izbeglih i raseljenih sa ovih prostora veći od milion ljudi. Da je to i danas, 13 godina od završetka rata u BiH, aktuelan i dosta izražen problem pokazuju zvanični podaci državnih i nevladinih organa, udruženja izbeglih i raznih institucija. Prema nedavno saopštenim podacima, u BiH se vratilo 442.705 izbeglica i 572.968 raseljenih osoba. Pri tome se precizira da se na prostore Federacije BiH vratilo ukupno 736.440 ljudi, od kojih su 387.623 izbeglice, a 348.817 raseljeni. Prema toj informaciji, u Republiku Srpsku vratilo se ukupno 257.849 ljudi, od kojih 53.118 izbeglica i 204.731 raseljenih. Vidljivo je da ovi brojevi pokazuju znatno veća pomeranja iz svojih kuća sa područja Federacije BiH nego iz Republike Srpske. Na takav zaključak upućuje i broj zahteva za povratak stanova. U Federaciji BiH bilo ih je oko 120 hiljada, a u Republici Srpskoj oko 90 hiljada. Tužbama do naknade uništene imovine U Bosni i Hercegovini, kako je već rečeno, u ratnim sukobima uništen je ogroman stambeni fond. Reč je o hiljadama kuća i stanova čija obnova nije moguća, jer su potpuno uništeni. Tako je Republičko udruženje izbeglihi raseljenih Republike Srpske „Ostanak“, čije je sedište u Banja Luci, prikupilo podatke o 13.105 porodica koje traže nadoknadu za uništenu imovinu. Vrednost te imovine, koja se uglavnom nalazila u Federaciji BiH, procenjuje se na oko 2, 5 milijarde konvertibilnih maraka, odnosno 1, 25 milijardi evra. Ko će im, i kada, to nadoknaditi? Na to pitanje još nema pouzdanog odgovora. U Regionalnom udruženju izbeglih i raseljenih Semberije u Bijeljini prikupljeno je i obrađeno oko 3.500 tužbi ljudi koji nastoje da se sudskim putem, kada ne može drugačije, obeštete za uništenu i trajno izgubljenu imovinu. Odštetni zahtevi kreću se u rasponu od 50.000 do 500.000 konvertibilnih maraka. U Udruženju izbeglih se nadaju da će se revizijom Strategije BiH za provođenje Dejtonskog mirovnog sporazuma konačno naći rešenje i za obeštećenje prognanih i raseljenih, čime bi se ubrzao njihov povratak na stara ognjišta, u zavičaj. |