Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska | |||
Srpska neće unitarnu BiH |
četvrtak, 19. novembar 2009. | |
Protagonisti Butmirskog procesa, kojim se traže radikalne promene ustava Bosne i Hercegovine, pokazuju dva lica svoje politike: jedno na rečima, drugo na delima. Verbalno, ali bez faktičkih dokaza, oni su, navodno, za rešenja koja su po volji tri ovdašnja naroda i dogovor koji postignu lideri vodećih političkih stranaka. Praktično i nepobitno, a pod izgovorom da žele pomoći u približavanju stavova i postizanju kompromisa, oni kreiraju rešenja prema sopstvenim interesima i uz to postavljaju raznovrsne uslove. Ovo je, kažu minimum ispod koga se ne može ići. Ako to ne prihvatite, vrata evroatlantskih integracija biće vam zatvorena. Eto, koliko juče, Oli Ren reče: Butmirski proces je poslednja šansa za BiH i sadašnje političke lidere u Bosni i Hercegovini da zemlju izvedu na evropski put. U redu, neka bude tako. Ali, šta mu onda znači napomena da Evropska unija mora da nastavi „političko deminiranje Balkana“, pri čemu je Bosna i Hercegovina, za sada, najveći problem. I kako se u taj kontekst može dovesti postojeći ustav BiH, odnosno Aneks IV Dejtonskog mirovnog sporazuma? Ovog trenutka, teško je sagledati šta se sve događa (šta kombinuje, prepliće, skriva) u pozadini butmirskih razgovora. Da je pregovarački proces od samog početka neuobičajen i neprimeren značaju teme o kojoj se razgovara, da u tome ima dosta zakulisnog, svedoči činjenica da stranci – medijatori, ništa unapred ne saopštavaju ni učesnicima razgovora, ni javnosti (a i jedni i drugi su neposredno zainteresovani), već dijalog počinju gotovim i, po pravilu, neprihvatljivim rešenjima. I onda se, kao, čude kada pojedine strane u celini odbijaju ono što je predloženo. U svemu tome ima i dosta neozbiljnosti. Recimo, kako je uopšte moguće da se kao predlog za ustavne promene predloži nešto što protivreči temeljnim dokumentima Republike Srpske, njenih institucija, političkih stranaka, stavova pretočenih u rezolucije i deklaracije? Može samo zato što su stranci uvereni da i dalje mogu da „pregovaraju“ na stari način – diktatom i strogim uslovima, uz slabašna obećanja za neko lepše, buduće sutra. Kao što smo videli, oni su u tome istrajni i ne obaziru se puno na primedbe da to nije u redu. Da bi se razgovaralo sa bilo kim i o bilo kojim ustavnim promenama, prvo se moralo videti da li su narodi u BiH (a ne pojedini lideri stranaka) uopšte zainteresovani za neki drugačiji ustavno-pravni poredak. Možda neki jesu, ali srpski narod u BiH i Republici Srpskoj svakako nije. U tome su saglasne sve stranke i sve institucije u republici. Izvesna poboljšanja i redefinicije pojedinih ustavnih rešenja i odredbi su ne samo mogući nego i poželjni, ako je to na korist ljudi i njihovih institucija, ali su utvrđene procedure i precizirano ko, kada i kako može da menja ono što što je ustavom propisano. U martu ove godine, Narodna skupština RS usvojila je Deklaraciju o osnovama za razgovore o eventualnim promenama ustava Bosne i Hercegovine i o zaštiti interesa Republike Srpske. Njen sadržaj predstavlja platformu i politički okvir za razgovore o mogućim ustavnim promenama. U deklaraciji se naglašava da su neosporni: naziv, postojanje, teritorija i puni kapacitet ustavnih nadležnosti Republike Srpske kao pravne, političke i ekonomske kategorije zasnovane na Dejtonskom mirovnom sporazumu. Dejtonski sporazum je garant utvrđenog ustavnopravnog modela i teritorijalnog integriteta BiH, kao i teritorijalnog integriteta Republike Srpske, kojoj po osnovnom principu o teritorijalnoj podeli Bosne i Hercegovine pripada 49% njene teritorije. Sledeći stav je da se zadržavaju ustavni principi o entitetskom glasanju u predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH i ustavni principi zaštite utvrđenog vitalnog interesa entiteta, kao i vitalnog nacionalnog interesa sva tri konstitutivna naroda u BiH. Pri tome je neophodno obezbediti zastupljenost entiteta i ravnopravnost tri konstitutivna naroda u zajedničkim institucijama BiH. U tom dokumentu je naglašeno da prenos nadležnosti sa Republike Srpske na institucije Bosne i Hercegovine može da se vrši samo na osnovu sporazuma entiteta, na način i po postupku koji je predviđen za promenu ustava. A nakon analize efikasnosti, funkcionalnosti i ekonomičnosti prenesenih nadležnosti sa entiteta na zajedničke institucije Bosne i Hercegovine, može se pokrenuti procedura povratka onih nadležnosti entiteta čiji prenos nije bio opravdan, niti je održiv. Ustavom je potrebno propisati proceduru prenosa i povratka nadležnosti. U platformi se takođe precizira: „Ustavne promjene, kao složen i dugotrajan proces, moraju biti rezultat konsenzusa i kompromisa, jer je i sama Bosna i Hercegovina rezultat kompromisa. Promjene ustava BiH treba da predstavljaju izraz univerzalnih demokratskih principa sa uvažavanjem političkog okvira datog Dejtonskim mirovnim sporazumom. Osnovni princip bilo kakvih promjena ustavnopravnog uređenja Bosne i Hercegovine jeste da se polazi od sadašnjeg stanja složenog državnog uređenja, da Bosna i Hercegovina bude uređena kao složena država, u kojoj je Republika Srpska sa svojim nepromijenjenim teritorijalnim, organizacionim i funkcionalnim statusom, pri čemu su entiteti ravnopravni i imaju karakter konstitutivnih dijelova složene državne organizacije Bosne i Hercegovine“. |